Проповедање добре вести високо у Андима

БИЛО нас је осамнаесторо. Лежећи на земљаном поду у врећама за спавање, дрхтали смо од зиме и слушали како киша неуморно удара у таласасти лимени кров изнад нас. У таквим условима у тој малој колиби, питали смо се да ли смо ми њени први станари.

Зашто би 18 особа дошло на једно такво место? Одговор је пре свега наша жеља да следимо Исусову заповест да проповедамо добру вест „све до краја земље“ (Дела 1:8; Мат. 24:14). Били смо на проповедничком путовању до удаљених подручја на боливијским Андима.

Пут до Анда

Први изазов је био стићи до нашег одредишта. Сазнали смо да јавни превоз до тих удаљених места не вози по устаљеном реду вожње. Када је наишао наш аутобус, схватили смо да је мањи него што смо очекивали, па су неки од нас морали да стоје. Али, на крају смо стигли до нашег одредишта.

Наш циљ је био да дођемо до села која су се налазила високо у планинама. Када смо изашли из аутобуса, натоварили смо своје залихе хране и наставили пут у колони стрмим планинским стазама.

 Премда су та села мала, куће су раштркане, тако да је било потребно више сати да бисмо посетили свако село. Колико год да смо далеко пешачили, увек се видела још једна кућа у даљини. Често бисмо се изгубили у лавиринту бројних путељака који су водили преко поља.

„Зашто нисте дошли раније?“

Једна жена је била тако одушевљена због тога што смо пешачили толико далеко да нам је дозволила да користимо њену кухињу и дрва да бисмо спремили ручак. Када је сазнао шта Библија каже о стању мртвих, један човек нас је упитао: „Зашто нисте дошли раније?“ Он је био толико заинтересован да нам се, када смо кренули из његовог села, придружио како би успут поставио још нека питања. Један други човек никада није чуо за Јеховине сведоке и веома му се допала наша литература. Захвалио је од срца што смо дошли и дао нам је кључ од колибе у којој смо могли да проведемо ту ноћ.

Једне ноћи је било толико мрачно да смо нехотице поставили своје шаторе усред колоније великих црних мрава. Убрзо су нам дали до знања да им сметамо тако што су почели да нас уједају. Били смо и сувише уморни да бисмо се померили на друго место, али на срећу после кратког времена мрави више нису обраћали пажњу на нас.

У почетку су нас леђа и ребра болели јер смо спавали на земљи, али током ноћи бисмо се навикли. Сваки бол би престајао ујутру када бисмо  видели нетакнуте долине оивичене облацима који су се лењо пењали уз падине и величанствене планинске врхове у даљини прекривене снегом. Тишину је нарушавао само шум речице и пој птица.

Након што смо се окупали у речици, заједно смо осмотрили библијски стих, доручковали и наставили пут до других удаљених села у планинама. Пењање је било вредно сваког труда. Упознали смо једну старију жену која је заплакала када је сазнала да се Божје име, Јехова, налази у Библији. Била је дубоко дирнута. Сада се у молитвама може обратити Богу по имену!

Један старији човек је рекао да га Бог није заборавио, и затим је почео да пева песму у којој се каже да су нас послали анђели. Један други човек, који због тешке болести није могао излазити из куће, рекао нам је да га нико из његовог села није посетио. Био је задивљен када је чуо да долазимо чак из Ла Паза. Још један човек је био одушевљен тиме што Јеховини сведоци посећују људе код њихових кућа, док их друге религије позивају оглашавањем црквених звона.

Нико у том подручју нема струју, тако да мештани иду на спавање чим се смрачи а устају чим сване. Зато, да бисмо их пронашли код куће, морали смо да почнемо да проповедамо у шест ујутру. У противном би већина већ отишла да ради у пољу. У току дана, неки који су већ били у послу, радо су га прекидали да би саслушали поруку из Божје Речи и можда направили паузу како би се одморио во који је вукао плуг. Када бисмо пронашли људе код куће, многи од њих би прострли овчије коже да бисмо сели и тада би се окупила цела породица како би сви слушали. Неки сељани су нам дали велике вреће с кукурузом из захвалности за библијску литературу коју смо им оставили.

„Нисте ме заборавили“

Наравно, да би неко могао духовно да напредује и сазна нешто више из Библије, потребно је више од једне посете. Многи су нас молили да поново дођемо и надаље их поучимо. Због тога смо морали неколико пута да путујемо у те крајеве.

Током једног од тих путовања, једна старија жена је била срећна што смо се вратили и рекла је: „Ви сте ми као деца. Нисте ме заборавили.“ Један човек је био захвалан за оно што чинимо и позвао нас је да будемо његови гости када дођемо следећи пут. Можда је највећа награда за наш труд била та када смо чули да се једна жена с којом смо раније разговарали преселила у град и да сада проповеда добру вест.

Задњег дана нашег првог путовања, остали смо без петролеја за нашу малу пећ и појели смо скоро сву храну. Сакупили смо дрва за ватру, скували последњи оброк и кренули назад пешке. Били смо километрима далеко од града одакле је ишао аутобус. Стигли смо увече.

Повратак кући

На путу до куће искрсли су други проблеми јер се аутобус покварио. На крају смо успели да се превеземо у приколици камиона која је била препуна људи. То је била прилика да проповедамо другим путницима који су се питали зашто смо ишли у та села. Иако су тамошњи људи стидљиви по природи, у суштини су веома срдачни и пријатељски настројени.

Након девет сати вожње у приколици камиона, стигли смо кући — мокри и смрзнути. Ипак, то путовање није било узалудно. Успут смо се договорили да проучавамо Библију с једном женом која живи у граду.

Заиста је било дивно проповедати добру вест људима у том удаљеном подручју. Проповедали смо у четири села и у многим сеоцима. У мислима су нам биле следеће речи: „Како су дивне на горама ноге онога који доноси добру вест, који објављује мир, који доноси добру вест о нечем бољем, који објављује спасење“ (Иса. 52:7; Римљ. 10:15).

[Слика на 17. страни]

Спремни да проповедају добру вест