Животна прича

Научио сам да се потпуно поуздам у Јехову

Испричао Обри Бакстер

Једне суботње вечери 1940, два човека су ме напала и оборила на земљу. Два полицајца стајала су у близини, али уместо да ми притекну у помоћ довикивала су увредљиве речи на мој рачун и бодрила напаснике. Догађаји из мог живота који су водили до овог суровог поступања започели су пет година раније када сам радио у руднику угља. Дозволите ми да вам испричам шта се десило.

РОДИО сам се 1913. у приобалном граду Свонси у Новом Јужном Велсу, у Аустралији, као трећи син у породици с четири дечака. Када сам имао пет година целу моју породицу је погодила ужасна болест, шпанска грозница, која је широм света однела милионе живота. На срећу, сви смо преживели. Међутим, 1933. десила се трагедија када је мама умрла у 47. години. Била је богобојазна жена. Раније је од Јеховиних сведока добила књигу Светлост која је имала два тома и служила је као помоћно средство за проучавање Бибилије.

У то време, радио сам у руднику угља. Захваљујући томе што се мој посао састојао од кратких, напорних периода рада након којих су наступале мирне паузе, носио бих те књиге на посао и тамо их читао под светлошћу карбидне лампе причвршћене за моју заштитну кацигу. Убрзо сам схватио да сам пронашао истину. Такође сам почео да слушам и библијска предавања која су Сведоци емитовали на радију. Моја радост је била још већа када су се мој отац и браћа заинтересовали за библијску истину.

Године 1935, погодила нас је још једна трагедија када је мој млађи брат Били добио упалу плућа и умро. Имао је само 16 година. Међутим, овог пута моја породица је била утешена надом у ускрсење (Дела апостолска  24:15). После неког времена, отац и два старија брата, Вернер и Харолд, као и њихове жене, предали су свој живот Богу. Нико од чланова моје најуже породице данас није жив. Међутим, Вернерова друга жена Марџори и Харолдова жена Елизабет и даље активно служе Јехови.

Како сам учио да се уздам у Јехову

Први пут сам ступио у контакт с Јеховиним сведоцима крајем 1935. када нас је посетила једна старија госпођа на бициклу, која је била пореклом из Украјине. Одмах у недељу сам први пут присуствовао хришћанском састанку, а седмицу касније сам с једном групом учествовао у служби проповедања. Сведок који је водио састанак за службу проповедања дао ми је неке брошурице и на моје велико изненађење послао ме самог у службу проповедања! На првим вратима, био сам толико нервозан да сам пожелео да се земља отвори и прогута ме! Али, станар је био пријатан и чак је прихватио литературу.

Стихови као што су Проповедник 12:1 и Матеј 28:19, 20 дубоко су утицали на мене и ја сам желео да постанем пионир, то јест пуновремени проповедник. Отац је подржао моју одлуку. Иако још нисам био крштен, одредио сам 15. јул 1936. као дан када ћу почети с пионирском службом. Тог дана, отишао сам у подружницу Јеховиних сведока у Сиднеју где сам добио позив да служим с групом од 12 пионира у Далич Хилу, предграђу Сиднеја. Ти пионири су ми показали како се меље пшеница на ручном млину који су повремено користили да би направили брашно и тако смањили трошкове за храну.

Проповедање у дивљини

Након свог крштења, касније те исте године, добио сам доделу да служим у Квинсленду заједно с друга два пионира — Обри Вилсом и Клајвом Шадеом. Наша опрема се састојала од Обријевог комбија, неколико бицикала, једног портабл фонографа за емитовање библијских говора, шатора који је био наш дом током наредне три године, три кревета, стола и лименог лонца за кување. Једне вечери када је био мој ред да кувам, одлучио сам да спремим „специјалну“ вечеру од поврћа и јела од пшенице. Али, нико од нас није могао да је једе. Понудио сам је једном коњу који је случајно био у близини. Он је оњушио храну, одмахнуо главом и отишао! То је био крај мојим куварским експериментима.

Након неког времена, одлучили смо да убрзамо обрађивање нашег подручја тако што смо га поделили на три дела и свако од нас је засебно проповедао. На крају дана, често сам био сувише далеко од места где се налазио наш шатор да бих се тамо вратио и понекад бих преноћио код гостољубивих сељана. Једном приликом сам спавао у раскошном кревету гостинске собе на једној сточној фарми (ранчу), а следеће ноћи лежао сам на прљавом поду у колиби ловца на кенгуре, окружен гомилом смрдљивих животињских кожа. Често сам спавао у дивљини. Једном приликом су дингоси (дивљи пси) кружили око мене на безбедној раздаљини, док је њихово завијање испуњавало тамну ноћ. Након непроспаване ноћи, схватио сам да их нисам интересовао ја већ стрвина која је била бачена у близини.

