Први хришћани у свету римских богова

У ПИСМУ римском цару Трајану, Плиније Млађи, намесник Витиније, рекао је: „Засада сам према свима, који су ми пријављени да су хришћани, примењивао овај метод. Питао сам их лично да ли су хришћани, па ако би они признали, ја бих исто питање поновио и по други и по трећи пут, скрећући им пажњу да их за то очекује казна. Ако би истрајали у томе, ја бих издао наређење да буду изведени и кажњени.“ Што се тиче оних који су порицали да су хришћани, проклињали Христа и одавали част царевом кипу и киповима богова који су по Плинијевом наређењу били постављени у судници, он је написао: „Сматрао [сам] да их треба пустити на слободу.“

Први хришћани су били прогоњени јер су одбијали да обожавају цара и кипове различитих богова. Које су још религије постојале у Римском царству? Којим су се боговима људи клањали и како су Римљани гледали на њих? Зашто су хришћани кажњавани због одбијања да приносе жртве римским божанствима? Одговори на ова питања ће нам помоћи да мудро поступамо када се суочимо са сличним испитима верности Јехови.

Религије других народа

Колико је у Римском царству било различитих језика и култура, толико је било и различитих божанстава. Премда су Римљани сматрали да је јудаизам необичан, он је ипак био религио лицита, то јест призната религија која је уживала заштиту државе. У јерусалимском храму су за цара и римски народ два пута дневно приношени по два јагњета и во. Римљанима је било небитно да ли се тим жртвама умиривао гнев једног или многих богова. Било им је важно само да ти поступци пружају довољан доказ јудејске оданости Риму.

Различити облици паганизма су били заступљени у бројним култовима широм царства. Грчка митологија је била општеприхваћена, а посвуда је било оних који су прорицали будућност. Такозване мистериозне религије са истока обећавале су посвећеницима бесмртност, директно добијање божанских објава и приступ боговима путем мистичних ритуала. Те религије су налазиле присталице у једној римској провинцији за другом. У првим вековима наше ере били су популарни култови  египатског бога Сераписа и богиње Изиде, затим култови сиријске богиње-рибе Атаргатис и персијског бога сунца Митре.

У Делима апостолским је верно описана паганска средина у којој су живели први хришћани. На пример, на Кипру је римског проконзула пратио један јеврејски врачар (Дела 13:6, 7). Становници Листре су мислили да су Павле и Варнава грчки богови Хермес и Зевс (Дела 14:11-13). Док је био у Филипима, Павле је срео једну слушкињу која се бавила прорицањем (Дела 16:16-18). Боравећи у Атини, овај апостол је запазио да су њени становници „у свему побожнији од других“. У том граду је такође видео олтар с натписом: „Непознатом Богу“ (Дела 17:22, 23). Ефешани су обожавали богињу Артемиду (Дела 19:1, 23, 24, 34). На Малти су људи рекли да је Павле бог јер му се ништа није десило када га је ујела змија отровница (Дела 28:3-6). У таквом окружењу, хришћани су морали да буду опрезни како не би потпали под утицај криве религије.

Римска религија

Док им се царство ширило, Римљани су прихватали нове богове верујући да су то заправо њихови богови, само у другом облику. Римски освајачи нису искорењивали стране култове већ су их прихватали и усвајали. Тако је религија Рима постала шаролика као и његово културно разнолико становништво. Није се захтевала оданост само једном богу, па су људи могли да обожавају више богова истовремено.

Врховни римски бог је био Јупитер, кога су звали оптимус максимус, што значи најбољи и највећи. Веровало се да се јавља у ветру, киши, муњама и грмљавини. Јупитерова сестра и жена Јунона, богиња месеца, сматрана је заштитницом жена. Његова ћерка Минерва је била богиња заната, уметности и рата.

Римским божанствима скоро да нема краја. Лари и пенати су били породични богови. Веста је била богиња домаћег огњишта и ватре. Јанус, приказиван са два лица, био је бог свих почетака. Свако занимање је имало свог заштитника. Римљани су поштовали као богове чак и апстрактне појмове. Пакс је била богиња мира, Салус здравља, Пудициција скромности  и чедности, Фидес верности, Виртус храбрости, а Волуптас ужитака. У очима Римљана, сваки делић јавног и приватног живота био је подређен вољи богова. Да би се осигурао повољан исход неког подухвата, требало је одобровољити одговарајућег бога путем ритуалних молитви, жртава и празника.

Један од начина да се одгонетне шта је воља богова било је тражење предзнака. Обично се то чинило посматрањем утробе жртвованих животиња. Веровало се да стање и изглед унутрашњих органа показују да ли богови одобравају или не одобравају нечије планове.

