’Трудимо се да унапређујемо мир‘

ТЕК асфалтиран пут изгледа чврсто и отпорно на оштећења. Међутим, с временом се на њему могу појавити пукотине и рупе. Да би се пут очувао и био и даље безбедан, неопходне су поправке.

На сличан начин, и наши односи с другима могу повремено постати затегнути или чак пући. Апостол Павле је био свестан тога да су постојала различита мишљења међу хришћанима у Риму. Он их је саветовао: „Трудимо [се] да унапређујемо мир и да се међусобно изграђујемо“ (Римљ. 14:13, 19). Зашто је неопходно да се „трудимо да унапређујемо мир“? Како то можемо одважно и успешно чинити?

Зашто унапређивати мир?

Ако се ништа не предузме, од малих пукотина на путу могу настати опасне рупе. Исто тако, уколико се личне несугласице не решавају, то може водити до катастрофалних последица. Апостол Јован је написао: „Ако неко каже: ’Ја волим Бога‘, а мрзи свог брата, лажљивац је. Јер ко не воли свог брата, кога види, не може волети Бога, кога не види“ (1. Јов. 4:20). Нерешена лична размирица с временом може довести до тога да хришћанин омрзне свог брата.

Исус Христ је показао да је наша служба неприхватљива Јехови уколико нисмо у миру с другима. Он је саветовао своје ученике: „Ако, дакле, донесеш свој дар на олтар и тамо се сетиш да твој брат има нешто против тебе, остави свој дар тамо пред олтаром, па иди и прво се помири са својим братом, а онда се врати и принеси свој дар“ (Мат. 5:23, 24). Према томе, главни разлог због ког унапређујемо мир јесте наша жеља да угодимо Јехови Богу. *

Једна ситуација у скупштини у Филипима открива други разлог зашто треба да унапређујемо мир. Премда се не каже шта се тачно догодило, између две хришћанке, Еводије и Синтихије, постојао је проблем који је угрожавао мир целе скупштине (Фил. 4:2, 3). Нерешене личне размирице могу убрзо постати познате и  другима. Жеља да сачувамо љубав и јединство унутар скупштине покреће нас да тежимо за миром са сухришћанима.

„Срећни су миротворци“, рекао је Исус (Мат. 5:9). Унапређивање мира доноси радост и задовољство. Штавише, мир доприноси добром здрављу јер „мирно срце живот је телу“ (Посл. 14:30). С друге стране, озлојеђеност може штетно утицати на наше здравље.

Иако се већина хришћана слаже да је неопходно унапређивати мир, можда се питаш како треба решавати личне размирице. У томе нам могу помоћи библијска начела која ћемо осмотрити.

Благост обнавља мир

Мање пукотине на путу обично се могу поправити тако што се оштећени део покрије додатним слојем асфалта. Да ли и ми можемо опростити и покрити мање пропусте своје браће? Такав приступ ће вероватно изгладити већину личних размирица, као што је и апостол Петар записао: „Љубав покрива мноштво греха“ (1. Петр. 4:8).

Међутим, понекад проблем изгледа толико озбиљно да једноставно не можемо прећи преко њега. Погледајмо шта се догодило Израелцима убрзо након што су заузели Обећану земљу. Пре него што су „Рувимови синови и Гадови синови и половина Манасијиног племена“ прешли реку Јордан, подигли су „олтар који је био велик и веома уочљив“. Друга израелска племена су мислила да је олтар подигнут ради идолопоклоничког обожавања и нису могла то да толеришу. Спремала су се да пођу у рат против њих (Ис. Нав. 22:9-12).

Неки припадници племена са западне стране Јордана вероватно су сматрали да постоји довољно доказа да су два и по племена починила грех и да би, ако их изненада нападну, имали минималне губитке у својим редовима. Међутим, нису реаговали пренагљено већ су најпре послали изасланике да разговарају о проблему са својом браћом. Они су их питали: „Зашто сте неверни Израеловом Богу и зашто сте се данас одвратили од Јехове?“ Племена која су подигла олтар заправо нису била неверна Јехови. Али како ће реаговати на такву оптужбу? Да ли ће узвратити грубим речима или ће одбити да разговарају са тужитељима? Та оптужена племена су благо одговорила и објаснила да их је у том поступку водила жеља да служе Јехови. Благ одговор је сачувао њихов однос с Богом и животе људи. Захваљујући благости проблем је решен и обновљен је мир (Ис. Нав. 22:13-34).

