Зашто поверавати задужења и како то чинити?

ПОВЕРАВАЊЕ задужења другима има дужу историју од наше планете. Још пре него што је она створена, Јехова је користио свог јединорођеног Сина као ’вештог градитеља‘ у стварању свемира (Посл. 8:22, 23, 30; Јов. 1:3). Поред тога, након што је створио први људски пар, Он им је рекао да ’напуне земљу и себи је подложе‘ (Пост. 1:28). Тако је људима дао задатак да целу земљу претворе у Рај. Из тога се види да је поверавање задужења одувек било обележје Јеховине организације.

Шта значи поверавати задужења? Зашто старешине треба да науче како да поверавају другима одређена скупштинска задужења? Како то могу чинити?

Шта значи поверавати задужења?

Према једном нашем речнику, поверити некоме нешто значи ’дати му да учини или изврши што, уздајући се у његову исправност и способност‘. Према томе, поверити задужење подразумева да се неки посао додели другима. То наравно значи и доделити им одређену меру ауторитета.

Они који су добили неко задужење у скупштини имају одговорност да га испуне, али и да оном ко им је дао тај задатак повремено кажу како напредују и да га  питају за савет. Међутим, крајњу одговорност има наименовани брат који је поверио задужење. Он треба да буде у току с тим како напредује задатак и да пружи савет ако је то потребно. Па ипак, неко може питати: ’Зашто поверавати задужења кад могу и сам да их обавим?‘

Зашто поверавати задужења?

Размислимо о следећем примеру. Јехова је створио свог прворођеног Сина и укључио га у стварање свега другог. ’Преко њега је створено све на небесима и на земљи, видљиво и невидљиво‘ (Кол. 1:16). Наш Створитељ је све то могао урадити сам, али је хтео да његов Син доживи радост која долази из добро обављеног посла (Посл. 8:31). Захваљујући томе, Син је још боље упознао свог Оца. То је такође била прилика да наш небески Отац поучи свог јединорођеног Сина.

Када је био на земљи, Исус Христ је опонашао свог Оца и поверавао другима задужења. Он је поступно обучавао своје ученике. Послао је пред собом 12 апостола, а затим 70 ученика, упутивши их да проповедају (Лука 9:1-6; 10:1-7). Када је касније дошао у места у којима су они проповедали, могао је да гради на добром темељу који су поставили. Након што се вратио на небо, Исус је својим ученицима, који су стекли искуство, поверио веће одговорности, укључујући и проповедање по целом свету (Мат. 24:45-47; Дела 1:8).

Први хришћани су имали обичај да поверавају задатке другима и да их обучавају. Апостол Павле је рекао Тимотеју: ’Оно што си чуо од мене повери верним људима, који ће затим бити оспособљени да поучавају друге‘ (2. Тим. 2:2). Из тога се види да особе са искуством треба да обучавају сувернике који ће потом то пренети другима.

Када један старешина поверава другима део својих задужења, тада им помаже да осете радост која произлази из поучавања и бриге о стаду. Зато што знају да не могу све сами урадити, старешине имају још више основа да с другима поделе скупштинске одговорности. У Библији стоји: „Мудрост је код скромних“ (Посл. 11:2). Скромна особа је свесна својих граница. Ако настојиш да све урадиш сам, бићеш исцрпљен и имаћеш мање времена за своју породицу. Стога је заиста мудро поделити терет одговорности. Узмимо као пример брата који служи као координатор старешинства. Он може замолити друге старешине да провере стање скупштинске благајне. Док то раде, те старешине могу стећи јасну слику о средствима којима располаже скупштина.

Када се другима поверавају задужења, пружа им се прилика да стекну потребне вештине и искуство. С друге стране, особа која им је доделила задатак тако може да запази њихове јаче стране. Према томе, када поверавају другима одређена задужења у скупштини, старешине могу утврдити да ли нека браћа испуњавају услове за слуге помоћнике (1. Тим. 3:10).

На крају, када другима дају да обаве неке задатке, старешине показују да имају поверења у њих. Павле је обучавао Тимотеја док су заједно служили као мисионари. Међу њима се развило снажно пријатељство. Павле је рекао да је Тимотеј његов ’прави син у вери‘ (1. Тим. 1:2). На сличан начин се развила и снажна приврженост између Јехове и Исуса док су сарађивали у стварању свега другог. Старешине могу развити сличну блискост с другима када им поверавају задужења.

 Зашто неки нерадо поверавају задужења?

Иако знају да је добро поверавати одговорности, неке старешине то нерадо чине. Можда их спречава то што сматрају да ће тиме умањити свој ауторитет или мисле да, такорећи, морају имати све конце у рукама. Па ипак, не треба да заборавимо да је Исус, пре него што је узашао на небо, својим ученицима поверио важан задатак знајући да ће они постићи много више од њега у том делу! (Мат. 28:19, 20; Јов. 14:12).

