Питања читалаца
Питања читалаца
Када се завршава позивање хришћана за живот на небу?
Библија не даје конкретан одговор на ово питање. Ми знамо да је 33. н. е. започело помазање Исусових следбеника који су се надали небеском наслеђу (Дела апостолска 2:1-4). Такође знамо да су након смрти апостола прави помазани хришћани, то јест ’пшеница‘ ’расли заједно‘ с лажним хришћанима, то јест ’кукољем‘ (Матеј 13:24-30). Затим су крајем 19. века помазани хришћани поново постали видно духовно активни. Године 1919. заједно са ’земаљском жетвом‘ започело је и сакупљање последњих помазаника (Откривење 14:15, 16).
Од краја 19. века све до 1931. године проповедање је првенствено било усмерено на сакупљање преосталих чланова Христовог тела. Истраживачи Библије су 1931. прихватили библијско име Јеховини сведоци, а у енглеском издању Куле стражаре од 15. новембра 1933. речено је да то јединствено име представља „денар“, на који се указује у Исусовој параболи забележеној у Матеју 20:1-16. Веровало се да 12 сати који се спомињу у тој параболи одговарају периоду од 12 година, наиме од 1919. до 1931. Годинама након тога, сматрало се да је позив за небеско Краљевство завршен 1931. и да су они који су позвани да буду сукраљеви с Христом током 1930. и 1931. били међу ’последњима‘ који су позвани (Матеј 20:6-8). Међутим, 1966. године изнето је једно побољшано разумевање те параболе, и постало је јасно да се она не може применити на завршетак позивања хришћана за живот на небу.
Године 1935. разумело се да „велико мноштво“ из Откривења 7:9-15 представља „друге овце“, то јест хришћане са земаљском надом који ће се појавити на светској сцени током ’последњих дана‘ и као група преживети Армагедон (Јован 10:16; 2. Тимотеју 3:1; Откривење 21:3, 4). Након те године, проповедање је усмерено на сакупљање тог великог мноштва. Дакле, нарочито после 1966. године веровало се да је 1935. завршено позивање хришћана за живот на небу. То је потврђено и тиме што су се скоро сви који су се крштавали након 1935. изјашњавали да имају земаљску наду. Од тада се за свакога ко је добио позив да иде на небо веровало да је замена за неког помазаног хришћанина који се показао као неверан.
Без сумње, уколико неки помазаник непокајнички отпадне од истине, Јехова на његово место позива другу особу (Римљанима 11:17-22). Ипак, број правих помазаника који су постали неверни по свој прилици није велики. С друге стране, како је време пролазило, неки хришћани који су се крстили после 1935. добили су сведочанство духа да имају небеску наду (Римљанима 8:16, 17). Због тога, изгледа да не можемо са сигурношћу рећи када се тачно завршава позивање хришћана за живот на небу.
Како треба да гледамо на особу која је у свом срцу уверена да је она сада помазаник и почне да узима симболе приликом обележавања Исусове смрти? Такву особу не треба осуђивати. То је ствар између ње и Јехове (Римљанима 14:12). Међутим, прави помазани хришћани не траже неку посебну пажњу. Они не сматрају да због тога што су помазаници имају неки посебан „увид“ који је већи од оног који имају искусни и зрели чланови великог мноштва. Исто тако, не мисле да имају више светог духа него што имају њихови сарадници, друге овце. Такође, не очекују да се с њима поступа на посебан начин нити изјављују да су изнад наименованих скупштинских старешина само зато што узимају симболе. Они понизно задржавају на уму да ни у првом веку неки помазани хришћани нису испуњавали услове да буду старешине и слуге помоћници (1. Тимотеју 3:1-10, 12, 13; Титу 1:5-9; Јаков 3:1). Неки су чак били и духовно слаби (1. Солуњанима 5:14). А сестре, иако су биле помазане, нису могле да поучавају у скупштини (1. Тимотеју 2:11, 12).
Дакле, помазани хришћани заједно са својим сарадницима, другим овцама, настоје да остану духовно јаки тако што развијају плод духа и унапређују мир у скупштини. Било да су помазаници или друге овце, сви хришћани се напрежу у проповедању добре вести и стварању ученика под вођством Водећег тела. Помазаници то раде спремно докле год је Божја воља да му служе на земљи.