 Проповедање помоћу кола с разгласом

Добро смо користили кола с разгласом да бисмо објављивали Божје Краљевство. У граду Таунсвил на северу Квинсленда полиција нам је дозволила да се сместимо у центру. Па ипак, снимак предавања је разбеснео неке чланове Војске спаса који су нам наредили да се склонимо. Када смо то одбили, њих петорица су снажно протресли наш комби. У том тренутку, налазио сам се у њему радећи на опреми за озвучење! Било би немудро да смо инсистирали на нашим правима, тако да смо, када су се они одмакли од комбија, отишли одатле.

У Бендебергу, један заинтересовани човек позајмио нам је свој чамац тако да смо могли проповедати с реке Бернет, која протиче кроз град. Док би Обри и Клајв били у чамцу ја сам остајао у једној дворани коју смо изнајмили. Снимак снажног гласа Џозефа Ратерфорда из централе Јеховиних сведока, који је објављивао снажну библијску поруку, орио се те ноћи кроз Бендеберг. Нема сумње да су то била узбудљива времена током којих су Божјем народу биле потребне храброст и вера.

Рат доноси још више тешкоћа

Одмах након почетка Другог светског рата у септембру 1939, у Кули стражари од 1. новембра објављени су чланци о хришћанској неутралности у политици и рату. Касније ми је било драго што сам добро проучио тај правовремени материјал. У међувремену, након што смо Обри, Клајв и ја провели три године заједно, добили смо доделе које су нас одвеле у различите правце. Био сам наименован за путујућег надгледника на северу Квинсленда. То је био задатак због ког је моје поуздање у Јехову често било на испиту.

У августу 1940. служио сам у скупштини у Таунсвилу која је имала четири пионира — Персија и Илму Излуб a и Нормана и Беатрис Белоти, рођеног брата и сестру. Шест година касније, Беатрис ће постати моја жена. Једне суботње вечери након што је једна група нас завршила са сведочењем на улици, одиграо се догађај који је споменут у уводу. Међутим, та неправда која ми је нанесена само ме је још више ојачала за службу Јехови.

Две сестре пионирке, Уна и Мерл Килпатрик, ревно су проповедале на северу. Провео сам с њима један пријатан дан у служби проповедања након чега су ме замолиле да их превезем преко реке до дома једне породице заинтересоване за Библију. То је значило пливати до чамца који је био везан на другој обали реке, довеслати назад и након тога превести сестре преко. Међутим, када сам допливао до чамца у њему није било весала! Касније смо сазнали да их је један противник сакрио. Али његова смицалица нас није зауставила. Неколико година сам био спасилац на купалиштима и још увек сам био одличан пливач. Тако сам око струка обмотао конопац од сидра, одвукао чамац до сестара и превезао их преко реке. Јехова је благословио наше напоре јер су с временом чланови те породице постали Сведоци.

 Под Јеховином заштитничком руком

Из сигурносних разлога, одмах у подножју града Инисфејла војска је поставила барикаде. Пошто сам живео унутар тог подручја, могао сам да добијем пропуснице за улазак у град, што се показало непроцењивим када су представници подружнице Јеховиних сведока дошли у посету. Да бих их провео кроз барикаде, морао сам да их кријем у тајном прегратку испод задњег седишта мог аутомобила.

У то време није било довољно бензина тако да су многа возила била опремљена гасним генератором. Да би снабдео мотор горивом, овај уређај је из врелог ћумура издвајао запаљиви гас. Путовао сам ноћу с џаковима ћумура нагомиланим на прегратку где су се браћа крила. Када бих се зауставио на једној од барикада, стражарима сам одвлачио пажњу остављајући мотор да ради пуном паром како бих засигурао да горионик за угаљ буде врео. Током једне такве ноћи довикнуо сам стражарима: „Уколико угасим мотор пореметиће се мешавина гаса и ваздуха, а поновно паљење мотора биће тешко.“ Ометани врућином, буком и гарежи стражари су на брзину прегледали ауто и пустили ме да идем.

У то време, добио сам задатак да организујем један конгрес у Таунсвилу за тамошње Сведоке. Храна је била ограничено дељена. Да бисмо добили оно што нам је било потребно, требало је да имамо одобрење од тамошњег судије. У том периоду, наша браћа су затварана због своје хришћанске неутралности. Када сам заказао састанак са судијом помислио сам: ’Да ли мудро поступам или се играм ватром?‘ Па ипак, отишао сам код њега у складу са упутством које сам добио.

Судија који је седео за импресивним писаћим столом позвао ме је да седнем. Када сам рекао разлог свог доласка, он се укочио и хладно ме гледао. Затим се опустио и рекао: „Колико хране желите?“ Пружио сам му листу на којој је стајала минимална количина онога што нам је било потребно. Он ју је погледао и рекао: „То је изгледа недовољно. Боље је да све удвостручимо.“ Одлазећи из његове канцеларије осећао сам дубоку захвалност према Јехови који ми је пружио још једну поуку о поуздању у њега.

