Животна прича

Одлучни да извршимо нашу службу

Испричала Лина Дејвисон

„Губим вид. Не видим ништа“, неразговетно је говорио пилот. Неколико тренутака касније, његове руке су склизнуле с командне табле малог авиона у ком смо се налазили, и он је клонуо на свом седишту онесвешћен. Мој муж, који није знао да управља авионом, очајнички је покушавао да га освести. Пре него што вам испричам како смо за длаку избегли смрт, дозволите ми да вам објасним како смо се нашли у авиону за Папуа-Нову Гвинеју, земљу која се налази у једном од најудаљенијих делова света.

РОЂЕНА сам у Аустралији 1929. године и одрасла у Сиднеју, главном граду Новог Јужног Велса. Мој отац, Бил Маскет, био је комуниста који је, зачудо, веровао у Бога. Године 1938. он је чак пристао да потпише петицију којом се тражило да се Џозефу Ратерфорду из светске централе Јеховиних сведока дозволи да одржи проповед у Сиднејској градској кући.

„Мора да има нешто важно да каже“, говорио нам је тата у то време. Осам година касније, схватили смо суштину тих речи. Тата је позвао у наш дом Нормана Белотија, једног Јеховиног сведока који је био пуновремени проповедник, да разговарају о Библији. Наша породица је брзо прихватила библијску истину и ускоро постала веома активна у служби проповедања.

 Средином 1940-их, прекинула сам школовање да бих помагала мајци, која је била хронични болесник. Такође сам шила одећу како бих могла да се издржавам. Суботом предвече, моја сестра Роуз и ја придружиле бисмо се групи пионира и сведочиле на улици испред Сиднејске градске куће. Године 1952, мој старији брат Џон је дипломирао у мисионарској школи Галад у Сједињеним Државама и добио доделу у Пакистану. Ја сам такође волела службу проповедања и желела сам да следим његов пример. Тако сам следеће године постала општи пионир.

Брак и мисионарска служба

Недуго након тога, упознала сам Џона Дејвисона, који је радио у аустралијској подружници Јеховиних сведока. Његова понизност, ненаметљивост и чврст карактер на мене су оставили велики утисак. Током Другог светског рата, био је три пута у затвору због своје хришћанске неутралности. Нас двоје смо одлучили да нам служба проповедања постане животни позив.

Џон и ја смо се венчали у јуну 1955. Купили смо аутобус с намером да га преуредимо у покретну кућу. Наш циљ је био да га користимо као базу док будемо сведочили у удаљеним подручјима Аустралије. Следеће године, упућен је позив Сведоцима који то могу да се преселе у Нову Гвинеју, североисточни део великог острва које се налази северно од Аустралије. a Порука о Краљевству још није била проповедана у том делу света. Одмах смо се пријавили као добровољци.

У то време, једини начин да се уђе у Нову Гвинеју био је склапање уговора о раду, тако да је Џон кренуо у потрагу за послом. Убрзо је склопио уговор с једном пиланом у Новој Британији, много мањем острву које припада Новој Гвинеји. Неколико недеља касније, у јулу 1956, кренули смо на нашу нову доделу и стигли у Рабаул у Новој Британији. Тамо смо шест дана чекали брод који би нас превезао до залива Вотерфол.

Наша служба у заливу Вотерфол

Након неколико дана пловидбе узбурканим морем, стигли смо до залива Вотерфол, великог морског рукавца који се налази око 240 километара јужно од Рабаула. Ту се налази огромна пилана, смештена на једној чистини у џунгли. Те вечери, док су сви радници седели за столом, пословођа је рекао: „Узгред речено, господине и госпођо Дејвисон, пословни принцип ове компаније је да се сви запослени изјасне којој религији припадају.“

Били смо сигурни да не постоји такав пословни принцип, али пошто смо претходно одбили цигарете, они су очигледно били сумњичави према нама. Без обзира на све то, Џон је одговорио: „Ми смо Јеховини сведоци.“ Настао је тајац. Ти људи су били ветерани из Другог светског рата и имали су предрасуде према Сведоцима због неутралног става који су заузели током тог периода. Отада су тражили сваку прилику да нам стварају потешкоће.

 Прво је пословођа одбио да нам да фрижидер и шпорет, иако смо имали право и на једно и на друго. Наша лако кварљива храна је пропадала, и били смо приморани да кувамо на старом шпорету који смо нашли у џунгли. Осим тога, оближњим сељанима је било забрањено да нам продају свеже намирнице, тако да смо преживљавали хранећи се поврћем које смо сами могли наћи. Такође смо били ожигосани као шпијуни, те смо морали пажљиво одвагнути кога бисмо могли поучавати Библији. На крају сам добила маларију.

