Животна прича

Служба проповедања је обликовала мој живот

Испричала Линет Питерс

Морали су доћи по нас да нас евакуишу. Снајпер је био на свом положају на врху зграде. Маринци су лежали у трави са запетим пушкама. Тог недељног преподнева, док смо журили ка хеликоптеру који нас је чекао, други мисионари и ја смо се свим силама трудили да останемо мирни. Хеликоптер је брзо узлетео. Десет минута касније били смо на безбедном месту, на војном броду који је био усидрен близу обале.

СУТРАДАН ујутро, сазнали смо да су побуњеници бомбардовали хотел где смо се претходне ноћи склонили. Грађански немири који су у Сијера Леонеу трајали годинама прерасли су у прави рат. Сви странци, укључујући и нас, били су присиљени да напусте земљу и то веома брзо. Да бих објаснила како сам се нашла у овој ситуацији, кренућу од самог почетка.

Одрасла сам у Британској Гвајани, која је од 1966. позната као Гвајана. Мој живот је 1950-их година био безбрижан и леп. Већина родитеља је веома ценила образовање и од младих се очекивало да буду добри у школи. Сећам се да је један службеник из банке питао мог оца: „Зашто плаћате толико много за школовање ваше деце?“ Отац је одговорио: „Само им најбоље образовање може гарантовати успех.“ Тада је сматрао да се најбоље образовање може добити у престижним школама. Међутим, убрзо ће променити мишљење.

Када сам имала 11 година, мајка је почела да проучава Библију с Јеховиним  сведоцима. Отишла је на састанак у Дворану Краљевства с једном комшиницом. На основу онога што су те вечери чуле, обе су се увериле да су нашле истину. Касније је моја мајка једној другој комшиници испричала о чему је било речи на састанку. Ускоро су све три проучавале с мисионаркама Дафни Хари (касније Берд) и Роуз Кафи. За мање од годину дана, мајка и њене две пријатељице су се крстиле. Пет година касније, мој отац је напустио Адвентистичку цркву седмог дана и крстио се као Јеховин сведок.

Док смо биле мале, две моје сестре и ја, које смо биле најстарије од десеторо деце, волеле смо да проводимо време у мисионарском дому код Дафни и Роуз. У тим приликама, оне су нам причале искуства из службе. Зрачиле су радошћу док су неуморно бринуле о духовној добробити других људи. Њихов пример је у мене усадио жељу да будем мисионарка.

Међутим, шта ми је помогло да останем усредсређена на пуновремену службу упркос томе што сам се налазила у окружењу рођака и пријатеља који су били оријентисани на каријеру? Било је толико примамљивих понуда — могла сам да студирам право, музику, медицину или нешто друго. Пример мојих родитеља ми је помогао да донесем одлуку. Истина је била у центру њиховог живота, марљиво су проучавали Библију и посветили су се помагању другима да уче о Јехови. a Штавише, редовно су позивали пуновремене слуге у наш дом. Радост и задовољство који су били очигледни код те браће и сестара ојачали су моју жељу да дозволим да служба проповедања обликује мој живот.

Крстила сам се када сам имала 15 година. Чим сам завршила средњу школу, започела сам с пионирском службом. Филомена, једна здравствена радница, била је прва особа којој сам помогла да напредује до предања и крштења. Радост коју сам имала док сам посматрала како је заволела Јехову ојачала је моју жељу да останем у пуновременој служби. Кратко након тога, понуђен ми је бољи посао у државној служби где сам радила као секретарица. Одбила сам ту понуду јер сам одлучила да останем пионир.

Још увек сам живела с родитељима и мисионари су и даље долазили код нас. Како сам уживала у томе да слушам њихова искуства! Све то је учврстило моју жељу да будем мисионар, премда је то тада изгледало немогуће. Мисионари су и тада, као и сада, били слати у Гвајану. Једног дана, године 1969, веома сам се пријатно изненадила када сам добила позив да похађам Библијску школу Галад.

