Три конгреса која су обликовала мој живот

Испричао Џорџ Воренчек

ДА ЛИ вас је некада толико дирнуло нешто што сте чули на конгресу да сте због тога направили велике промене у животу? То се мени догодило. Када се осврнем уназад, схватам да су три конгреса посебно обликовала мој живот. Први ми је помогао да будем одважнији, други да будем задовољнији и трећи да будем самопожртвованији. Пре него што кажем нешто више о тим променама, дозволите ми да испричам неке догађаје који су се одиграли годинама пре тих конгреса — догађаје из мог детињства.

Рођен сам 1928, као најмлађе од троје деце. Моје сестре, Марџи и Олга, и ја одрасли смо у Саут Баунд Бруку, градићу у Њу Џерсију који је тада имао око 2 000 становника. Иако смо били сиромашни, мајка је била дарежљива. Кад год је имала могућности да припреми неко посебно јело, она га је делила с комшијама. Када сам имао девет година, мајку је посетила једна Сведокиња која је говорила мађарски, њен матерњи језик, и то ју је подстакло да саслуша библијску поруку. Касније је Берта, сестра која је имала нешто више од двадесет година, наставила да проучава с мајком и помогла јој да постане Јеховин слуга.

За разлику од мајке, ја сам по природи био стидљив и недостајало ми је самопоуздање. Да буде још горе, мајка ме је често критиковала. Када сам је сав у сузама упитао: „Зашто ме увек грдиш?“, она је рекла да ме воли али не жели да ме размази. Иако је имала добре намере, због недостатка похвале осећао сам се мање вредним.

Једног дана ме је комшиница која је често љубазно разговарала са мном позвала да с њеним синовима идем у црквену недељну школу. Знао сам да се Јехови то не би допало али сам се бојао да је не увредим. Тако сам наредних неколико месеци одлазио у цркву иако сам се стидео самог себе. Страх од човека ме је навео да и у школи поступам против своје савести. По наређењу директора школе, надменог човека, наставници су приморавали сву децу да поздраве заставу. И ја сам то чинио. То је трајало око годину дана а онда је наступила промена.

Поука о храбрости

Године 1939, једна група за разматрање књиге почела је да се састаје у нашем дому. Бен Мискалски, млади пионир, водио је тај састанак. Звали смо га Биг Бен и то с добрим разлогом. Изгледао ми је висок и крупан као наша улазна врата. Али иза те горостасне појаве крило се меко срце и његов срдачан осмех брзо би ме опустио. Када ме је позвао у службу, радо сам прихватио. Постали смо пријатељи. Када сам био тужан, причао је са мном као што би брижан старији брат причао  с млађим братом. То ми је много значило и веома сам га заволео.

Бен је 1941. позвао нашу породицу да путујемо с њим колима на конгрес у Сент Луису у Мисурију. Замислите само колико сам био узбуђен! Никада пре нисам путовао више од 80 километара од куће, а сада сам ишао чак 1 500 километара далеко. Међутим, у Сент Луису смо имали проблеме. Свештенство је наредило верницима да откажу договор са Сведоцима да ће их примити у своје домове. Многи су отказали. Међутим, породица код које је требало да будемо смештени примила нас је упркос претњи. Наши домаћини су рекли да нису желели да прекрше своје обећање. Њихова храброст је дубоко утицала на мене.

Моје сестре су се крстиле на том конгресу. Истог дана, брат Ратерфорд из бруклинског Бетела одржао је упечатљив говор у ком је сву децу која желе да врше Божју вољу замолио да устану. То је учинило око 15 000 деце. И ја сам био међу њима. Затим је оне који су желели да дају све од себе у служби позвао да кажу: „Да.“ Заједно с другом децом узвикнуо сам: „Да!“ Уследио је громогласан аплауз. То је разбуктало ватру ревности у мени.

Након конгреса, отишли смо у Западну Вирџинију да посетимо једног брата. Он је испричао како га је док је био у служби проповедања бесна руља претукла, премазала катраном и посула перјем. Нетремице сам га слушао. „Али, ја ћу и даље проповедати“, рекао је. Када смо отишли од њега, осећао сам се као Давид. Био сам спреман да се суочим с Голијатом — школским директором.

