Веома важан сусрет

ОЧЕКУЈЕ ме један веома важан сусрет. Објаснићу вам како и када сам ја, млада мајка из Шпаније, заказала тај сусрет.

Одрасла сам у породици у којој није било мира и слоге. Када је мој млађи четворогодишњи брат трагично настрадао у једној несрећи, породица је била скрхана болом. Осим тога, лоше навике мог оца отежавале су мајци да пронађе радост у браку. Али то је није спречило да брата и мене поучи моралним вредностима.

Касније се мој брат оженио, а ја сам се удала. Недуго после тога, откривено је да мајка има рак, од ког је након извесног времена и умрла. Али, пре него што је умрла, оставила нам је нешто веома драгоцено.

Једна њена познаница разговарала је с њом о библијској нади у ускрсење и мајка се сложила с тим да проучава Библију. Пред крај живота, библијска порука помогла јој је да пронађе смисао живота и срећу.

Када смо видели како је библијска порука позитивно утицала на њу, брат и ја смо почели да проучавамо Божју Реч. Крстила сам се као Јеховин сведок месец дана пре него што сам родила друго дете, прелепу девојчицу којој сам дала име Лусија.

Крштење је било веома важан догађај за мене из два разлога. Као прво, сада сам припадала Јехови и посветила сам му живот како бих му вечно служила. Као друго, своју веру сам могла пренети вољеном сину и ћерки.

Међутим, други разлог за срећу није дуго потрајао. Када је Лусија имала четири године, осетила је јаке болове у стомаку. Након неколико прегледа, радиолог је утврдио да на јетри има тумор величине поморанџе. Лекар је објаснио да Лусија има неуробластом, то јест малигни тумор који брзо напредује. Тако је почела њена седмогодишња борба с раком, која је подразумевала дуге боравке у болници.

Самопожртвованост

Током тих тешких година, Лусија ме је често храбрила топлим загрљајима и пољупцима који су били као мелем на рану. Начин на који се борила с болешћу оставио је снажан утисак на болничко особље. Увек је била спремна да помогне медицинским сестрама, на пример да поделе јогурт, сок и остало деци која су лежала у другим болничким собама. Сестре су јој чак дале бели мантил и идентификациони беџ на ком је писало „помоћна болничарка“.

„Лусија је освојила моје срце“, присећа се једна болничарка. „Она је била једно живо, маштовито дете и волела је да црта. Била је отворена и зрела, веома зрела.“

Лусија је црпела снагу и спокојство из Божје Речи (Јевр. 4:12). Била је уверена у библијско обећање да у новом свету „смрти више неће бити, ни туге, ни јаука, ни бола више неће бити“ (Откр. 21:4). Показала је заинтересованост за друге људе и користила је сваку прилику да им пренесе библијску поруку. Њена чврста нада у ускрсење помогла јој је да остане спокојна и ведра упркос малим шансама за оздрављење (Иса. 25:8). Задржала је  такав став све до дана када јој је болест узела живот.

Тог дана сам заказала један веома важан сусрет. Лусија је једва могла да отвори очи. Отац ју је држао за једну а ја за другу руку. „Не брини, нећу те напустити“, шапутала сам јој. „Само диши полако. Када се пробудиш, биће ти добро. Ништа те неће болети, а ја ћу бити поред тебе.“

Сада ми је важно да се држим тог договора. Знам да ми неће бити лако док чекам тај тренутак. Али исто тако знам да ћу, ако се стрпљиво уздам у Јехову и останем беспрекорна, бити поред ње када она ускрсне.

Наслеђе које нам је Лусија оставила

Лусијина храброст, као и дивна подршка браће из скупштине, оставили су дубок утисак на мог мужа, који није био Јеховин сведок. Оног дана када је Лусија умрла, рекао ми је да мора да се преиспита. Неколико седмица касније, питао је једног старешину из скупштине да проучава Библију с њим. Убрзо је почео да присуствује свим састанцима. Уз Јеховину помоћ престао је да пуши, што раније није успевао.

Иако је туга коју осећам због губитка Лусије још увек присутна, захвална сам Јехови за наслеђе које нам је оставила. Мој муж и ја проналазимо утеху у дивној нади у ускрсење, замишљајући време када ћемо је поново видети — њене живе, округле очи и насмејане образе с јамицама.

Тај трагичан догађај снажно је утицао и на једну нашу комшиницу. Једног кишног суботњег јутра, та жена чији је син ишао у исту школу где и Лусија дошла је у наш дом. Њен други син је умро од исте болести када је имао 11 година. Када је чула шта се догодило с Лусијом, распитала се где живимо и посетила нас је. Желела је да зна како се борим с тим губитком и предложила је да оснујемо удружење како бисмо тешиле друге мајке које су доживеле нешто слично.

Објаснила сам јој да сам у библијским обећањима пронашла праву утеху, која је далеко јача од било које утехе коју могу пружити људи. Очи су јој засјале док сам читала Исусове речи из Јована 5:28, 29. Почела је да проучава Библију и убрзо је осећала „Божји мир који превазилази сваки ум“ (Фил. 4:7). Када заједно проучавамо Библију, често застанемо и замишљамо како у новом свету дочекујемо нашу вољену децу.

Заиста, иако је кратко живела, Лусија нам је оставила трајно наслеђе. Захваљујући њеној вери, наша породица сада уједињено служи Богу а ја сам још одлучнија да останем постојана у вери. Сигурна сам да све нас, који се надамо да ћемо видети своје вољене када ускрсну, очекује један веома важан сусрет.

[Слика на 20. страни]

Лусијин цртеж раја