 Додела којој се нисам надала

У 48. разреду школе Галад било је 54 полазника из 21 земље. Било је нас седамнаест неудатих сестара. Иако је то било пре 37 година, још увек се сећам тих пет месеци као да је јуче било. Научили смо много тога, и то не само што се тиче библијске истине, већ смо добили и практичне предлоге и савете за мисионарски живот. На пример, научила сам да следим упутства, да будем уравнотежена што се тиче модних трендова и да истрајем упркос неповољним околностима.

Родитељи су увек истицали колико је важно редовно присуствовати састанцима. Ако неко од нас није могао да иде на састанак недељом зато што му није било добро, није се могло десити да изненада оздрави како би присуствовао концерту клавира наредне вечери. Међутим, у једном периоду док сам похађала школу Галад, нисам баш редовно посећивала све састанке. Једног петка увече сам мислила да не одем на састанак и покушавала сам да се оправдам Дону и Долорес Адамс, брачном пару из Бетела који су ме возили на састанке. Колико је домаћих задатака требало урадити, колико извештаја припремити! Како сам могла да стигнем још и на Теократску школу проповедања и Поучавање за хришћанску службу? Након што је кратко разговарао са мном, брат Адамс ми је рекао: „Нека ти савест буде водич.“ Прихватила сам његов савет и нисам пропустила састанак ни те вечери нити било кад после тога. Током свих ових година ничему нисам дозволила да ме спречи да посећујем састанке. Изузетак су биле само крајње ванредне ситуације.

Око половине школовања, говорило се о нашим доделама. Увек сам некако мислила да ћу добити доделу у Гвајани, где је била потребна велика помоћ у проповедању. Замислите како сам се изненадила када сам сазнала да се нећу вратити у своју земљу. Моја додела је била Сијера Леоне у западној Африци! Како сам била захвална Јехови што се коначно остварила моја жеља да будем мисионар далеко од куће!

Било је много тога да се учи

„Живописно“. Та реч најбоље описује мој први утисак о Сијера Леонеу, земљи с мноштвом брда и планина, залива и плажа. Међутим, права лепота ове западноафричке земље у ствари су њени становници, због чије се љубави и љубазности чак и странци осећају као да су код куће. То у великој мери помаже новим мисионарима да се изборе с носталгијом. Сијералеонци воле да разговарају о својим обичајима и култури, и посебно воле да помажу придошлицама да овладају криом, језиком којим се људи споразумевају у овој земљи.

Народ који говори крио има многе упечатљиве пословице. Једна од њих је: Мајмун ради, а павијан једе. То значи да онај ко сеје није увек и онај ко жање. Како то добро описује неправду која влада у овом свету! (Исаија 65:22).

Проповедање и стварање ученика доносило ми је радост. Ретко кад сам наишла на особу која није заинтересована за Библију. Током година, мисионари и дугогодишње Јеховине слуге помагали су  свим врстама људи без обзира на њихово племенско порекло, како младима тако и старима, да прихвате истину.

Ерла Сент Хил, моја прва партнерка у мисионарској служби, била је неуморан радник. Марљиво је извршавала дужности у мисионарском дому и била је веома ревна у служби. Помогла ми је да разумем колико је важно упознати се с комшијама, посећивати болесну браћу и заинтересоване особе и кад год је могуће присуствовати сахрани на којој ће се држати библијски погребни говор. Такође ми је помогла да схватим колико је важно да након службе никад не одемо с подручја пре него што, макар и накратко, свратимо код браће и сестара који ту живе да их поздравимо. Поступајући тако, брзо сам стекла духовне мајке, браћу, сестре и пријатеље, и моја додела је постала мој нови дом (Марко 10:29, 30).

Такође сам развила блиско пријатељство с мисионарима који су служили са мном. Међу њима је била моја цимерка Една Берд, која је служила у Сијера Леонеу од 1978. до 1981, и Шерил Фергусон, која ми је цимерка последње 24 године.

