Права духовност како се може стећи?

„РАЗМИШЉАЊЕ својствено телу доноси смрт, а размишљање својствено духу доноси живот и мир“, написао је апостол Павле (Римљанима 8:6). Овим речима, апостол је истакао да је духовност нешто више од питања личног избора или склоности. У суштини, то је питање живота и смрти. Према томе, у ком смислу духовна особа добија „живот и мир“? Према Библији, таква особа већ сада има мир — унутрашњи мир и мир с Богом — а у будућности ће добити вечни живот (Римљанима 6:23; Филипљанима 4:7). Зато не изненађује што је Исус рекао: „Срећни су они који су свесни својих духовних потреба“ (Матеј 5:3).

Чињеница да читате овај часопис показује да сте заинтересовани за духовне ствари — и то је мудро. Па ипак, с обзиром на то да се гледишта о овој теми јако разликују, можда се питате: ’Шта је права духовност? И како је неко може стећи?‘

„Христов ум“

Осим што је истицао колико је важно и корисно бити духовна особа, апостол Павле је доста говорио о томе шта је права духовност. Хришћанима у древном граду Коринту, Павле је објаснио разлику између телесног човека, то јест особе која следи жеље тела, и духовног човека, то јест особе која цени духовне вредности. Павле је написао: „Телесни човек не прихвата оно што је од Божјег духа, јер је то за њега лудост.“ С друге стране, Павле је објаснио да се духовни човек препознаје по томе што има „Христов ум“ (1. Коринћанима 2:14-16).

Имати „Христов ум“ у основи значи ’размишљати попут Христа Исуса‘ (Римљанима 15:5; Филипљанима 2:5). Другим речима, духовни човек је неко ко размишља попут Исуса и иде његовим стопама (1. Петрова 2:21; 4:1). Што је његов ум сличнији Христовом, то је његова духовност јача а његови изгледи да добије „живот и мир“ већи (Римљанима 13:14).

Како упознати „Христов ум“

Међутим, да бисмо имали Христов ум, најпре морамо упознати његов ум. Према томе, први корак у развијању духовности јесте да упознамо Исусов начин размишљања. Али, како можемо сазнати како је размишљала особа која је на земљи живела пре 2 000 година? Како сте рецимо упознали неке личности које су обележиле историју ваше земље? Вероватно читајући о њима. На сличан начин, читање историјског записа о Исусу јесте један од важних начина на који можемо упознати Христов ум (Јован 17:3).

Постоје четири живописна историјска записа о Исусу — Јеванђеља која су написали Матеј, Марко, Лука и Јован. Ако пажљиво читате те извештаје, то ће вам помоћи да разумете Исусов начин размишљања, дубину његових осећања и мотиве који су стајали иза његових поступака. Када издвојите време да размислите о ономе што сте прочитали о Исусу, моћи ћете да створите слику о томе колико је он био добра особа. Чак и ако већ сматрате да сте Христов следбеник, читање и размишљање о Исусу помоћи ће вам да ’растете у незаслуженој доброти и спознању о нашем Господу и Спаситељу Исусу Христу‘ (2. Петрова 3:18).

 Имајући то на уму, хајде да осмотримо неке делове Јеванђеља и видимо како је Исус постао тако духовна особа. Затим се питајте како можете опонашати пример који је он дао (Јован 13:15).

Духовност и „плод духа“

Писац Јеванђеља Лука рекао је да је Божји свети дух изливен на Исуса приликом његовог крштења и да је Исус био „пун светог духа“ (Лука 3:21, 22; 4:1). Исто тако, Исус је поучио своје следбенике колико је важно имати вођство светог духа, то јест „силе којом се Бог служи“ (Постанак 1:2, фуснота; Лука 11:9-13). Зашто је то тако важно? Зато што Божји дух има снагу да промени начин размишљања једне особе, тако да њен ум све више наликује Христовом уму (Римљанима 12:1, 2). Божји дух у нама развија особине као што су „љубав, радост, мир, дуготрпљивост, љубазност, доброта, вера, благост, самосавладавање“. По тим особинама — које се у Библији називају „плод духа“ — препознаје се права духовна особа (Галатима 5:22, 23). Једноставно речено, духовна особа је неко кога води Божји дух.

Исус је показивао плод духа током целе своје службе. Особине као што су љубав, љубазност и доброта посебно су биле очигледне у начину на који се опходио према људима који су сматрани нижом класом (Матеј 9:36). На пример, осмотримо један догађај који је описао апостол Јован. О томе читамо: „Док је [Исус] пролазио видео је човека слепог од рођења.“ Исусови ученици су такође запазили тог човека, али су сматрали да је грешник. „Ко је сагрешио“, питали су, „овај човек или његови родитељи?“ И његови суседи су га раније виђали, али је он за њих био само просјак. „Зар то није онај који је седео и просио?“, рекли су. Међутим, Исус је на тог човека гледао као на особу којој је потребна помоћ. Он се обратио том слепом човеку и излечио га (Јован 9:1-8).