По повратку у школу, отишао сам код директора. Он ме је оштро гледао. У себи сам се помолио Јехови за помоћ. Затим сам одсечно рекао: „Био сам на конгресу Јеховиних сведока и више никада нећу поздравити заставу!“ Уследила је дуга тишина. Директор је полако устао од стола и пришао ми. Киптео је од беса. Почео је да виче: „Поздравићеш заставу или ћеш бити избачен из школе!“ Овог пута нисам учинио компромис и дубоко у себи осетио сам задовољство као никада пре.

Једва сам чекао да видим Бена и испричам му шта се десило. Када сам га угледао у Дворани Краљевства, повикао сам: „Избачен сам из школе! Нисам поздравио заставу!“ Бен ме је загрлио, насмешио се и рекао: „Буди уверен да те Јехова воли“ (П. зак. 31:6). Како су ме само те речи охрабриле! Крстио сам се 15. јуна 1942.

Научио сам да будем задовољан

Након Другог светског рата, национална економија је доживела процват и талас материјализма захватио је земљу. Имао сам добро плаћен посао и могао сам приуштити ствари о којима сам раније само сањао. Неки моји пријатељи набавили су мотоцикле, други су реновирали куће а ја сам купио нов новцат аутомобил. Убрзо је моја жеља за удобностима потиснула служење Јехови у други план. Био сам свестан да идем у погрешном правцу. На срећу, конгрес који је 1950. године одржан у Њујорку помогао ми је да исправим свој начин размишљања.

На том конгресу говорници су подстицали присутне да напредују у служби проповедања. „Будите задовољни основним потребама и трчите трку“, охрабрио нас је један од њих. Имао сам утисак као да се мени лично обраћа. Такође сам посматрао уручивање диплома једном  разреду Галада, што ме је навело да се запитам: ’Ако се ти Сведоци мојих година могу одрећи удобности како би служили у другим земљама, зар не треба и ја да будем спреман да то исто чиним овде?‘ До краја конгреса, одлучио сам да постанем пионир.

У међувремену сам почео да се забављам са Евелин Мондак, ревном сестром из моје скупштине. Њена мајка, која је одгајила шесторо деце, била је неустрашива жена. Волела је да сведочи на улици испред огромне римокатоличке цркве. Без обзира на то колико јој је пута љутити свештеник говорио да оде, она није хтела да се помери. Попут своје мајке, Евелин није имала страх од људи (Посл. 29:25).

Евелин и ја смо се 1951. венчали, напустили посао и започели с пионирском службом. Покрајински надгледник нас је охрабрио да се преселимо у Амагансет, село на обали Атлантског океана које је удаљено око 160 километара од Њујорка. Када су нас браћа из скупштине обавестила да немају смештај за нас, тражили смо камп-приколицу али нисмо пронашли неку коју бисмо могли приуштити. А онда смо видели једну запуштену приколицу. Власник је за њу тражио 900 долара — тачно онолико колико смо добили као поклон за свадбу. Купили смо је, поправили и одвезли до наше нове доделе. Међутим, када смо стигли тамо, нисмо имали ни пребијене паре и питали смо се како ћемо се издржавати као пионири.

Евелин је чистила по кућама а ја сам касно ноћу чистио један италијански ресторан. „Храну која остане понесите својој жени“, рекао је власник. Тако би се, када сам се враћао кући у два сата ујутру, наша приколица испунила мирисом пице и тестенине. Та подгрејана јела за нас су била прави специјалитет, посебно зими када смо се смрзавали у нашој леденој приколици. Осим тога, браћа из скупштине би нам повремено оставила велику рибу испред врата. Током година које смо провели с том драгом браћом из Амагансета, научили смо да можемо имати испуњен живот када смо задовољни основним стварима. То су биле срећне године.

Подстакнути да дамо више

У јулу 1953. изразили смо добродошлицу стотинама мисионара који су са својих страних додела допутовали у Њујорк како би присуствовали међународном конгресу. Причали су изванредна искуства. Њихово одушевљење било је заразно. Када је затим говорник на конгресу рекао да у многе земље порука о Краљевству још није стигла, знали смо шта треба да урадимо — да дамо више тако што ћемо проширити службу. Још у току конгреса пријавили смо се за мисионарску школу. Те исте године, позвани смо да похађамо 23. разред Галада који је започео у фебруару 1954. Била је то заиста велика част!

