Животна прича

Наша успешна потрага за „благом“

Испричале Доротеа Смит и Дора Ворд

За каквим смо благом трагале? Биле смо две младе девојке с горљивом жељом да имамо удео у испуњењу Исусове заповести: „Идите и стварајте ученике од људи из свих народа“ (Матеј 28:19). Ево како је започела ова потрага која нам је донела трајно духовно богатство.

ДОРОТЕА: Родила сам се 1915, кратко након почетка Првог светског рата, као треће дете у породици. Живели смо близу Хауела у Мичигену, у Сједињеним Државама. Отац није био религиозан, али је мајка била богобојазна. Трудила се да нас поучи да поштујемо Десет заповести, али се бринула што ни мој брат Вилис ни сестра Виола а ни ја нисмо били чланови ниједне цркве.

Када сам имала 12 година, мајка је одлучила да треба да се крстим као члан презбитеријанске цркве. Јасно се сећам дана свог крштења. Тог дана су се крстиле и две бебе које су биле у наручју својих мајки. За мене је било понижавајуће да се крстим заједно с њима. Свештеник ми је попрскао главу с неколико капи воде и промрмљао нешто неразумљиво. Заправо, те бебе су знале о крштењу исто колико и ја!

Једног дана 1932, један ауто је ушао у наше двориште и мајка је отворила улазна врата. Испред су стајала два младића која су нудила неке религиозне књиге. Један од њих се представио као Алберт Шродер. Показао је мајци неке публикације које су издали Јеховини сведоци. Затим  су јој оставили неке књиге. Оне су јој помогле да прихвати истину из Божје Речи.

Почиње потрага за благом

Након неког времена, преселила сам се у Детроит да живим са сестром. Тамо сам упознала једну старију госпођу која је долазила код моје сестре да би с њом проучавала Библију. Њихови разговори су ме подсетили на једну радио-емисију коју сам с мајком слушала код куће. Она је обухватала један 15-минутни библијски говор који је износио Џ. Ратерфорд, који је у то време предводио активности Јеховиних сведока. Године 1937. почеле смо да посећујемо састанке прве скупштине у Детроиту. Следеће године сам се крстила као Јеховин сведок.

Почетком 1940-их објављено је да Јеховини сведоци у Саут Лансингу у Њујорку оснивају школу за обуку мисионара под именом Галад. Када сам сазнала да ће неки мисионари вероватно бити послати да служе у некој другој земљи помислила сам: ’То је за мене!‘ Поставила сам себи за циљ да похађам школу Галад. Каква би то само част била када бих и у другим земљама трагала за благом — то јест за људима који желе да постану следбеници Исуса Христа! (Агеј 2:6, 7).

Кораци до мог циља

Дала сам отказ у априлу 1942. и почела да служим као пионир, то јест особа која проводи доста времена у проповедању, заједно с групом од пет Сведокиња у Финдлеју, у Охају. Није било редовних скупштинских састанака па смо се међусобно јачале тако што смо заједно читале чланке из наших хришћанских публикација. Током првог месеца моје пионирске службе уручила сам 95 књига! Након годину и по дана, добила сам доделу да служим као специјални пионир у Чејмберсбургу у Пенсилванији. Тамо сам се придружила групи од пет других пионирки међу којима је била и Дора Ворд, једна сестра из Ајове. Она ми је постала сарадник у пионирској служби. Крстиле смо се исте године и обе смо имале жељу да похађамо школу Галад и да служимо као мисионари у некој другој земљи.

Почетком 1944. дошао је и тај значајан дан за нас! Обе смо добиле позив да похађамо четврти разред Галада. Уписане смо у школу Галад августа исте године. Али пре него што даље наставим, нека Дора исприча како је постала мој дугогодишњи сарадник у тражењу ’блага‘.