Пре него што су предузели озбиљну акцију, остали Израелци су мудро поступили тако што су разговарали о проблему  с Рувимовим, Гадовим и половином Манасијиног племена. „Немој се брзо вређати“, каже Божја Реч, „јер увредљивост почива у недрима безумних“ (Проп. 7:9). Свето писмо нас подстиче да озбиљне личне несугласице решавамо путем смиреног и отвореног разговора. Можемо ли очекивати Јеховин благослов уколико гајимо озлојеђеност и избегавамо особу која нас је повредила?

С друге стране, како ћемо реаговати ако нам неки сухришћанин приђе да разговара јер сматра да смо га нечим повредили или нас чак неосновано оптужује? „Благ одговор смирује гнев“, каже Библија (Посл. 15:1). Оптужена израелска племена су благо али јасно изнела разлог за свој поступак, чиме су смирила напетост приликом сусрета који је без сумње био прожет снажним емоцијама. Било да ми поведемо разговор о проблему или нам неки брат приђе с том намером, треба да се питамо: ’Које ће речи, тон гласа и понашање највише допринети миру?‘

Мудро бирај речи

Јехова је свестан наше потребе да говоримо о ономе што нас погађа. Међутим, уколико пропустимо да решимо неку несугласицу, вероватно ћемо желети да се поверимо некоме. Ако смо дуже време озлојеђени, лако можемо почети да критикујемо друге. У Пословицама 11:11 се о немудрим речима каже следеће: „Устима злих разара се [град].“ На сличан начин би несмотрене речи о неком сухришћанину могле нарушити мир у скупштини.

Међутим, унапређивање мира не значи да не треба уопште да разговарамо о нашој браћи и сестрама. Апостол Павле је саветовао сувернике: „Никаква ружна реч да не излази из ваших уста.“ Али је затим додао: ’[Говорите] само оно што је добро, да према потреби изграђује друге и да буде на корист онима који слушају... будите добри једни према другима, самилосни, спремно опраштајући једни другима‘ (Еф. 4:29-32). Када би ти пришао брат ког је повредило нешто што си рекао или урадио, зар ти не би било лакше да се извиниш и поново изградиш мир ако знаш да је он раније пред другима говорио добро о теби? Уколико смо познати по томе да говоримо добро о суверницима, биће нам лакше да обновимо мир када се појаве несугласице.

Служимо Богу „раме уз раме“

Услед несавршености, нагињемо ка томе да избегавамо оне који су нас повредили и да се осамљујемо. Али, то није мудро (Посл. 18:1). Као уједињен народ који призива Јеховино име, одлучни смо да му ’служимо раме уз раме‘ (Соф. 3:9).

Неприкладан говор или понашање других никада не треба да ослабе нашу ревност у светој служби Јехови. Само неколико дана пре него што је Исусова жртва заменила приносе у храму и кратко након што је оштро прекорио писмозналце, Исус је запазио сиромашну удовицу како у храмску касицу за прилоге убацује „све што је имала за живот“. Будући да је знао да ће Јехова ускоро одбацити тај храм, да ли је покушао да је спречи? Баш супротно, он је похвално говорио о њеном поступку којим је верно подржала Јеховину скупштину у то време (Лука 21:1-4). Без обзира на неправедна дела других, она је и даље имала обавезу да подупире обожавање Јехове.

Иако можда мислимо да је неки сухришћанин поступио непримерено или чак неправедно, како ћемо реаговати? Да ли ћемо дозволити да то утиче на нашу службу Јехови целом душом? Или ћемо одважно решити сваку личну несугласицу како бисмо сачували драгоцени мир у Божјој данашњој скупштини?

У Светом писму смо подстакнути: „Ако је могуће, колико од вас зависи, будите у миру са свим људима“ (Римљ. 12:18). Будимо одлучни да то чинимо и тако останемо на путу који води у живот.

[Фуснота]

[Слика на 17. страни]

Требало је да Еводија и Синтихија унапређују мир

[Слика на 18. страни]

Које ће речи, тон гласа и понашање највише допринети миру?