Јефтај испуњава свој завет Јехови

ПОБЕДНИЧКИ ратник се враћа кући након што је свој народ ослободио угњетавања. У сусрет му жури ћерка која од среће игра и свира у даире. Када је угледа, уместо да се радује, он раздире своје хаљине. Зашто? Зар се он не радује као и она томе што се безбедно вратио кући? У каквој је бици победио? И о коме је реч?

Тај човек је Јефтај, један од судија у древном Израелу. Али, да бисмо одговорили и на друга питања и увидели од каквог је значаја овај извештај за нас, треба да осмотримо позадину овог необичног сусрета.

Тешка ситуација у Израелу

Време у којем је Јефтај живео било је веома тешко. Његови сународници су престали да обожавају правог Бога и служили су сидонским, моавским, амонским и филистејским боговима. Јехова их је зато предао Амонцима и Филистејима који су их 18 година угњетавали. Посебно су били угрожени становници Галада, источно од реке Јордан. a На крају су Израелци ипак дошли к себи, покајнички су тражили Јеховину помоћ, почели да му служе и да уклањају туђе богове из своје средине (Судије 10:6-16).

Амонци су поставили логор у Галаду, а Израелци су се окупили да би се с њима сукобили. Али, Израелци нису имали заповедника (Судије 10:17, 18). У то време, Јефтај је имао својих проблема. Његова похлепна полубраћа су га отерала јер су желела да му отму наследство. Тако се Јефтај преселио у Тов, подручје источно од Галада које је било на директном удару Израелових непријатеља. Око њега су се окупили „људи који су остали без посла“, вероватно због тих тлачитеља или су се побунили против њих. Заједно „с њим су одлазили у пљачку“, што је вероватно значило да су с Јефтајем нападали своје непријатељске комшије. Могуће је да је Јефтај због својих ратничких вештина у Светом писму назван „снажан и храбар човек“ (Судије 11:1-3). Ко ће дакле повести Израел против Амонаца?

„Дођи да нам будеш заповедник“

Галадске старешине су наговарале Јефтаја: „Дођи да нам будеш заповедник.“ Ако су очекивали да ће он оберучке прихватити ту прилику само да би се вратио на своју земљу, били су у заблуди. „Зар ме ви нисте мрзели па сте ме зато отерали из дома мог оца?“, одговорио им је. „Зашто  сада кад сте у невољи долазите код мене?“ Колико је само било неправедно то што су прво одбацили Јефтаја, а сада су дошли код њега тражећи помоћ! (Судије 11:4-7).

Само под једним условом Јефтај би пристао да буде вођа у Галаду. Изјавио је: ’Ако ми Јехова преда Амонове синове, бићу вам поглавар!‘ Поред тога што би победа била доказ Божје подршке, Јефтај је такође настојао да засигура да људи неће одбацити Божје вођство чим прође ова тешка ситуација (Судије 11:8-11).

Поступање са Амонцима

Јефтај настоји да постигне неки договор са Амонцима. Он шаље гласнике њиховом краљу да би открио разлог њиховог непријатељства. Одговор садржи оптужбу: Када су Израелци изашли из Египта, заузели су земљу која је припадала Амонцима и зато треба да је врате (Судије 11:12, 13).

Захваљујући томе што добро познаје израелску историју, Јефтај вешто оповргава те тврдње. Он им каже да када су изашли из Египта Израелци нису узнемиравали Амонце, Моавце ни Едомце. Такође у то време ни сами Амонци нису поседовали ту земљу. Тада је она припадала Аморејима, али је Бог њиховог краља Сиона предао у руке Израелцима. Осим тога, Израелци су већ 300 година живели на том подручју. Зашто су га Амонци тек сада тражили назад? (Судије 11:14-22, 26).

Надаље, Јефтај скреће пажњу на најважније питање везано за Израелове патње: Ко је истинити Бог? Јехова или богови земаља које је Израел освојио? Да је Хемос имао иоле моћи зар је не би употребио да сачува земљу свог народа? Ово је била борба између криве религије за коју су се борили Амонци и обожавања правог Бога. Зато Јефтај логично закључује речима: „Нека Јехова данас буде Судија и нека суди између Израелових синова и Амонових синова“ (Судије 11:23-27).

Краљ Амонаца не слуша овај Јефтајев одговор у коме нема места за компромис. „Јеховин дух сишао [је] на Јефтаја и он је прошао кроз Галад и Манасијино подручје“, вероватно позивајући мушкарце који су били способни за борбу (Судије 11:28, 29).

Јефтајев завет

Жарко желећи Божје вођство, Јефтај се заветује Јехови: „Ако ми предаш у руке Амонове синове, нека Јехови припадне ко год изађе на врата мог дома, ко пође мени у сусрет кад се вратим као победник над Амоновим синовима. Њега ћу дати као жртву паљеницу.“ Одговарајући на ту молбу, Бог га благосиља и он задаје „велики пораз“ 20 аморејских градова и тако покорава Израелове противнике (Судије 11:30-33).

