Загубљена расправа Џона Милтона

РЕТКО кад је неки писац имао тако велики утицај на свет око себе као Џон Милтон, аутор енглеске епске песме Изгубљени рај. Према једном биографу, Милтона су „волели многи, мрзели неки, али је само неколицина остала равнодушна“. До дана данашњег, енглеска књижевност и култура много тога дугују његовим делима.

Због чега је Џон Милтон имао такав утицај? Због чега је његово последње дело — О хришћанском учењу — било тако контроверзно да је остало необјављено читавих 150 година?

Његово детињство

Џон Милтон је рођен 1608. у једној имућној лондонској породици. „Отац ме је још у раном детињству припремао за студије књижевности, према којој сам развио снажну наклоност тако да сам од своје дванаесте године па надаље ретко кад одлазио у кревет пре поноћи јер сам јако волео да проучавам“, присећао се Милтон. Истицао се по томе што је био добар студент и 1632. магистрирао је на Кембриџу. Након тога, наставио је да чита историјска дела и дела класичне књижевности.

Милтон је желео да буде песник, али у његово време Енглеску су потресала политичка превирања. Парламент, који је првенствено предводио Оливер Кромвел, именовао је суд који је 1649. погубио краља Чарлса I. Користећи убедљиву прозу, Милтон је стао у одбрану тог чина и постао јавни представник Кромвелове владе. У ствари, пре него што је стекао славу као песник, Џон Милтон је већ био добро познат по својим памфлетима о политици и моралу.

Након што је монархија обновљена 1660, крунисањем Чарлса II, Милтонов живот је био доведен у опасност због раније подршке Кромвелу. Милтон се од тада скривао и само је уз помоћ неких утицајних пријатеља успео да избегне смрт. Кроз све то остао је снажно наклоњен духовним стварима.

„Мерила из Библије“

Описујући своје рано интересовање за духовне ствари, Милтон пише: „Почео сам тако што сам се још као дечак посветио свесрдном проучавању Старог и Новог завета на њиховим изворним језицима.“ Милтон је гледао на Свето писмо као на једини поуздан водич што се тиче морала и духовности. Међутим, његово истраживање признатих теолошких дела тог времена довело га је до разочарања. Касније је написао: „Сматрам да се у таква дела не могу поуздати, што се тиче својих религиозних уверења и своје наде у спасење.“ Одлучан да своја веровања испита строго „према мерилима из Библије“, Милтон је почео да прави листу кључних стихова и да их цитира, а затим их је уредио под поднаслове.

Данас је Џон Милтон највише познат по епској песми Изгубљени рај, поетски приказаном библијском запису о томе како је човек изгубио савршенство (Постанак, 3. поглавље). Првенствено му је то дело, које је прво било објављено 1667, донело  славу као песнику, посебно на енглеском говорном подручју. Касније је објавио наставак тог дела под насловом Рај поново стечен. У овим песмама је приказана Божја првобитна намера за човека — да ужива у савршеном животу у Рају на земљи — и истакнуто је да ће Бог преко Христа обновити тај Рај. На пример, у епу Изгубљени рај арханђео Михаило унапред најављује време када ће Христ „да награди своје верне, и прими их у блаженство, било на Небу ил’ Земљи, јер тада ће Земља сва Рај бити, место срећније много но Еден овај што је, и у дне срећније много“.

О хришћанском учењу

Дуго година је Милтон желео да напише књигу у којој би у потпуности размотрио хришћански живот и учење. Упркос томе што је до 1652. потпуно ослепео, напорно је радио на овом делу уз помоћ својих писара све до смрти 1674. Своје последње дело је назвао Расправа о хришћанском учењу искључиво на темељу Светог писма. У предговору је написао: „Већина писаца који су се бавили овом тематиком... направили су само белешке на маргинама с кратком референцом за поглавље и стих из библијског текста, на коме се у потпуности заснивало њихово учење. Ја сам, с друге стране, тежио да странице потпуно испишем и испуним стиховима из свих делова Библије.“ У складу с Милтоновим речима, у делу О хришћанском учењу индиректно се указује на Свето писмо или се оно директно цитира преко 9 000 пута.

Иако се Милтон раније није устручавао да изнесе своје мишљење, овог пута је оклевао с објављивањем ове студије. Због чега? С једне стране, био је свестан да су се библијска тумачења много разликовала од прихваћених црквених учења. Надаље, с обновљењем монархије изгубио је наклоност тадашње власти. Можда је због тога чекао на нека мирнија времена. У сваком случају, након његове смрти, његов писар је однео те списе на латинском једном издавачу који је одбио да их штампа. Енглески државни секретар је тада запленио те списе и одложио их у архиву. Проћи ће један и по век пре него што Милтонова студија изађе на светло дана.

