Истрајност у кушњама ојачала је наше поуздање у Јехову

Испричала Ада Дело Стрито

Управо сам довршио преписивање дневног стиха у своју свеску. Имам 36 година, али за писање ових неколико редова требало ми је два сата. Зашто толико много? Моја мајка ће објаснити (Џоел)

МОЈ супруг и ја смо се 1968. крстили као Јеховини сведоци. Након што сам родила два здрава сина, Давида и Марка, добили смо трећег сина, Џоела. Он се родио превремено 1973. у болници у Беншу, белгијском граду који се налази око 60 километара јужно од Брисела. Био је тежак само 1,7 килограма. Када сам изашла из болнице, Џоел је морао још да остане како би добио на тежини.

Неколико седмица касније, наш син још увек није напредовао, па смо га мој супруг Луиђи и ја одвели код педијатра. Када га је прегледао, доктор је рекао: „Веома ми је жао. Изгледа да су Џоела задесили сви они проблеми које његова браћа немају.“ Уследила је дуга тишина. У том тренутку сам схватила да наш мали дечак има озбиљан здравствени проблем. Затим је доктор одвео мог мужа на страну и рекао му: „Ваша беба има тризомију хромозома 21“, која је позната и као Даунов синдром. *

Обузети тугом због дијагнозе педијатра, одлучили смо да се обратимо другом доктору специјалисти. Он је скоро сат времена пажљиво прегледао малог Џоела, не рекавши ни реч. За Луиђија и мене то је изгледало као вечност. На крају нас је погледао и рекао: „Ваше дете ће јако много зависити од вас.“ Затим је љубазним тоном додао: „Али Џоел ће бити срећан јер га родитељи воле.“ Савладана емоцијама, чврсто сам привила Џоела уз себе и онда смо га одвели кући. Тада је имао осам седмица.

Ојачани хришћанским састанцима и службом

Даљним испитивањима откривено је да Џоел такође има и озбиљну срчану ману и тежак облик рахитиса. Пошто му је срце било веће него што је нормално, притискало је плућа и зато је био склон инфекцијама. Недуго затим,  када је имао четири месеца, Џоел је добио бронхијално запаљење плућа и морао је бити враћен у болницу, где је смештен у карантин. За нас је било изузетно болно гледати га како пати. Пожелели смо да га држимо у наручју и мазимо, али током тих десет мучних седмица нисмо смели чак ни да га додирнемо. Луиђи и ја нисмо могли ништа друго сем да га посматрамо, загрлимо се и молимо.

Током тог тешког периода, и даље смо ишли на скупштинске састанке заједно с Давидом и Марком који су тада имали 6 и 3 године. Када смо били у Дворани Краљевства, осећали смо као да нас Јехова држи у свом нежном наручју. Током састанака на којима смо били окружени нашом хришћанском браћом и сестрама, осетили смо да своје бреме можемо ставити на Јехову и имали смо унутрашњи мир (Пс. 55:22). Чак су нам и медицинске сестре које су бринуле о Џоелу рекле да су приметиле да нам посећивање хришћанских састанака помаже да сачувамо равнотежу.

У том периоду, такође сам преклињала Јехову за снагу да идем у службу проповедања. Уместо да останем код куће и плачем, желела сам да разговарам с другима и кажем им зашто ми поуздање у Божје обећање о свету без болести даје снагу. Сваки пут када сам успела да одем у службу осетила сам да је Јехова одговорио на моје молитве.

„Ово је невероватно!“

Како смо се само радовали када је коначно дошао дан да доведемо Џоела кући из болнице! Али већ сутрадан, нашу радост заменила је туга. Џоелово стање се убрзо погоршало и морали смо одмах да га вратимо у болницу. Након прегледа, доктори су нам рекли: „Џоелу је преостало још највише шест месеци живота.“ Два месеца касније, када је имао око осам месеци, изгледало је као да ће се предвиђања доктора обистинити јер је његово стање било све горе. Доктор је сео поред нас и рекао: „Жао ми је. Ништа више не можемо учинити за њега.“ Затим је додао: „Сада му само Јехова може помоћи.“

Вратила сам се у Џоелову болничку собу. Иако сам била емоционално сломљена и физички исцрпљена, нисам желела да се одвојим од његовог кревета. Неколико сестара из скупштине смењивало се како би биле уз мене, док је Луиђи бринуо о наша два старија дечака. Прошло је недељу дана. Затим је изненада Џоел доживео срчани напад. Медицинске сестре су брзо дошле али ништа нису могле да учине како би му помогле. Неколико минута касније, једна од њих ми је нежним гласом рекла: „Готово је...“ Исцрпљена и савладана емоцијама бризнула сам у плач и напустила собу. Покушавала сам да се молим Јехови, али нисам успевала да нађем речи којима бих изразила свој бол. Око 15 минута касније, једна сестра ме је позвала и узвикнула: „Џоел се повратио!“ Узела ме је за руку и рекла: „Дођите, сада можете да га видите.“ Када сам отишла код Џоела, његово срце је поново куцало! Убрзо се по болници проширила вест о његовом опоравку. Медицинске сестре и доктори дошли су да га виде и многи су усхићено рекли: „Ово је невероватно!“

Неочекивани корак у четвртој години

Током првих година Џоеловог живота, педијатар нам је често понављао: „Џоелу је потребно много љубави.“  Пошто смо након његовог рођења Луиђи и ја на посебан начин осетили Јеховину бригу и љубав, желели смо да и ми свом сину пружимо што више љубави. Имали смо много прилика за то јер му је у свему била потребна наша помоћ.