У јануару 1941. дело Јеховиних сведока у Аустралији било је забрањено. Многи људи су постали сумњичави према нама и чак су нас оптуживали да смо јапански шпијуни! Једном приликом су два вагона пуна полицајаца и војника упала на једну парцелу на Атертонској висоравни, фарму коју су браћа користила за узгајање житарица. Тражили су неки рефлектор који смо наводно користили да бисмо сигнализирали непријатељу. Такође су нас оптуживали да садимо кукуруз у облику кода који се могао читати из ваздуха! Наравно, све те тврдње су биле лажне.

Због тога што је дело било забрањено, морали смо да будемо опрезни и довитљиви када смо достављали литературу. На пример, када је била објављена књига Деца, ја бих у Бризбену добио једну картонску кутију пуну књига, путовао возом на север и на станицама у местима где су постојале скупштине остављао књиге. Да бих одвратио полицијске и војне инспекторе од тога да отворе пакет, са собом сам носио кружну тестеру коју бих привезао на ту кутију пре изласка из воза. Иако једноставна, ова тактика је увек била успешна. Забрана, коју је један судија описао као „самовољну, непромишљену и угњетавачку“, укинута је у јуну 1943, што је донело велико олакшање Јеховином народу.

Позван да служим војни рок

Годину дана пре тога, Обри Вилс, Норман Белоти и ја били добили смо позив за војну службу. Недељу дана пре мене, Обри и Норман су позвани на суд и добили су шестомесечне затворске казне. У то време, у пошти су били конфисковани часописи Кула стражара адресирани на Сведоке за које је полиција знала, али то није био случај с оним часописима који су били послати другим претплатницима. Наш задатак је био да пронађемо те особе, умножимо часописе и поделимо их сухришћанима. Тако смо на време добијали духовну храну.

Када сам и ја добио очекивану шестомесечну казну, одмах сам уложио жалбу на ту  одлуку, као што нас је и саветовала подружница из Сиднеја. Наш циљ је био да на неко време одложимо извршење пресуде док неко други не буде наименован да брине о делу проповедања. Искористио сам своју слободу тако што сам на северу Квинсленда посетио неке од 21 затвореног Сведока. Већина њих је била у истом затвору, а тамошњи затворски управник нас је мрзео. Када сам га подсетио да су свештеници других религија могли да посећују своје вернике, он се разбеснео. „Да имам моћ“, викао је, „постројио бих све Јеховине сведоке и стрељао их!“ Стражари су ме журно извели напоље.

Када је дошло време за решавање моје жалбе, добио сам правну помоћ као што је то закон захтевао. Међутим, у стварности ја сам водио свој случај, што је значило да сам се у великој мери морао ослањати на Јехову. А Јехова ме није изневерио (Лука 12:11, 12; Филипљанима 4:6, 7). Задивљујуће је што је та жалба имала позитиван исход и то због административних грешака које су нађене у оптужници.

Године 1944. добио сам као доделу велику покрајину која је обухватала читаву Јужну Аустралију, северну Викторију и град Сиднеј у Новом Јужном Велсу. Наредне године, широм света започело се с једном акцијом јавних предавања. Сваки предавач је припремио говор који се темељио на припремљеном предлошку од једне странице. Одржати говор од сат времена био је нов и захтеван подухват, али ми смо ишли напред с поуздањем у Јехову и он је благословио наш труд.

Брак и нове одговорности

У јулу 1946. године, Беатрис Белоти и ја смо се венчали и наставили да служимо као пионири. Наш дом је била камп-приколица израђена од шперплоче. У децембру 1950. родила нам се ћерка јединица, Џенис (Џен). Служили смо као пионири у многим местима, међу којима је и град Кемпси, у Новом Јужном Велсу, где смо били једини Сведоци. Сваке недеље одлазили смо у тамошњу општинску салу и ја бих се спремио да тамо одржим јавно предавање које смо најављивали путем летака. Неколико месеци, Беатрис је с бебом била моја једина публика. Међутим, убрзо су и други почели полако да пристижу. Данас у Кемпсију постоје две напредне скупштине.

Настанили смо се у Бризбену када је Џен имала две године. Након што је завршила школовање, четири године смо породично служили као пионири у граду Сесноку, у Новом Јужном Велсу. Након тога вратили смо се у Бризбен да бисмо бринули о Беатрисиној болесној мајци. Тренутно имам предност да служим као старешина у скупштини Чермсид.

Беатрис и ја смо захвални Јехови за небројене благослове и радост коју смо осетили јер су уз нашу помоћ 32 особе упознале Јехову. Ја сам захвалан Јехови за своју драгу супругу која је, иако по природи нежна и блага, била неустрашиви борац за библијску истину. Њена љубав према Богу, поуздање у њега и њено ’бистро око‘ учинили су је заиста способном женом и мајком (Матеј 6:22, 23; Пословице 12:4). Заједно с њом, могу од срца рећи: „Нека је благословљен човек који се узда у Јехову“ (Јеремија 17:7).

[Фуснота]

[Слика на 9. страни]

Користили смо ова кола с разгласом док смо служили на северу Квинсленда

[Слика на 10. страни]

Помагање сестрама Килпатрик да извуку свој аутомобил током једне кишне сезоне на северу Квинсленда

[Слика на 12. страни]

На дан нашег венчања