Године 1823, један државни службеник који је бринуо о државним списима наишао је на списе овог познатог песника који су били умотани у неке папире. Тада је Енглеском владао краљ Џорџ IV који је наредио да се то дело преведе с латинског и објави у јавности. Када је две године касније објављено на енглеском, настале су жестоке расправе у теолошким и књижевним круговима. Један бискуп их је одмах прогласио обманом, одбијајући да верује  да би Милтон — кога су многи сматрали за највећег енглеског религиозног песника — могао тако одлучно одбацити свете црквене доктрине. Предвиђајући такву реакцију и противљење Милтоновом списатељству, преводилац је то издање опремио фуснотама у којима се детаљно описује 500 паралела између његових дела О хришћанском учењу и Изгубљени рај. a

Милтонова веровања

До Милтоновог времена, Енглеска је пригрлила протестантску реформацију и прекинула све везе с Римокатоличком црквом. Протестанти су, уопште узев, веровали да је Свето писмо, а не папа, једини ауторитет што се тиче ствари везаних за религију и морал. Ипак, у делу О хришћанском учењу Милтон је показао да многе протестантске науке и обичаји нису у складу са Светим писмом. На основу Библије, одбацио је калвинистичку доктрину о предодређености, а подржао науку о слободној вољи. Подстицао је да се с поштовањем користи Божје име, Јехова, тиме што га је слободно користио у својим записима.

Милтон је на темељу Писма доказао да је људска душа смртна. Објашњавајући Постанак 2:7, он је написао: „Када је човек створен, на крају је речено: човек је постао жива душа... Човек није сачињен од два дела и не може се раздвојити. Није, као што се обично мисли, створен и сачињен од два различита и посебна елемента, душе и тела. Напротив, целокупан човек јесте душа и душа јесте човек.“ Милтон је затим поставио једно питање: „Да ли целокупан човек умире или умире само његово тело?“ Након што је изнео читав низ библијских стихова који показују да цео човек умире, он је додао: „Најуверљивије објашњење које могу навести о томе да је душа смртна јесте оно што је Бог лично рекао у Језек[иљу 18:]20: душа која греши, она ће умрети.“ Он је цитирао и стихове као што су Лука 20:37 и Јован 11:25 да би показао да нада оних који су умрли лежи у будућем ускрсењу из смртног сна.

Шта је покренуло најснажнију реакцију на његово дело О хришћанском учењу? То је био Милтонов једноставан, али снажан библијски доказ да је Христ, Божји Син, у подређеном положају у односу на Бога, Оца. Након што је навео Јована 17:3 и 20:17, Милтон је упитао: „Ако је Отац Христов Бог и наш Бог и ако постоји само један Бог, ко може бити Бог осим Оца?“

Даљњим речима Милтон истиче: „И Син и његови апостоли у свему што су говорили и писали признали су да је Отац у свему већи од Сина“ (Јован 14:28). „Заиста, Христ је тај који у Мат. xxvi. 39 каже: Оче мој, ако је могуће, нека ме мимоиђе ова чаша. Али не како ја хоћу, него како ти хоћеш... Зашто се он моли искључиво Оцу, а не самом себи ако је он заиста Бог? Ако је Исус и човек и врховни Бог, зашто се он уопште моли за нешто што је већ у његовој моћи?... Као што Син увек обожава и дубоко поштује искључиво Оца, тако и нас поучава да чинимо.“

Милтонови пропусти

Џон Милтон је трагао за истином. Међутим, имао је и пропусте јер су на нека његова гледишта вероватно утицала лоша искуства. На пример, убрзо након венчања, његова невеста, ћерка једног земљопоседника који је био краљев присталица, напустила га је и вратила се својој породици на око три године. Током тог периода, Милтон је писао памфлете у којима је оправдавао развод, не само због брачног неверства — што је једини разлог који је изнео Исус — већ и у случајевима брачног неслагања (Матеј 19:9). Он је ту идеју унапређивао и у делу О хришћанском учењу.

Упркос Милтоновим пропустима, дело О хришћанском учењу снажно преноси библијско гледиште о многобројним важним учењима. До дан-данас, његова расправа обавезује особе које је читају да испитају своја веровања у светлу савршених мерила Светог писма.

[Фуснота]

[Слика на 11. страни]

Милтон је био страствени изучавалац Библије

[Извор]

Courtesy of The Early Modern Web at Oxford

[Слика на 12. страни]

Милтона је прославила епска песма „Изгубљени рај“

[Извор]

Courtesy of The Early Modern Web at Oxford

[Слика на 12. страни]

Милтоново последње дело било је загубљено 150 година

[Извор]

Image courtesy of Rare Books and Special Collections, Thomas Cooper Library, University of South Carolina

[Извор слике на 11. страни]

Image courtesy of Rare Books and Special Collections, Thomas Cooper Library, University of South Carolina