Горљива жеља за пуновременом службом

ДОРА: Моја мајка се усрдно молила да разуме Божју Реч. Биле смо  заједно једне недеље када смо на радију чуле једно предавање Џ. Ратерфорда. Када се завршило, мајка је узвикнула: „Ово је истина!“ Недуго затим, почеле смо да проучавамо публикације Јеховиних сведока. Године 1935, када сам имала 12 година, слушала сам говор за крштење које је изнео један Јеховин сведок и то је у мени пробудило жељу да предам свој живот Јехови. Крстила сам се три године касније. То што сам се предала и крстила помогло ми је да будем одлучна у томе да се усредсредим на своје духовне циљеве током преосталих година школовања. Желела сам да што пре завршим школу да бих могла да започнем с пионирском службом.

У то време, група Сведока којој смо се придружиле одржавала је састанке у Форт Доџу у Ајови. Да би се присуствовало састанцима било је потребно уложити доста труда. Тада у чланцима за скупштинско разматрање у Кули стражари није било питања. Сви смо били замољени да припремимо нека питања и да их предамо брату који је водио разматрање Куле стражаре. Понедељком увече мајка и ја смо припремале питања за сваки одломак, а затим бисмо их дале водитељу тако да је он могао да изабере која од њих ће користити.

С времена на време нашу скупштину би посећивао путујући надгледник. Један од њих је био и Џон Бут који ми је помогао да започнем са службом од врата до врата када сам имала 12 година. Са 17 година замолила сам га да ми помогне да попуним молбу за пионирску службу. Тада нисам ни помишљала да ће нам се путеви поново укрстити и да ће он бити мој дугогодишњи пријатељ!

Као пионирка често сам сарађивала са сестром Дороти Аронсон, која је била пуновремени јеванђелизатор и 15 година старија од мене. Сарађивале смо у служби све до 1943. када је добила позив да похађа први разред школе Галад. После тога сам наставила да сама служим као пионир.

Противљење нас није зауставило

Други светски рат је подстицао на жестоки национализам због чега је током 1940-их година било веома тешко. Када бисмо проповедали од куће до куће, људи би нас гађали поквареним јајима, трулим парадајзом, а понекад и камењем! Много веће искушење је било када бисмо на углу неке улице нудили часописе Кулу стражару и Утеху (сада Пробудите се!). По наговору религиозних  противника, полицајци су нам прилазили и претили да ће нас ухапсити уколико нас виде да поново проповедамо на јавним местима.

Наравно, пошто нисмо престали да проповедамо полицајци би нас одвели у полицијску станицу на саслушање. Након што смо били пуштени, вратили бисмо се на исто место и нудили исте часописе. Нека одговорна браћа су нам саветовала да користимо Исаију 61:1, 2 да бисмо одбранили свој став. Једном приликом, када ми је пришао један млади полицајац била сам веома напета док сам му цитирала ове стихове. Зачудо, он се одједном окренуо и отишао! Мени је то било као да су нас анђели заштитили.

Незабораван дан

Године 1941. била сам веома радосна што сам присуствовала петодневном конгресу Јеховиних сведока у Сент Луису у држави Мисури. На том конгресу брат Ратерфорд је замолио све младе од 5 до 18 година да се окупе на терену стадиона. На хиљаде деце се окупило. Брат Ратерфорд нас је поздравио машући марамицом. Ми смо исто тако узвратили. Након што је одржао једночасовни говор, рекао је: „Молим вас, децо, да устанете сви ви који сте пристали да вршите Божју вољу и који сте заузели став за његову теократску владавину под Исусом Христом, и тиме показали да желите да слушате Бога и његовог краља.“ Међу 15 000 деце која су сложно устала била сам и ја! Говорник је додао: „Сви ви који ћете чинити оно што је у вашим могућностима да бисте другима говорили о Божјем Краљевству и његовим будућим благословима, молим вас реците: ’Да‘.“ Ми смо то учинили, што је било пропраћено громогласним аплаузом.

Тада је била објављена књига Деца, a а подијум је испунио дугачак ред младих. Брат Ратерфорд је свакоме од нас уручио по примерак ове нове књиге. Било је веома узбудљиво! Приличан број оних који су том приликом добили књигу и даље ревно служи Јехови широм света, тако што говоре о Божјем Краљевству и његовој праведности (Псалам 148:12, 13).