Грађански рат доводи до кушњи

Године 1997, око месец дана након посвећења нових објеката подружнице у Сијера Леонеу, због рата смо били присиљени да напустимо земљу, као што сам поменула раније. Шест година пре тога, импресионирала нас је вера браће и сестара из Либерије који су пребегли у Сијера Леоне због грађанског рата у Либерији. Неки су дошли без ичега. Упркос тешкој ситуацији, сваки дан су ишли у службу. Било је веома дирљиво видети њихову љубав према Јехови и према људима.

Сада кад смо и ми сами били избеглице у Гвинеји, угледали смо се на пример наше браће из Либерије и наставили смо да се уздамо у Јехову и да стављамо Краљевство на прво место. Годину дана касније, могли смо да се вратимо у Сијера Леоне, али након седам месеци сукоб је опет избио и поново смо морали да одемо у Гвинеју.

Ускоро нам је речено да су припадници једне од зараћених страна заузели наш мисионарски дом у Кисију и да је наша имовина опљачкана и уништена. Нисмо били утучени, већ смо били срећни што  смо живи. Имали смо врло мало материјалних ствари, али издржали смо.

Након што смо други пут биле евакуисане, моја цимерка Шерил и ја остале смо у Гвинеји. Морале смо да научимо француски. Неки од мисионара с којима сам служила одмах су користили француске речи које су научили, и нису се претерано бринули због грешака. Међутим, ја нисам могла поднети да говорим неправилно, па сам говорила француски само када сам стварно морала. Било ми је јако тешко. Морала сам сваки дан себе да подсећам зашто сам у Гвинеји — да бих помагала другима да упознају Јехову.

Захваљујући томе што сам учила, слушала друге који су добро говорили језик и прихватала помоћ деце у скупштини која се нису устручавала да ме исправе, полако сам напредовала. Затим је од Јеховине организације дошло нешто што ми је веома помогло. Од септембра 2001, у Нашој служби за Краљевство налазе се предлози за понуду часописа, поред предлога за понуду књига и брошура људима различитих религиозних уверења. Сада имам више самопоуздања када идем у службу, иако француски не говорим тако добро као свој матерњи језик.

То што сам одрасла у великој породици свакако ми је помогло да се навикнем да живим с више људи. Једно време нас је било чак 17 у истој кући. Током 37 година мисионарске службе, живела сам у истом дому с више од 100 других мисионара. Каква је предност била упознати толико људи с различитим личностима, а ипак са истим циљем! И каква је радост бити Божји сарадник и посматрати како људи прихватају библијску истину! (1. Коринћанима 3:9).

Током свих ових година, пропустила сам многе важне догађаје у животу чланова своје породице, као што су венчања већине моје млађе браће и сестара. Исто тако, њихову децу нисам виђала толико често колико сам желела. То је жртва како за мене тако и за моју породицу, која ме све време несебично подстиче да останем у мисионарској служби.

Ипак, оно што ми је недостајало, на овај или онај начин сам добила у мисионарској служби. Иако сам одлучила да останем сама, имам много духовне деце, не само оне с којима сам проучавала Библију већ и друге који су ми постали пријатељи. Штавише, гледала сам како њихова деца расту, венчавају се и подижу своју децу у истини. Неки од њих су попут мене дозволили да служба проповедања обликује и њихов живот.

[Фуснота]

[Мапе на 15. страни]

(За комплетан текст, види публикацију)

Моја додела је била Сијера Леоне у западној Африци

ГВИНЕЈА

СИЈЕРА ЛЕОНЕ

[Слика на 13. страни]

Моје две сестре, које су заједно са мном волеле да проводе време с  мисионарима 1950-их година

[Слика на 14. страни]

С другим полазницима 48. разреда Галада

[Слика на 16. страни]

Посвећење подружнице у Сијера Леонеу