Упркос томе, били смо одлучни да извршимо нашу службу. Зато смо питали двојицу младића који су радили у млину и говорили енглески да нас науче меланежански пиџин, језик њиховог народа. За узврат, ми смо њих поучавали Библији. Током викенда ишли смо на путовања широм земље у такозвано „разгледање знаменитости“. Путем смо дискретно сведочили сваком мештанину на којег бисмо наишли, а наши студенти Библије служили су нам као преводиоци. Прелазили смо преко река с јаким струјама и огромним крокодилима који су се сунчали дуж обале. Изузев једног блиског сусрета, ретко кад смо имали проблема са овим опасним грабљивцима.

Израда помоћних средстава за поучавање

Пошто смо све више били запослени у служби, одлучили смо да куцамо једноставне библијске поруке и делимо их заинтересованим особама. Наши студенти Библије су нам помогли да преведемо неколико првих. Многе ноћи смо провели куцајући стотине таквих порука, након чега смо их уручивали мештанима и људима који су превозили путнике чамцима.

Године 1957, Џон Катфорт, искусан путујући слуга, охрабрио нас је својом посетом. b Рекао нам је да би коришћење слика могло бити делотворан начин да се људи који не знају да читају поуче библијским истинама. Он и мој супруг су смислили низ једноставних цртежа људских фигура помоћу којих би објаснили библијска учења. Касније смо провели небројене сате прецртавајући те илустроване проповеди у свеске. Сваки студент Библије је добио по примерак да би помоћу њега проповедао другима. Овај начин поучавања је на крају примењиван широм земље.

Након две и по године у заливу Вотерфол испунили смо све обавезе предвиђене уговором о раду и добили дозволу да останемо у земљи. Тада смо прихватили позив за специјалну пионирску службу.

Назад у Рабаул

Док смо пловили северно, ка Рабаулу, преко ноћи смо се зауставили у Широком  заливу, на једној плантажи кокоса. Власници плантаже, један старији брачни пар који је желео да се пензионише и врати у Аустралију, понудио је Џону да води посао на плантажи. Понуда је била примамљива, али након што смо те ноћи разговарали о томе, сложили смо се да нисмо дошли у Нову Гвинеју да бисмо стекли богатство. Били смо одлучни да извршимо нашу службу као пионири. Тако смо следећег дана саопштили том брачном пару нашу одлуку и поново се укрцали на брод.

Након што смо стигли у Рабаул, придружили смо се малој групи Сведока који су се преселили из других земаља у ово подручје. Мештани су били изразито заинтересовани за поруку о Краљевству тако да смо с многима почели да проучавамо Библију. У то време смо одржавали хришћанске састанке у једној изнајмљеној сали, и понекад је било и до 150 присутних. Многи од њих су прихватили истину и помогли да се добра вест о Божјем Краљевству прошири и до других делова те земље (Матеј 24:14).

Такође смо ишли у Вунабал, једно село удаљено неких 50 километара од Рабаула, где је једна група људи показала велико занимање за библијску истину. То је убрзо привукло пажњу једног утицајног католика из тог места. Са групом својих пријатеља из цркве, он је прекинуо наше седмично проучавање Библије и приморао нас да напустимо село. Када смо сазнали да ће следеће седмице бити још више проблема, затражили смо полицијску заштиту.

Тог дана су се неколико километара дуж пута поређали католици који су довикивали подругљиве примедбе. Многи су били спремни да нас гађају камењем. За то време је свештеник окупио у селу стотине мештана. Полиција нас је уверавала да имамо право да одржимо наш састанак, тако да су нам прокрчили пут кроз масу. Па ипак, чим је састанак почео, свештеник је нахушкао руљу како би правили неред. Пошто полиција није могла да обузда руљу, наредник нас је пожуривао да напустимо место и брзо нас одвео до наших кола.

Мноштво се гурало око нас, псовало, пљувало и претило песницама, а свештеник је за то време стајао прекрштених руку, смешкајући се. Када смо били на сигурном, наредник је признао да је то био најгори случај који је икада видео. Иако је већину људи у Вунабалу уплашило такво насилно понашање руље, један студент Библије је храбро заузео став за истину о Краљевству. Након тога су стотине других широм Нове Британије заузели чврст став.

Напредак дела у Новој Гвинеји

Од новембра 1960. године, наша нова додела била је Маданг, велики град на северној обали главног острва — Нове Гвинеје. Ту смо Џон и ја били преплављени многим понудама за запослење с пуним радним временом. Једна фирма ми је упорно нудила да водим посао у њиховој продавници одеће. Друга ми је предлагала да радим преправке на одећи. Једна емигранткиња се чак понудила да ми финансијски помогне да отворим сопствену продавницу одеће. Имајући у мислима наше циљеве, учтиво смо одбили ове и сличне понуде (2. Тимотеју 2:4).