До краја другог века пре наше ере Римљани су поистоветили своја главна божанства са грчким божанствима — Јупитера са Зевсом, Јунону с Хером и тако редом. Римљани су такође прихватили митове и легенде о грчким боговима. У тим легендама богови су приказани у веома лошем светлу, с манама и ограничењима својственим људима. Примера ради, Зевс је описан као силоватељ и педофил који је имао полне односе са смртним људима и наводним бесмртницима. Бесрамне авантуре тих богова — којима се у древним позориштима често са одушевљењем аплаудирало — пружале су њиховим обожаваоцима оправдање да се и они препусте својим најнижим страстима.

Међу образованим људима је мало ко веровао у те легенде. Неки су их тумачили као алегорије. Можда је такво гледиште навело Понтија Пилата да постави чувено питање: „Шта је истина?“ (Јов. 18:38). Оно изражава „став већине образованих људи који су сматрали да је бесмислено покушавати да се докучи апсолутна истина о било чему“.

Обожавање цара

Владавина Августа (27. пре н. е. до 14. н. е.) означила је почетак обожавања цара. Посебно у источним провинцијама са грчким становништвом, многи су били искрено захвални Августу чија је владавина донела благостање и мир после дугогодишњих ратова. Људи су желели да их увек штити нека видљива сила. Желели су да постоји институција која би премостила верске разлике, ојачала оданост држави и ујединила свет под влашћу „спаситеља“. Тако је цару почела да се исказује част као да је бог.

Премда Август за живота није дозвољавао да га други називају богом, тражио је да се обожава богиња Рима која је била оличење тог града. Август је после смрти био проглашен за бога. Тако су верска осећања и патриотизам у различитим римским провинцијама били усмерени према центру царства и његовим владарима. Обожавање цара, које се убрзо проширило на све провинције, постало је начин да се држави искаже поштовање и оданост.

Домицијан, који је владао од 81. до 96. н. е., први је римски цар који је од својих поданика захтевао да га поштују као бога. До тада су Римљани увидели да постоји разлика између хришћана и Јевреја и почели су да прогањају припаднике тог за њих новог култа. Вероватно је током Домицијанове владавине апостол Јован био прогнан на острво Патмос због тога што је „сведочио за Исуса“ (Откр. 1:9).

Јован је током заточеништва на Патмосу написао Откривење. У тој књизи је споменуо Антипу, хришћанина који је био погубљен у Пергаму, истакнутом центру обожавања цара (Откр. 2:12, 13). Могуће је да је до тог времена римска власт већ покушавала да примора хришћане да  учествују у ритуалима државне религије. Шта год да је истина, и пре 112. године н. е. Плиније је тражио да хришћани у Витинији учествују у таквим ритуалима, што се види из његовог писма Трајану које смо цитирали на почетку овог чланка.

Трајан се похвално изразио о Плинијевом поступању приликом решавања тих случајева и рекао да треба погубити хришћане који одбијају да одају част римским боговима. Међутим, у наставку је написао: „Ако неко порекне да је хришћанин, и ако то јавно докаже приношењем жртава нашим боговима, нека је и био сумњив у прошлости, треба да због свог кајања добије опроштај.“

Римљанима је била незамислива религија која људима налаже да буду одани само једном богу. Римски богови нису захтевали тако нешто, па зашто би хришћански Бог то тражио? Сматрало се да је обожавање државних богова једноставно начин да се покаже подложност власти. Зато је одбијање да им се ода почаст било сматрано издајом. Као што је Плиније приметио, хришћане нико није могао натерати на такав чин. Први хришћани су то сматрали неверством Јехови и многи од њих би радије умрли него учествовали у идолопоклоничком обожавању цара.

Зашто је вредно размишљати о свему овоме? У неким земљама се од грађана очекује да одају почаст државним симболима. Као хришћани, ми свакако поштујемо ауторитет световних власти (Римљ. 13:1). Међутим, када се у некој церемонији користе државни симболи, на наше поступке утиче сазнање да Јехова захтева да се оданост исказује искључиво њему, као и савет из његове Речи да ’бежимо од идолопоклонства‘ и ’клонимо се идола‘ (1. Кор. 10:14; 1. Јов. 5:21; Наум 1:2). Исус је рекао: „Јехову, свог Бога, обожавај и једино њему служи“ (Лука 4:8). Зато, останимо увек верни Богу кога обожавамо.

[Истакнути текст на 5. страни]

Прави хришћани су одани искључиво Јехови

[Слике на 3. страни]

Први хришћани су одбијали да обожавају цара и кипове богова

Цар Домицијан

Зевс

[Извори]

Цар Домицијан: Todd Bolen/Bible Places.com; Зевс: Photograph by Todd Bolen/Bible Places.com, taken at Archaeological Museum of Istanbul

[Слика на 4. страни]

Ефешки хришћани нису желели да обожавају богињу Артемиду којој су многи људи одавали част (Дела 19:23-41)