Колико сам само била срећна када сам послата да служим као специјални пионир у Чејмберсбургу након што сам три године сама служила као пионир! Тамо сам упознала Доротеу и ускоро смо постале нераздвојне. Биле смо пуне младалачког полета и снаге. Обе смо имале жељу да још више учествујемо у проповедању. Заједно смо кренуле у потрагу која је трајала читав наш живот (Псалам 110:3).

Након што смо неколико месеци служиле као специјални пионири упознале смо Алберта Мана који је завршио први разред школе Галад. Он је ускоро требало да оде на своју доделу у иностранству. Подстакао нас је да прихватимо било коју доделу ван наше земље.

Заједно у школи Галад

ДОРА И ДОРОТЕА: Замислите нашу радост када смо започеле са обуком за мисионаре! Првог дана школе, Алберт Шродер који је 12 година раније Доротеиној мајци уручио Студије Светог писма, уписао нас је у школску евиденцију. Тамо је био и Џон Бут. Он је тада био надгледник на фарми где се школа налазила. Касније су обојица служили као чланови Водећег тела Јеховиних сведока.

У школи Галад смо дубоко проучавали Библију. Била је то заиста изванредна обука. У нашем разреду било нас је 104, укључујући и једног брата из Мексика који је био први полазник из иностранства. Он се трудио да побољша свој енглески док смо се ми трудили да учимо шпански. Како смо само били одушевљени оног дана када нам је брат Натан Нор саопштио где ћемо служити! Већина је као доделу добила Средњу и Јужну Америку. Наша додела је био Чиле.

 Потрага за благом у Чилеу

Да бисмо ушле у Чиле морале смо да добијемо визу, за шта је било потребно прилично времена. Након што смо дипломирале у јануару 1945. служиле смо годину и по дана као пионири у граду Вашингтону. Када смо добиле визе, са још седам мисионара отпутовале смо у Чиле. Они су раније похађали школу Галад.

Када смо дошли у главни град, Сантјаго, дочекала нас је неколицина браће. Међу њима је био и Алберт Ман, који је раније похађао Галад и који нас је неколико година раније охрабрио. Он је заједно с Џозефом Фераријем, који је завршио други разред Галада, стигао у Чиле годину дана раније. Када смо стигли, у целом Чилеу је било мање од 100 објавитеља. Горљиво смо желеле да на нашој новој додели трагамо и нађемо још блага — људе искреног срца.

Биле смо смештене у мисионарском дому у Сантјагу. Живот у великој мисионарској породици за нас је био потпуно ново искуство. Поред тога што смо проводили одређен број сати у проповедању, сви смо имали задатак да једном недељно кувамо за целу породицу. Сви смо се бар једном нашли у нелагодној ситуацији. Једном приликом припремале смо за доручак вруће хлепчиће за нашу гладну породицу, али када смо их извадиле из рерне осетиле смо веома непријатан мирис. Уместо да ставимо прашак за пециво ставиле смо соду бикарбону! Неко је у празну кутију прашка за пециво ставио соду.

Међутим, много незгодније је било када смо правиле грешке док смо училе шпански. Једна велика породица с којом смо проучавале Библију умало је престала да проучава јер нису могли да разумеју шта им говоримо. Али захваљујући томе што су читали стихове у својим Библијама успели су да схвате истину и њих петоро су постали Сведоци. Тих година за нове мисионаре није постојао курс за учење језика. Одмах смо почеле са службом проповедања и настојале смо да научимо језик од људи с којима смо разговарале.

Водиле смо доста библијских студија и неке од тих особа су брзо духовно напредовале. За друге је било потребно више стрпљења. Једна млада жена по имену Тереза Тело саслушала нас је и рекла: „Молим вас дођите поново, баш ме то занима.“ Долазиле смо 12 пута, али је нисмо нашле. Прошле су три године. Једном смо присуствовале конгресу који је био одржан у једном позоришту у Сантјагу. По завршетку програма у недељу, неко је дозивао: „Госпођице Дора, госпођице Дора!“ Окренуле смо се, а то је била Тереза. Била је у посети код сестре која живи преко пута позоришта, и дошла је на конгрес да види шта се то дешава. Како смо само биле радосне што је видимо! Почела је да проучава Библију и недуго после тога се крстила. Касније је постала специјални пионир. Данас, отприлике 45 година касније, Тереза је и даље у специјалној пуновременој служби (Проповедник 11:1).