Током првих седам година од како се Џоел родио, стално смо се борили са истим проблемима. Сваке године од октобра до марта, код њега се смењивао један здравствени проблем за другим и морали смо стално да га водимо у болницу. Истовремено сам се трудила да што је могуће више времена посветим Давиду и Марку. Они су заузврат пуно помагали Џоелу да напредује — и то с неочекиваним резултатима. На пример, неколико доктора нам је рекло да Џоел никада неће проходати. Међутим, једног дана, када је он имао четири године, наш син Марк је рекао: „Дођи Џоеле, покажи мами да ти то можеш!“ На моје одушевљење, Џоел је направио своје прве кораке! Били смо пресрећни и заједно смо се као породица помолили Јехови и од срца му захвалили. У другим приликама, чак и када би Џоел показао само мали напредак у нечему, увек бисмо га срдачно похвалили.

Поучавање о Богу одмалена уродило је плодом

Кад год је то било могуће, водили смо Џоела на састанке у Дворану Краљевства. Да бисмо га заштитили од бактерија због којих би се лако могао разболети, ставили бисмо га у посебна дечја колица прекривена пластичном провидном навлаком. Иако је морао седети испод те навлаке, он се радовао што је међу браћом и сестрама.

Сухришћани су за нас били извор снаге, показивали су пуно љубави према нама и пружали практичну помоћ. Један брат нас је често подсећао на речи из Исаије 59:1: „Гле, Јеховина рука није кратка, па да не може спасти, нити је његово ухо неосетљиво да не може чути.“ Те охрабрујуће речи су нам помогле да се уздамо у Јехову.

Док је Џоел растао, ми смо се трудили да служење Јехови буде важан део његовог живота. Користили смо сваку прилику да му причамо о Јехови тако да и он сам развије близак однос са својим небеским Оцем. Преклињали смо Јехову да благослови наш труд и да поучавање уроди плодом.

Када је Џоел био у раним тинејџерским годинама, веома нас је радовало када смо приметили да воли да разговара о библијској истини с људима које сретне. Док се опорављао од озбиљне операције када је имао 14 година, била сам тако срећна што ме је упитао: „Мама, могу ли да дам књигу Заувек да живиш мом хирургу?“ Неколико година касније, Џоел је опет морао да се оперише. Добро смо знали да можда неће преживети. Пре операције, својим докторима је уручио писмо које смо заједно саставили. У њему је описао свој став у погледу коришћења крви. Хирург је упитао Џоела: „И да ли се ти слажеш с тим?“ Он је одлучно одговорио: „Да, докторе.“ Били смо тако поносни на нашег сина што се поуздао у свог Створитеља и  што је био одлучан да му угоди. Болничко особље нам је пружало велику подршку, што заиста много ценимо.

Џоелов духовни напредак

Када је имао 17 година, Џоел се крстио у знак предања Богу. Никада нећемо заборавити тај дан! Када видимо како духовно напредује, заиста смо испуњени радошћу. Његова љубав према Јехови и ревност за истину отада није ништа мања. Штавише, свакоме кога сретне он воли да каже: „Истина је мој живот!“

Када је имао близу 20 година, Џоел је научио да чита и пише. То је био огроман подухват. Свака мала реч коју је успео да запише била је нова победа. Од тада, он сваки дан започиње читањем дневног стиха из брошурице Свакодневно разматрање Писма. Након тога, пажљиво преписује стих у своју свеску која сада изгледа као једна прилично лепа збирка!

Када дође дан за састанак, Џоел проверава да ли ћемо довољно рано кренути у Дворану Краљевства, пошто жели да стигне на време како би срдачно поздравио све који дођу. Током састанка, он радо коментарише и учествује у приказима. Такође помаже око микрофона и обавља још нека задужења. Уколико му то здравље омогућава, он сваке седмице иде заједно с нама у службу проповедања. Године 2007, на једном састанку је било прочитано да је Џоел наименован за слугу помоћника. Плакали смо од среће. То је заиста диван благослов од Јехове!

Осећамо Јеховину руку у нашем животу

Године 1999. доживели смо још један тежак ударац. Један несавестан возач ударио је у наша кола и Луиђи је био озбиљно повређен. Једна нога му је морала бити ампутирана и имао је неколико озбиљних операција кичме. Поуздали смо се у Јехову и поново осетили снагу коју он даје својим слугама када су у невољи (Фил. 4:13). Иако је Луиђи остао непокретан, трудимо се да то гледамо с позитивне стране. Пошто не може да ради, он сада може више да брине о Џоелу. Због тога ја имам више времена за духовне активности. Луиђи такође може више да се посвети духовним потребама наше породице, као и скупштине, у којој и даље служи као координатор старешинства.

Због неуобичајених околности у којима се налазимо, проводимо доста времена заједно као породица. Кроз све ове године, научили смо да будемо разумни и да не очекујемо превише. Када наиђу таласи обесхрабрења, ми у молитви Јехови кажемо како се осећамо. Нажалост, када су наши синови Давид и Марк одрасли и отишли од куће, с временом су престали да служе Јехови. Још увек се надамо да ће му се вратити (Лука 15:17-24).

Током свих ових година, осетили смо Јеховину подршку и научили да се ослањамо на њега у било којој потешкоћи која нас задеси. Нарочито нам значе речи које су записане у Исаији 41:13: „Ја, Јехова, твој Бог, држим те за десницу и кажем ти: ’Не бој се. Ја ћу ти помоћи.‘“ То што знамо да нас Јехова чврсто држи за руку пружа нам велику утеху. Заиста можемо рећи да нам је истрајност у кушњама ојачала поуздање у нашег небеског Оца, Јехову.

[Фуснота]

[Слике на странама 16, 17]

Џоел са својом мајком, Адом

[Слика на 18. страни]

Ада, Џоел и Луиђи

[Слика на 19. страни]

Џоел радо изражава добродошлицу браћи и сестрама у Дворани Краљевства