Пређи на садржај

Пређи на садржај

Не дозволи да те обликују општеприхваћена гледишта

Не дозволи да те обликују општеприхваћена гледишта

Не дозволи да те обликују општеприхваћена гледишта

ПРЕДСТАВА о томе шта је прикладно а шта неприхватљиво и шта је похвално а шта за осуду разликује се од земље до земље. Такође се мења током времена. Зато док читамо библијске извештаје о догађајима који су се одиграли у далекој прошлости, треба да узмемо у обзир тадашња популарна гледишта и вредности уместо да покушавамо да их разумемо у светлу наших мерила.

Узмимо за пример два појма која се често појављују у грчком делу Светог писма — част и срамоту. Да бисмо боље разумели стихове који говоре о части и срамоти, треба да разумемо како су их доживљавали људи тог доба.

Мерила вредности у првом веку

„За Грке, Римљане и Јудејце част и срамота су били темељи система вредности тадашње културе“, каже један стручњак. „Људи су живели и умирали да би стекли част, углед, славу, признање и поштовање других.“ Због тога су придавали велики значај мишљењу других људи.

Статус, положај и част били су све у друштву оптерећеном класним разликама, које су се кретале од племства до робова. Част се није мерила само личним гледиштем о себи, већ и мишљењем других људи. Исказати част некоме значило је јавно признати да је поступио на начин који се очекивао од њега. То је такође значило бити видно импресиониран нечијим богатством, положајем и отменим понашањем и у складу с тим му поклонити дужну пажњу. Част се могла стећи изузетним делима или истицањем над другима. С друге стране, срамота је била праћена јавним понижењем и исмевањем. То није било само лично осећање или реакција савести, већ последица друштвене осуде.

Када је Исус говорио о добијању ’најбољег места‘ и ’последњег места‘ на гозби, указао је на нешто што се у тој култури сматрало чашћу, односно срамотом (Лука 14:8-10). У најмање две прилике, Исусови ученици су се расправљали „о томе ко би од њих био највећи“ (Лука 9:46; 22:24). То је био одраз онога што се у тадашњем друштву сматрало најважнијим. Поред тога, поносне и славољубиве верске вође сматрале су Исусово проповедање претњом по своју част и ауторитет. Међутим, њихови покушаји да га победе у јавним расправама пред мноштвом људи без изузетка су водили до неуспеха (Лука 13:11-17).

У јудејској, грчкој и римској култури првог века такође је било општеприхваћено гледиште да је „хапшење и јавно кажњавање за преступе“ велика срамота. Сматрало се понижењем када би неко био свезан или бачен у затвор. Та особа би била осрамоћена пред пријатељима, породицом и целим друштвом — било да је њена кривица доказана или не. Жиг срамоте који је човек након тога носио могао је уништити његово самопоштовање и однос с другима. Још већом срамотом сматрало се када би некоме била скинута одећа и када би био избичеван. То би га изложило презиру и исмевању и лишило части.

Погубљење на мученичком стубу било је најгоре од свих понижења. То је била „казна за робове“, према речима професора Мартина Хенгела. „Због тога је оно било највећа увреда, срамота и мучење.“ На породицу и пријатеље вршио се притисак да се одрекну особе која је осрамоћена на такав начин. Пошто је Христ тако умро, сви који су желели да буду хришћани у првом веку наше ере морали су да се суоче с јавним изругивањем. За већину људи је вероватно било несхватљиво да неко жели да буде следбеник човека који је погубљен на стубу. „Ми проповедамо Христа прибијеног на стуб“, написао је апостол Павле, „који је Јудејцима камен спотицања, а незнабошцима лудост“ (1. Кор. 1:23). Како су се први хришћани изборили с том ситуацијом?