Шта нам овај догађај открива о Христовом уму? Као прво, Исус није занемаривао сиромашне, већ је према њима био пажљив и самилостан. Као друго, он је предузимао први корак да би помогао другима. Да ли у томе опонашамо његов пример? Да ли на људе гледамо попут Исуса, пружајући им потребну помоћ како би им садашњи живот био бољи а будућност светлија? Или нам се више свиђају истакнуте особе а заборављамо на оне које то нису? Ако на људе гледамо попут Исуса, онда заиста опонашамо његов пример (Псалам 72:12-14).

Духовност и молитва

Извештаји из Јеванђеља показују да се Исус често молио Богу (Марко 1:35; Лука 5:16; 22:41). Током  своје службе на земљи, Исус је издвајао време за молитву. Ученик Матеј је написао: „Кад је [Исус] отпустио народ, попео се на гору сам да се моли“ (Матеј 14:23). У таквим тренуцима које је проводио молећи се свом небеском Оцу, Исус је добијао снагу (Матеј 26:36-44). На сличан начин, духовне особе и данас траже прилике да разговарају с Богом јер знају да ће то ојачати њихов однос са Створитељем и помоћи им да још више усвоје Христов начин размишљања.

Исус је често проводио много времена у молитви (Јован 17:1-26). На пример, пре него што је изабрао дванаесторицу који ће бити његови апостоли, „изашао је на гору да се моли и целу ноћ је провео у молитви Богу“ (Лука 6:12). Иако није неопходно да целу ноћ проведу у молитви, духовне особе опонашају Исусов пример. Пре него што донесу важне одлуке у животу, оне проводе доста времена у молитви и траже вођство светог духа како би донеле одлуке које ће ојачати њихову духовност.

Исус је у молитвама показивао и искреност својих осећања. И у томе треба да га опонашамо. Запазите шта је Лука забележио о томе како се Исус молио вече уочи своје смрти. „Кад се нашао у тешкој душевној патњи, молио се још усрдније. Зној му је постао као капи крви које су падале на земљу“ (Лука 22:44). Исус се и раније усрдно молио, али овом приликом када је био суочен с најтежим испитом као човек, он се молио „још усрдније“ — и његова молитва је била услишена (Јеврејима 5:7). Духовне особе опонашају Исусов пример. Када се суоче с нарочито тешким кушњама, оне се „још усрдније“ моле Богу за свети дух, вођство и подршку.

Пошто је Исус очигледно био особа која се редовно молила, не чуди што су његови ученици желели да га у томе опонашају. Зато су га замолили: „Господе, научи нас да се молимо“ (Лука 11:1). И данас, они који цене духовне вредности и траже вођство Божјег светог духа следе Исусов пример у томе. Права духовност и молитва су уско повезане.

Духовност и проповедање добре вести

У Марковом јеванђељу се налази један извештај који говори о томе како је Исус једном приликом излечио многе болесне људе, оставши до касно у ноћ. Рано следећег јутра, док се насамо молио, његови апостоли су дошли и рекли му да га многи траже, можда желећи да буду излечени. Међутим, Исус им је рекао: „Пођимо негде другде, у оближња места, да и тамо проповедам.“ Затим им је објаснио : „Зато [сам] дошао“ (Марко 1:32-38; Лука 4:43). Иако је Исусу било важно лечење људи, проповедање добре вести о Божјем Краљевству било је његов главни задатак (Марко 1:14, 15).

И данас је проповедање о Божјем Краљевству обележје по коме се препознају сви они који имају Христов ум. Свима који желе да буду његови следбеници, Исус је заповедио: „Зато идите и стварајте ученике од људи из свих народа... учећи их да се држе свега што сам вам заповедио“ (Матеј 28:19, 20).  Поред тога, Исус је прорекао: „Ова добра вест о краљевству проповедаће се по целом свету за сведочанство свим народима, и тада ће доћи крај“ (Матеј 24:14). Пошто Божја Реч каже да се проповедање обавља помоћу силе светог духа, ревно учествовање у том делу знак је праве духовности (Дела апостолска 1:8).

Да би се порука о Краљевству проповедала људима широм света, потребан је заједнички труд милиона људи (Јован 17:20, 21). Они који учествују у том делу не треба да буду само духовне особе већ и добро организовани на светском нивоу. Постоји ли група људи за коју можете рећи да следи Христове стопе и проповеда добру вест о Краљевству у целом свету?

Како је с вама?

Наравно, постоје још неке одлике по којима се препознаје духовна особа, али да ли удовољавате мерилима која су овде споменута? Да бисте то утврдили, питајте се: ’Да ли редовно читам Божју Реч, Библију, и размишљам о ономе што сам прочитао? Да ли показујем плод духа у свом животу? Да ли се редовно молим? Да ли желим да се дружим са особама које учествују у међународном делу проповедања добре вести о Божјем Краљевству?

Искрено самоиспитивање може вам помоћи да утврдите до које мере сте стекли духовност. Подстичемо вас да већ сада предузмете неопходне кораке како бисте добили „живот и мир“ (Римљанима 8:6; Матеј 7:13, 14; 2. Петрова 1:5-11).

[Оквир/Слике на 7. страни]

ОДЛИКЕ ДУХОВНОСТИ

◆ Љубав према Божјој Речи

◆ Испољавање плода духа

◆ Искрене и редовне молитве Богу

◆ Проповедање добре вести о Краљевству

[Слика на 5. страни]

Библија нам помаже да упознамо Христов начин размишљања