Били смо узбуђени када смо сазнали да ћемо служити у Бразилу. Пре него што смо кренули на наше 14-дневно путовање паробродом, један надлежан брат из Бетела ми је рекао: „Девет неудатих мисионарки путоваће с тобом и твојом супругом у Бразил. Брини о њима!“ Можете ли замислити како је морнарима било забавно када су ме видели у друштву десет младих жена? Међутим, сестрама то уопште  није представљало проблем. Па ипак, лакнуло ми је када смо безбедно закорачили на бразилско тло.

Када смо научили португалски, добио сам доделу као покрајински надгледник у Рио Гранде до Сулу, држави на југу Бразила. Покрајински надгледник ког је требало да заменим, неожењени брат, рекао је мојој супрузи и мени: „Изненађен сам што је овде послат брачни пар. Ово је негостољубиво подручје.“ Скупштине су биле раштркане по том огромном сеоском подручју и до неких се могло доћи једино камионом. Ако бисте возачу купили нешто за јело, дозволио би вам да се попнете на камион. Попут јахача на коњу, седели смо раширених ногу на врху товара а обема рукама стезали каишеве везане око терета. Кад год је камион нагло скретао, високи терет се нагињао у страну док смо ми зурили у провалију чврсто се држећи да бисмо сачували живу главу. Међутим, видевши срећна лица браће која су жељно чекала наш долазак, знали смо да су та путовања која су трајала по цео дан била вредна сваког труда.

Живели смо у домовима браће. Иако су били сиромашни, то их није спречило да буду великодушни. У једном удаљеном подручју, сва браћа су радила у погону за прераду меса. Због мале зараде могли су да приуште само један оброк дневно. Ако један дан не би радили, не би добили плату. Па ипак, током наше посете узели су два слободна дана како би подупрли скупштинске активности. Ослањали су се на Јехову. Та скромна браћа пружила су нам незаборавну поуку о самопожртвованости зарад Божјег Краљевства. Док смо били с њима, научили смо нешто што нам ниједна школа није могла пружити. И дан-данас ми пођу сузе радоснице када се сетим те драге браће.

Године 1976, вратили смо се у Сједињене Државе да бисмо бринули о мојој болесној мајци. Било нам је тешко да напустимо Бразил, али срећни смо што смо били сведоци изванредног пораста дела у овој земљи. Када примимо писма из Бразила, пробуде се многе драге успомене.

Драгоцени сусрети

Док смо бринули о мајци, служили смо као пионири и чистили како бисмо се издржавали. Мајка је умрла 1980, оставши верна Јехови до краја. Након тога, позван сам да служим као покрајински надгледник у Сједињеним Државама. Моја жена и ја смо 1990. посетили скупштину у Конектикату и тамо срели једну врло драгу особу. Један од старешина у скупштини био је Бен — онај исти Бен који ми је пре око 50 година помогао да заузмем став за Јехову. Замислите само нашу радост када смо се чврсто загрлили!

Од 1996, Евелин и ја служимо у скупштини на португалском у Елизабету, у Њу Џерсију, као специјални пионири са смањеним захтевом у сатима. Имам проблема са здрављем, али уз помоћ моје драге супруге учествујем у служби колико год могу. Евелин такође помаже једној онемоћалој старој комшиници. Њено име је Берта — она иста Берта која је пре више од 70 година помогла мојој мајци да постане Јеховин слуга! Веома нам је драго што имамо прилику да покажемо захвалност за све што је учинила како би помогла мојој породици да упозна истину.

Захвалан сам што су ме ти давни конгреси подстакли да заузмем став за право обожавање Јехове, поједноставим живот и проширим службу. Ти конгреси су заиста обликовали мој живот.

[Слика на 23. страни]

Евелинина мајка (лево) и моја мајка

[Слика на 23. страни]

Мој пријатељ Бен

[Слика на 24. страни]

У Бразилу

[Слика на 25. страни]

Са Евелин данас