Другачији систем вредности

Хришћани у првом веку су били послушни закону и нису желели да буду осрамоћени због лоших поступака. „Нека нико од вас не трпи зато што је убица или лопов или злочинац или зато што се меша у туђе послове“, написао је апостол Петар (1. Петр. 4:15). Међутим, Исус је прорекао да ће његови следбеници бити прогоњени због његовог имена (Јов. 15:20). „Ако [неко] трпи зато што је хришћанин“, написао је Петар, „нека се не стиди, него нека слави Бога“ (1. Петр. 4:16). Не стидети се због тога значило је одбацити тадашње друштвене норме.

Хришћани нису смели дозволити да људска мерила диктирају њихово понашање. Месија прибијен на стуб био је лудост за друштво првог века. Зато су хришћани несумњиво били под притиском да се подложе таквом општеприхваћеном начину размишљања. Међутим, вера у то да је Исус Месија подразумевала је да га следе чак и када их други исмевају због тога. Исус је рекао: „Ко се постиди мене и мојих речи у овом прељубничком и грешном нараштају, и Син човечји ће се постидети њега кад дође у слави свог Оца са светим анђелима“ (Мар. 8:38).

И ми данас можемо бити изложени притисцима који би нас могли навести да више не следимо Христа. Они могу доћи од школских другова, комшија и колега који покушавају да нас увуку у неморалне, непоштене и друге сумњиве поступке. Можда желе да нам наметну осећај стида због тога што заступамо исправна начела. Како треба да реагујемо?

Угледај се на оне који нису марили за срамоту

Да би сачувао беспрекорност пред Јеховом, Исус је издржао најсрамотније погубљење. „Поднео је мученички стуб не марећи за срамоту“ (Јевр. 12:2). Непријатељи су га шамарали, пљували, скинули му одећу, бичевали га, прибили на стуб и псовали (Мар. 14:65; 15:29-32). Међутим, Исус није марио за срамоту коју су покушавали да му нанесу. На који начин? Он није поклекао упркос таквом малтретирању. Знао је да у Јеховиним очима није изгубио достојанство, а свакако није тражио славу од људи. Иако је погубљен попут неког роба, Јехова му је указао част тиме што га је ускрснуо и дао му најугледнији положај одмах до себе. У Филипљанима 2:8-11 о Христу се каже: „Понизио се и постао послушан све до смрти, и то смрти на мученичком стубу. Зато га је Бог и узвисио и дао му име које је изнад сваког другог имена, да се у Исусово име савије свако колено оних који су на небу и оних који су на земљи и оних који су под земљом, и да сваки језик јавно призна Исуса Христа за Господа на славу Бога, Оца.“

Исус није био равнодушан због понижења које је пратило његово погубљење. Божјег Сина је бринуло што би Оцу могао нанети срамоту пошто је био оптужен за хулу. Замолио је Јехову да га поштеди такве срамоте. „Уклони ову чашу од мене“, молио се. Али ипак се подложио Божјој вољи (Мар. 14:36). Исус је издржао патње којима је био изложен и није марио за срамоту. На крају крајева, то је била срамота само за оне који су у потпуности прихватали вредности тог времена. Исус свакако није био међу њима.

Исусови ученици су такође били хапшени и бичевани. Због тога су у очима многих били понижени. Потцењивали су их и презирали. Међутим, то их није застрашило. Прави ученици нису дозволили да их обликују општеприхваћена гледишта и нису марили за срамоту (Мат. 10:17; Дела 5:40; 2. Кор. 11:23-25). Знали су да треба да ’узму свој мученички стуб, носе га сваки дан и иду за Исусом‘ (Лука 9:23, 26).

Како је с нама данас? Оно што свет сматра лудим, слабим и неплеменитим Бог сматра мудрим, моћним и племенитим (1. Кор. 1:25-28). Зар не би било неразумно и кратковидо дозволити да на нас утичу популарна гледишта?

Они који желе част морају придати значај светском гледишту. С друге стране, ми попут Исуса и његових следбеника из првог века желимо да нам Јехова буде пријатељ. Зато је за нас част оно што он сматра чашћу а срамота оно што он сматра срамотом.

[Слика на 4. страни]

На Исуса није утицало светско гледиште о срамоти