Пређи на садржај

Пређи на садржај

Већ деведесет година се ’сећам свог величанственог Створитеља‘

Већ деведесет година се ’сећам свог величанственог Створитеља‘

Већ деведесет година се ’сећам свог величанственог Створитеља‘

Испричао Едвин Риџвел

НА ДАН ПРИМИРЈА, 11. новембра 1918, сва деца из моје школе су неочекивано позвана да се окупе поводом прославе краја Великог рата, који је касније назван Први светски рат. Имао сам само пет година и нисам у потпуности схватао шта се прославља. Међутим, сетио сам се онога чему су ме родитељи поучавали о Богу и нисам желео да учествујем у тој церемонији. Молио сам се Богу, али емоције су ме савладале и расплакао сам се. Ипак, нисам учествовао у прослави. То је било време када сам почео да се ’сећам свог Величанственог Створитеља‘ (Проп. 12:1).

Неколико месеци пре тог догађаја, моја породица се доселила близу Глазгова у Шкотској. Негде у то време, отац је присуствовао јавном предавању под насловом „Милиони који сада живе неће никада умрети“. Била је то прекретница у његовом животу. Он и мајка су почели да проучавају Библију и често су разговарали о Божјем Краљевству и о будућим благословима. Захвалан сам Богу што су ме родитељи од тада поучавали да волим Бога и да се уздам у њега (Посл. 22:6).

Почетак пуновремене службе

Када сам имао 15 година, могао сам да наставим школовање, али сам жарко желео да започнем с пуновременом службом. Отац је сматрао да сам премлад и зато сам неко време радио у једној канцеларији. Међутим, моја жеља да пуновремено служим Јехови била је толико јака да сам једног дана написао писмо Џозефу Ратерфорду, који је тада надгледао дело проповедања у целом свету. Питао сам га за мишљење о мојим плановима. Брат Ратерфорд ми је одговорио: „Ако си довољно одрастао да радиш, довољно си одрастао и да учествујеш у Господовој служби... Верујем да ће те Господ благословити ако будеш настојао да му верно служиш.“ То писмо, послато 10. марта 1928, дубоко је утицало на моју породицу. Убрзо након тога, отац, мајка, моја старија сестра и ја започели смо с пуновременом службом.

На конгресу у Лондону 1931, брат Ратерфорд је позвао да се јаве сви они који желе да проповедају добру вест у другим земљама. Пријавио сам се и послат сам са Ендру Џеком у Каунас, тадашњи главни град Литваније. Имао сам 18 година.

Проповедање добре вести у иностранству

У то време је Литванија било врло сиромашна пољопривредна земља и није било лако проповедати у селима. Тешко смо налазили смештај а нека места где смо становали никад нисмо заборавили. На пример, једне ноћи је Ендруа и мене пробудио неки непријатан осећај. Када смо упалили петролејку, видели смо да је кревет прекривен стотинама стеница. Изуједале су нас од главе до пете! Наредне седмице сам сваког јутра одлазио до оближње реке и стајао у хладној води до врата да бих некако ублажио бол. Па ипак, били смо одлучни да наставимо са службом. Убрзо након тога, наш проблем са смештајем је био решен. Један млади брачни пар који је прихватио библијску истину примио нас је у свој врло мали али чист дом. Иако смо спавали на поду, било нам је много боље него у кревету са стеницама!

У Литванији су тада велики утицај имале Римокатоличка и Руска православна црква. Само су богати могли да купе Библију. Наш главни циљ је био да проповедамо на што већем подручју и да оставимо што више литературе заинтересованим особама. Најпре бисмо нашли смештај у граду. Затим бисмо опрезно проповедали у околини и тек онда брзо обрадили сам град. На тај начин смо обично успевали да проповедамо у целом крају пре него што би свештенство почело да нам прави проблеме.

Пометња у граду привлачи пажњу јавности

Ендру је 1934. позван да служи у подружници у Каунасу, а мој сарадник у служби је постао Џон Семпи. Нас двојица смо доживели нека незаборавна искуства. Док смо проповедали у једном градићу, дошао сам до канцеларије једног адвоката. Он се разбеснео, узео пиштољ из фиоке, уперио га у мене и наредио ми да изађем. Помолио сам се у себи и сетио се библијског савета: „Благ одговор смирује гнев“ (Посл. 15:1). Зато сам рекао: „Дошао сам као пријатељ да бих вам пренео добру вест. Нема разлога да то чините.“ Човек је склонио прст с окидача и ја сам ходајући уназад опрезно изашао из његове канцеларије.

Када сам се срео с Џоном, рекао ми је да је и он имао врло непријатно искуство. Одведен је у полицијску станицу под лажном оптужбом да је једној жени украо новчаницу велике вредности. У станици су га због претреса приморали да се потпуно скине. Наравно, новац није био код њега. Касније су пронашли правог лопова.

Оба догађаја су изазвала пометњу у том иначе мирном градићу, због чега су многи чули за наше дело и поруку коју смо преносили.

Тајни задатак

Имали смо ризичан задатак да преносимо библијску литературу у оближњу Летонију, у којој је дело проповедања било забрањено. Обично смо једном месечно ноћу путовали возом у Летонију. Након што бисмо испоручили браћи литературу, понекад бисмо продужили до Естоније и узели нове количине које смо остављали у Летонији приликом повратка.

Док смо једном приликом тако путовали, један цариник је од некога сазнао шта радимо. Захтевао је да изађемо из воза и да литературу однесемо његовом претпостављеном. Џон и ја смо се помолили Јехови за помоћ. На наше изненађење, цариник није рекао свом шефу шта смо носили већ само: „Ови људи имају нешто да изјаве.“ У својој „изјави“ сам рекао да ће литература помоћи особама у школама и на факултетима да разумеју значење догађаја који се одвијају у нашем веома немирном свету. Тај виши службеник нас је пустио да наставимо пут и успели смо безбедно да однесемо своје пошиљке.

