Савле сусрет са старим пријатељима и некадашњим непријатељима

КАДА је Савле, који је касније постао познат као апостол Павле, први пут после свог преобраћења на хришћанство поново дошао у Јерусалим, вероватно је осећао одређену меру страха. a Три године раније отишао је из тог града испуњен претњом и силном жељом да побије Исусове ученике. Савле је имао овлашћење да ухапси било ког хришћанина кога би нашао у Дамаску (Дела апостолска 9:1, 2; Галатима 1:18).

Када је постао хришћанин, Савле је неустрашиво објављивао своју веру у ускрснулог Месију. Због тога су Јудејци у Дамаску желели да га убију (Дела апостолска 9:19-25). Да ли је сада могао да очекује срдачну добродошлицу од својих некадашњих јудејских пријатеља из Јерусалима? Међутим, много важније од тога било му је да ступи у контакт са Исусовим следбеницима у Јерусалиму. То сигурно није било лако.

„Кад је стигао у Јерусалим, покушао је да се придружи ученицима, али су га се сви плашили, јер нису веровали да је постао  ученик“ (Дела апостолска 9:26). То је било сасвим разумљиво. Последње што су знали о њему јесте да је био немилосрдни прогонитељ. То што је тврдио да је хришћанин вероватно им је изгледало као лукавство којим се послужио само да би се увукао у скупштину. Због тога су се хришћани из Јерусалима држали подаље од њега.

Међутим, једна особа му је помогла. Библија говори да је Варнава одвео тог бившег прогонитеља „к апостолима“, по свему судећи Петру (Кифи) и Јакову, Господовом брату, и обавестио их о Савловом преобраћењу и о његовом проповедању у Дамаску (Дела апостолска 9:27; Галатима 1:18, 19). Није објашњено како је Варнава стекао поверење у Савла. Да ли је то што су се њих двојица познавала навело Варнаву да га испита и да затим гарантује за његову искреност? Да ли је Варнава познавао неке хришћане из Дамаска и тако сазнао за Савлово преобраћење? Шта год да је било у питању, Варнава је одагнао све сумње које су постојале у вези са Савлом. Захваљујући томе, Савле је 15 дана остао код апостола Петра.

Петнаест дана код Петра

Као што је то нагласио Галатима, Савла није опуномоћио ниједан човек већ лично Исус (Галатима 1:11, 12). Али, он је сигурно схватао колико је важно бити добро упознат са Исусовом службом. Вероватно  му је боравак код Петра пружио прилику за то (Лука 24:12; 1. Коринћанима 15:3-8). Савле је вероватно имао много тога да пита Петра и Јакова, а они су опет имали питања за Савла у вези с његовом визијом и опуномоћењем.

Како је спасен од некадашњих пријатеља?

Стефан се сматра првим хришћанским мучеником. Они који су се раније препирали са Стефаном били су из „такозване Синагоге ослобођеника, затим неки од Киренаца и Александринаца и од оних из Киликије и Азије“. Сада се Савле „расправљао с Јудејцима који говоре грчки“ и одважно им сведочио. Како су они реаговали? Желели су да га убију (Дела апостолска 6:9; 9:28, 29).

Било је сасвим разумљиво што је Савле желео да им објасни ту корениту промену у свом животу и што је имао жељу да поучи своје некадашње пријатеље о Месији. Међутим, ти Јудејци су показали велико непријатељство према том човеку кога су сматрали издајником.

Да ли је Савле разумео до које мере је био у опасности? У извештају о томе читамо да је док се молио у храму, пао у занос и видео Исуса који му је рекао: „Пожури и брзо изађи из Јерусалима, јер неће прихватити твоје сведочанство о мени!“ Савле је рекао: „Господе, они сами знају да сам оне који верују у тебе бацао у затвор и тукао по синагогама. И док се проливала крв твог сведока Стефана, ја сам био присутан и то одобравао“ (Дела апостолска 22:17-20).

Неки сматрају да је Савлов одговор значио да је био свестан ризика. Други мисле да је он у ствари рекао: ’Као што и сами знају, био сам прогонилац попут њих. Несумњиво треба да озбиљно схвате моје преобраћење. Можда им могу помоћи у томе.‘ Ипак, Исус је знао да ти Јудејци сигурно неће обратити пажњу на сведочанство једног „отпадника“. Зато је рекао Савлу: „Иди, јер те шаљем к народима који су далеко“ (Дела апостолска 22:21, 22).

Када су сухришћани постали свесни те опасности, журно су га испратили до луке у Цезареји и послали на 500 километара дуго путовање, у његов родни град Тарс (Дела апостолска 9:30). Прошло је неколико година пре него што је поново дошао у Јерусалим.

То што је тако журно отишао вероватно је била заштита за хришћанску скупштину. Присуство тог бившег прогонитеља представљало је потенцијалну опасност. Након што је Савле отишао, „за скупштину по целој Јудеји, Галилеји и Самарији наступило [је] раздобље мира у ком се она изграђивала. Док је ходила у страху од Јехове и у утехи светог духа, стално је расла“ (Дела апостолска 9:31).

Поуке о опрезности

Као и у првом веку, и данас се могу појавити неке ситуације у којима је добро бити опрезан. Немамо разлога да будемо претерано сумњичави према непознатима. Међутим, с времена на време неке безобзирне особе су покушавале да искористе Јеховин народ због своје личне користи или с намером да нанесу штету скупштини. Због тога треба да употребимо разборитост да не бисмо постали жртве обмане тих варалица (Пословице 3:27; 2. Тимотеју 3:13).

Савлова реакција на проповедање у Јерусалиму илуструје још један начин на који хришћани могу да буду опрезни. Сведочење у неким деловима града или неким особама, укључујући и некадашње пријатеље, може бити опасно — у физичком, духовном па чак и у моралном погледу. Онда је опрезност сасвим на месту када су у питању избор места и времена (Пословице 22:3; Матеј 10:16).

Можемо бити сасвим уверени да ће добра вест о Божјем Краљевству бити у потпуности проповедана пре него што дође крај овог злог поретка. Какав нам је само диван пример оставио Савле „одважно говорећи у Господово име“, чак и старим пријатељима и некадашњим непријатељима! (Дела апостолска 9:28).

[Фуснота]

[Слика на 16. страни]

Када је стигао у Јерусалим, Савле је неустрашиво сведочио Јудејцима који су говорили грчки