Подручје Маданга је било плодно и убрзо су никле напредне скупштине. Наша проповедничка путовања до удаљених села су трајала по неколико дана, а ишли смо пешке или мотоциклом. Користили смо напуштене колибе дуж пута и спавали на лежајевима начињеним од траве. Са собом смо носили само храну у конзервама, двопек и мреже против комараца.

Током једног путовања, посетили смо групу заинтересованих особа у Талидигу, селу које се налази отприлике 50 километара  северно од Маданга. Пошто је та група добро духовно напредовала, управник тамошње школе им је забранио да проучавају Библију на јавним местима. Касније је наговорио полицију да им сруши куће и протера их у дивљину. Ипак, поглавица суседног села је дозволио тој групи да се настани на његовој територији. С временом је овај сусретљиви поглавица прихватио библијску истину, а садашња Дворана Краљевства је изграђена на том подручју.

Превођење и путујућа служба

Само две године након што смо дошли у Нову Британију 1956. године, Џон и ја смо били замољени да преводимо различите библијске публикације на меланежански пиџин. То смо радили годинама. Онда смо 1970. године били позвани у подружницу у Порт Морсбију, главном граду Папуа-Нове Гвинеје, да бисмо пуновремено служили као преводиоци. Такође смо тамо држали часове језика.

Године 1975, вратили смо се у Нову Британију у путујућу службу. Наредних 13 година смо летели, пловили, возили се или пешачили до готово сваког дела ове земље. Често смо се налазили у разним опасним ситуацијама током наших путовања, укључујући и ону коју сам описала у уводу. Том приликом, док смо се приближавали једном помоћном аеродрому у Кандриану, у Новој Британији, наш пилот је колабирао услед тешког облика гастритиса. Авион, који је сад био вођен аутоматским пилотом, беспомоћно је кружио изнад џунгле док је Џон очајнички покушавао да освести пилота. На крају се ипак освестио, и вид му се довољно разбистрио да је могао управљати авионом током принудног слетања. А онда је поново колабирао.

Нове могућности за напредак дела

Године 1988. поново смо били позвани да служимо у подружници у Порт Морсбију да бисмо помагали око све већих потреба у превођењу. Отприлике 50 нас живело је и радило као породица у тој подружници, где смо такође обучавали и нове преводиоце. Сви смо били смештени у скромним једнособним становима. Џон и ја смо одлучили да држимо наша врата одшкринута како бисмо охрабрили чланове бетелске породице и госте да сврате да се боље упознамо. На тај начин смо се веома зближили с нашом породицом, што нам је омогућило да пружимо једни другима пуно љубави и подршке.

Године 1993, Џон је преминуо услед срчаног напада. Осећала сам као да је један део мене умро. Били смо у браку 38 година и све то време смо провели заједно у служби. Па ипак, била сам одлучна да наставим даље ослањајући се на Јеховину снагу (2. Коринћанима 4:7). Врата моје собе и даље су била одшкринута, и млади су наставили да ме посећују. Такво добро друштво помогло ми је да останем позитивна.

Године 2003, због мог све лошијег здравља преселила сам се у подружницу у Сиднеју. Данас, са 77 година, још увек пуновремено служим у Преводилачком одељењу и такође сам запослена у делу проповедања. Моји пријатељи и духовна деца и унучад стални су извор радости за мене (2. Тимотеју 4:5).

Врата моје собе у Бетелу још увек су отворена, и скоро сваки дан имам госте. У ствари, када су она затворена, браћа и сестре често куцају да би видели да ли је све у реду. Док год сам жива, бићу одлучна да извршим своју службу и останем верна свом Богу, Јехови (2. Тимотеју 4:5).

[Фусноте]

[Мапе на 18. страни]

(За комплетан текст, види публикацију)

НОВА ГВИНЕЈА

АУСТРАЛИЈА

Сиднеј

ИНДОНЕЗИЈА

ПАПУА-НОВА ГВИНЕЈА

Талидиг

Маданг

ПОРТ МОРСБИ

НОВА БРИТАНИЈА

Рабаул

Вунабал

Широки залив

Залив Вотерфол

[Извор]

Карта и Земља: Based on NASA/Visible Earth imagery

[Слика на 17. страни]

Са Џоном на конгресу у граду Лае, у Новој Гвинеји, 1973.

[Слика на 20. страни]

У подружници на Папуа-Новој Гвинеји, 2002.