Како се политичка ситуација у балтичким државама погоршавала, тако је расло непријатељство према Јеховиним сведоцима, па је наше дело проповедања било забрањено и у Литванији. Ендру и Џон су били депортовани. Будући да се назирао Други светски рат, сви британски држављани су добили савет да напусте земљу. И ја сам с тугом отишао.

Нова задужења и благослови у Северној Ирској

До тада су се моји родитељи преселили у Северну Ирску и ја сам им се придружио 1937. Северна Ирска је већ била захваћена ратном хистеријом и наше публикације су биле забрањене, али ми смо наставили да проповедамо током ратних година. Након завршетка Другог светског рата поново смо могли да проповедамо без законских сметњи. Харолд Кинг, искусан пионир који је касније служио као мисионар у Кини, почео је да организује јавна предавања на отвореном. Рекао ми је: „Ове суботе ћу ја одржати прво предавање.“ Затим ме је погледао и наставио: „Ти ћеш имати предавање следеће суботе.“ Био сам потпуно затечен.

Још увек се добро сећам тог првог предавања. Дошле су стотине људи. Стајао сам на једном сандуку и одржао говор без икаквог озвучења. На крају ми је пришао један човек, пружио руку и представио се као Бил Смит. Рекао је да је приметио мноштво људи па је застао да види шта се догађа. Испоставило се да је Бил раније чуо за истину од мог оца, али је изгубио контакт с њим када су се отац и помајка преселили у Даблин да би тамо служили као пионири. Почео сам да проучавам Библију с Билом. С временом су девет чланова његове породице постали Јеховине слуге.

Када сам проповедао у предграђу Белфаста где су се налазиле велике виле, срео сам једну Рускињу која је раније живела у Литванији. Током разговора сам јој понудио литературу, а она је показала на једну књигу и рекла: „Ову имам. Добила сам је од стрица који је професор на универзитету у Каунасу.“ Донела је књигу Стварање на пољском. Маргине су биле пуне бележака. Како се само изненадила када је схватила да сам ја дао ту књигу њеном стрицу с којим сам се упознао у Каунасу! (Проп. 11:1).

Џон Семпи је сазнао да ћу ићи у Северну Ирску па ме је замолио да посетим његову млађу сестру Нели, будући да су је занимала библијска учења. Моја сестра Кони и ја смо почели да проучавамо Библију с њом. Нели је брзо напредовала и предала је живот Јехови. Касније смо почели да се забављамо и венчали смо се.

Нели и ја смо 56 година заједно служили Јехови. Имали смо дивну прилику да помогнемо да више од сто особа упозна библијску истину. Надали смо се да ћемо заједно преживети Армагедон и ући у Јеховин нови свет, али нас је 1998. раставила смрт, тај окрутни непријатељ. Био је то страшан ударац за мене — један од најтежих у мом животу.

Поново у балтичким државама

Око годину дана након Нелине смрти, доживео сам нешто заиста прелепо. Позван сам да посетим подружницу у Талину, у Естонији. Браћа из Естоније су ми послала писмо у коме је стајало: „Једино си ти жив од десеторице браће која су служила у балтичким државама крајем 20-их и почетком 30-их година прошлог века.“ Даље је писало да се у подружници припрема историјат дела у Естонији, Летонији и Литванији, а затим су ме питали: „Можеш ли да дођеш?“

За мене је била велика част што сам могао да испричам искуства која смо моји сарадници и ја доживели током тих раних година! У Летонији сам показао браћи стан у ком се првобитно налазило наше представништво, као и скровиште под кровом где се налазила литература коју полиција никада није пронашла. У Литванији су ме одвели у град Шауљај у ком сам некада служио као пионир. На једном скупу у том месту, један брат ми је рекао: „Пре доста година, моја мајка и ја смо купили кућу у граду. Док смо склањали старе ствари с тавана, пронашао сам књиге Божански план векова и Харфа Божја. Када сам их прочитао, схватио сам да је то истина. Мора да си ти оставио те књиге у нашој кући пре много година!“

Такође сам био на покрајинском састанку у једном граду где сам некада био пионир. У том граду сам био на таквом састанку и пре 65 година, када је било 35 присутних. Сада је било право задовољство видети више од 1 500 људи! Јехова је заиста благосиљао дело!

’Јехова ме није оставио‘

Недавно сам доживео потпуно неочекивани благослов када је љупка хришћанка по имену Би пристала да буде моја супруга. Венчали смо се у новембру 2006.

Свим младима који се питају чему да посвете живот, са сигурношћу могу рећи да је мудро да послушају ове надахнуте речи: „Сећај се свог Величанственог Створитеља у данима младости своје.“ Осећам исту радост као псалмиста који је написао: „Боже, ти си ме учио од младости моје, и све до сада говорим о чудесним делима твојим. Боже, немој ме оставити ни у старости кад ми коса оседи, да бих могао и будућем нараштају причати о мишици твојој, о моћи твојој наредним поколењима“ (Пс. 71:17, 18).

[Мапа на 25. страни]

(За комплетан текст, види публикацију)

Имали смо ризичан задатак да преносимо библијску литературу у Летонију

ЕСТОНИЈА

ТАЛИН

Ришки залив

ЛЕТОНИЈА

РИГА

ЛИТВАНИЈА

ВИЛЊУС

Каунас

[Слика на 26. страни]

Са 15 година сам почео да служим као колпортер (пионир) у Шкотској

[Слика на 26. страни]

С Нели на нашем венчању, 1942.