Друге старешине су можда раније поверавале задужења, али нису виделе жељене резултате. Можда сматрају да сами могу квалитетније и брже обавити одређени задатак. Међутим, осмотримо Павлов пример. Он је знао колико је важно поверавати задатке, али је такође разумео да они који се обучавају неће увек испунити његова очекивања. На свом првом мисионарском путовању, Павле је обучавао свог младог сарадника Марка. Када је Марко напустио своју доделу и вратио се кући, Павле је био веома разочаран (Дела 13:13; 15:37, 38). Па ипак, Павле није одустао од тога да обучава друге. Као што је раније споменуто, позвао је младог Тимотеја да му се придружи у посећивању скупштина. Када је Тимотеј био спреман за веће одговорности, Павле га је оставио у Ефесу, поверивши му ауторитет да наименује скупштинске надгледнике и слуге помоћнике (1. Тим. 1:3; 3:1-10, 12, 13; 5:22).

Слично томе, једно лоше искуство не треба да одврати данашње старешине од тога да обучавају браћу. Мудро је, а и важно, стећи поверење у друге и обучавати их. Међутим, шта старешине треба да задрже на уму када другима поверавају задужења?

Како поверавати задужења?

Када поверавамо задужења, треба да осмотримо особине и способности браће коју имамо на уму. Када је требало свакодневно делити храну хришћанима у Јерусалиму, апостоли су за тај задатак одредили ’седам људи на добром гласу, који су пуни духа и мудрости‘ (Дела 6:3). Ако се неки задатак повери једној непоузданој особи, она га можда неће ни извршити. Стога је добро да се најпре дају мања задужења. Када се покаже да је неко поуздан, тада му се могу поверити веће одговорности.

Међутим, то није све. Личности и способности браће се разликују. Такође, немају сви исто животно искуство. Брат који је пријатан и љубазан може добро служити као редар, док уредан и организован брат може много помоћи скупштинском секретару. Сестри која има смисла за декорацију може се доделити да аранжира цвеће за Спомен-свечаност.

Када поверавамо одговорности, треба да јасно наведемо шта се очекује. Пре него што је своје ученике послао код Исуса, Јован Крститељ им је рекао шта жели да га питају и како да то ураде (Лука 7:18-20). С друге стране, када је Исус рекао својим ученицима да сакупе остатке хране коју је чудом обезбедио, он им је препустио да сами одреде како ће то учинити (Јов. 6:12, 13). Много тога зависи од природе задатка, као и од особина и способности особе  која га обавља. И особа која поверава неко задужење и она која га прихвата треба да разумеју који је крајњи циљ одређеног задатка и колико често треба да се консултују о напретку. Такође треба да знају колику слободу одлучивања има особа којој је поверен задатак. Ако задатак треба извршити до одређеног рока, можда ће особу којој је задатак поверен више мотивисати ако рок није наметнут, већ утврђен договором.

У зависности од околности, тој особи треба обезбедити средства, опрему и помоћ. Добро је и да други знају ко ће обавити одређено задужење. Када је Исус поверио Петру „кључеве небеског краљевства“, учинио је то пред другим ученицима (Мат. 16:13-19). Слично томе, понекад је добро да скупштина зна ко обавља одређена задужења.

Такође треба да пазимо да се преко мере не мешамо у обављање задатка који смо доделили некоме, јер би то изгледало као да немамо поверења. Искрено речено, понекад задатак неће бити обављен баш како смо то очекивали. Па ипак, ако су брату поред задужења у одређеној мери дате одрешене руке, он ће вероватно стећи самопоуздање и искуство. Наравно, то не значи да треба да будемо незаинтересовани за то како се он сналази с повереним задужењем. Иако је свом Сину поверио одређену улогу у стварању, Јехова је и даље учествовао у томе. Он је рекао свом вештом градитељу: „Начинимо човека по својој слици“ (Пост. 1:26). Према томе, пружи подршку својим речима и делима и похвали особу за њен труд. Од помоћи јој може бити и ако укратко осмотрите шта је постигла. Уколико је било пропуста, немој се устручавати да јој пружиш додатни савет или помоћ. Будући да си ти доделио задатак, немој заборавити да крајња одговорност лежи на теби (Лука 12:48).

Многима је користило то што су старешине искрено бринуле о њима и поверавале им одређена скупштинска задужења. Нема сумње да све старешине треба да разумеју зашто је важно поверавати задужења и како то могу учинити по узору на Јехову.

[Оквир на 29. страни]

ПОВЕРАВАЊЕМ ЗАДУЖЕЊА

• и други имају радост због обављеног посла

• постиже се више

• показује се мудрост и скромност

• други се обучавају

• показује се поверење у друге

[Оквир на 30. страни]

КАКО ПОВЕРАВАТИ ЗАДУЖЕЊА

• Изабрати одговарајуће особе за одређени задатак

• Јасно навести шта се очекује и отворено комуницирати

• Објаснити који је крајњи циљ задатка

• Обезбедити потребна средства

• Показати занимање за одређени задатак и поверење у особу која га обавља

• Прихватити крајњу одговорност

[Слике на 31. страни]

Поверити задужења подразумева да се неки посао додели другима и да се прати њихов напредак