 Проналажење блага у „песку“

Године 1959. послате смо да служимо у граду Пунта Аренас — што значи „Пешчани врх“ — а налази се на најјужнијој тачки 4 300 километара дуге чилеанске обале. Пунта Аренас је необично подручје. Током летњих месеци дани су дуги — обданица траје све до једанаест увече. Захваљујући томе могле смо да проведемо доста времена у служби, али не и без сметњи, јер лето са собом доноси снажне антарктичке ветрове. Затим долазе хладни зимски месеци током којих су дани краћи.

Упркос тим изазовима, Пунта Аренас има и својих добрих страна. За време лета, на западном небу се стално смењују огромни кишни облаци. Они повремено на вас могу излити велику количину воде али тада дуне ветар и потпуно вас осуши. Затим се појави прелепа дуга док се сунце пробија кроз облаке. Ове дуге понекад могу стајати на небу и по неколико сати, помаљајући се кроз сунчеве зраке иза облака (Јов 37:14).

У то време, у Пунта Аренасу је било неколико објавитеља. Састанке тамошње мале скупштине водиле смо ми сестре. Јехова је наградио наш труд. Тридесет седам година касније поново смо посетиле ово подручје. Шта смо затекле? Шест духовно јаких, великих скупштина и три прелепе Дворане Краљевства. Колико смо само радосне што нам је Јехова омогућио да откријемо духовно благо у „песку“, на југу ове земље! (Захарија 4:10).

Још блага на „Широкој плажи“

Након три и по године служења у Пунта Аренасу, добиле смо као доделу лучки град Валпараисо. Овај град лежи на 41 брду, а она окружују залив који гледа на Тихи океан. Посебно смо се концентрисале на то да проповедамо на једном од тих брда, Плаја Анчи, што значи „Широка плажа“. Током 16 година колико смо тамо биле, посматрале смо како једна група младих хришћана духовно расте, тако да данас они служе као путујући надгледници и као старешине у скупштинама широм Чилеа.

Наша следећа мисионарска додела је био град Виња дел Мар. Тамо смо служиле три и по године све док један земљотрес није оштетио мисионарски дом. Вратиле смо се у Сантјаго где смо 40 година раније започеле с нашом мисионарском службом. Много тога се променило. Саграђени су нови објекти подружнице, а некадашња зграда подружнице постала је дом за све мисионаре који су остали у земљи. Касније се у том дому одржавала Школа за обучавање наименоване браће. У то време, Јехова нам је поново показао своју верну љубав. Нас петоро мисионара који смо били у поодмаклим годинама, позвани смо да живимо у Бетелу. Док смо служиле у Чилеу, имале смо 15 различитих додела. Посматрале смо како је од мање од 100 објавитеља достигнут број од чак 70 000! Каква је радост за нас то што 57 година у Чилеу трагамо и проналазимо људе који су попут блага!

Сматрамо да нам је Јехова указао част и наградио нас тиме што нам је омогућио да нађемо толико много људи — правог блага — које користи у својој организацији. Након више од 60 година заједничке службе Јехови, подстакнуте смо да се свим срцем сложимо с речима краља Давида, који је написао: „Како је велика доброта твоја коју чуваш за оне који те се боје!“ (Псалам 31:19).

[Фуснота]

[Слике на 9. страни]

Доротеа 2002. године; у служби проповедања 1943.

[Слика на 10. страни]

Сведочење на улици 1942. у Форт Доџу у Ајови

[Слика на 10. страни]

Дора, 2002. године

[Слика на 12. страни]

Доротеа и Дора испред свог првог мисионарског дома у Чилеу, 1946. године