Када се Јефтај враћа из битке, прва особа која му излази у сусрет није нико други до његова кћер јединица! Извештај каже: „Када је угледа, раздера своје хаљине и рече: ’Јао, кћери моја! Завила си ме у велику тугу! Како баш теби невољу да нанесем! Ја сам се заветовао Јехови и не могу порећи то што сам заветовао‘“ (Судије 11:34, 35).

Да ли ће Јефтај заиста жртвовати своју кћер? Нипошто. На то сигурно није ни помишљао. Јехови су одвратне дословне људске жртве, што је био један ужасан обичај код Хананаца (Левитска 18:21; Поновљени закони 12:31). Поред тога што је Божји дух деловао на Јефтаја када је давао свој завет, Јехова је благословио и труд који је он уложио. У Светом писму се похвално говори о Јефтају због његове вере и улоге коју је имао у испуњењу Божје намере (1. Самуилова 12:11; Јеврејима 11:32-34). Зато је приношење било какве људске жртве — што је равно убиству — нешто потпуно незамисливо! На шта је онда Јефтај мислио када се заветовао да ће некога принети Јехови?

Очигледно је мислио на то да ће особу коју прву буде срео у потпуности посветити служби Јехови. Мојсијев закон је омогућавао да се неко на тај начин заветује и  посвети Јехови. На пример, жене су служиле у храму можда тако што су доносиле воду (Излазак 38:8; 1. Самуилова 2:22). Мало се зна о таквој врсти службе и да ли је она била трајна. По свему судећи, када је давао завет, Јефтај је сигурно у мислима имао такву посебну преданост и чини се да је његово обећање подразумевало да та служба буде трајна.

Јефтајева ћерка, а касније и дечак Самуило спремно су сарађивали у томе да се испуне завети које су дали њихови побожни родитељи (1. Самуилова 1:11). Јефтајева ћерка је као веран обожавалац Јехове и сама била уверена, као и њен отац, да је завет који је он дао требало испунити. Та жртва је била велика, јер је подразумевала да се она никада неће удати. Она је оплакала своје девичанство зато што је свака Израелка желела да има децу да би се сачувало породично име и наслеђе. За самог Јефтаја испуњење овог завета је подразумевало да његова вољена јединица више неће бити поред њега (Судије 11:36-39).

Живот ове верне девојке није био протраћен. Пуновремена служба у Јеховином дому био је изванредан, смисаон и хвале вредан начин на који је доносила част Богу. Због тога ’сваке године, четири дана у години, Израелове кћери су ишле да похвале кћер Јефтаја из Галада‘ (Судије 11:40). И сигурно је и Јефтају њена служба доносила радост.

Многе особе међу Јеховиним данашњим народом изабирају да живот проведу у пуновременој служби као пионири, мисионари, путујући надгледници или као чланови бетелских породица. То може значити да неће моћи да виђају чланове својих породица онолико колико би желели. Ипак, и једни и други се могу радовати тој светој служби за Јехову (Псалам 110:3; Јеврејима 13:15, 16).

Побуна против Божјег вођства

Када се осврнемо на време када је Јефтај живео, видимо да су многи Израелци одбацили Јеховино вођство. Упркос доказу да је Јефтај имао Божји благослов, људи из Јефремовог племена су се побунили против њега. Желели су да знају зашто и њих није позвао у битку. Чак су намеравали да спале ’и њега и његову кућу‘! (Судије 12:1).

Он им је рекао да их је звао али да се они нису одазвали. У сваком случају Бог је био победник у тој бици. Да ли су они били узнемирени зато што се људи из Галада нису с њима посаветовали пре него што су изабрали Јефтаја за заповедника? У ствари, тај њихов приговор је показао да се они буне против Јехове и није постојао други избор него да се поведе битка против њих. У бици која је уследила људи из Јефремовог племена били су поражени. Пошто они који су побегли, а припадали су Јефремовом племену, нису могли исправно да изговоре реч „Шиболет“ било их је лако идентификовати. Укупан број људи из Јефремовог племена који су погинули у том сукобу био је 42 000 (Судије 12:2-6).

Какво жалосно време у Израеловој историји! Битке у којима су победиле судије попут Готонила, Аода, Варака и Гедеона донеле су мир. У овом случају мир се не спомиње. Извештај само завршава речима: „Јефтај је шест година био судија Израелцима. Онда је Јефтај из Галада умро и био је сахрањен у свом граду у Галаду“ (Судије 3:11, 30; 5:31; 8:28; 12:7).

Шта учимо из свега овога? Иако је Јефтајев живот био пун трзавица, он је био веран Богу. Овај храбар човек је спомињао Јехову када је разговарао са галадским старешинама, са Амонцима, са својом ћерком, с људима из племена Јефрема и, наравно, када се заветовао Јехови (Судије 11:9, 23, 27, 30, 31, 35; 12:3). Бог је наградио Јефтаја за његову оданост тако што је и њега и његову кћер користио у унапређивању обожавања које му је прихватљиво. У време када су други одбацивали Божја мерила, Јефтај их се чврсто држао. Да ли ћеш и ти као Јефтај увек бити послушан Јехови?

[Фуснота]