Увек марљив у Јеховиној организацији

Испричао Вернон Зубко

ОДРАСТАО сам на фарми недалеко од Стенена, једног села у покрајини Саскачеван, у Канади. Моји отац и мајка, Фред и Адела, много су се трудили да подмире духовне и материјалне потребе моје старије сестре Аурелије и мене, као и Алвина, Алегре и Дарила, који су млађи од мене. До дан-данас смо им захвални што су нас поучавали истини.

Мој отац, помазани хришћанин, неустрашиво је проповедао добру вест. Вредно је радио да би нас издржавао, али се и трудио да сви знају да је Јеховин сведок. Увек је говорио о истини. Његова ревност и храброст су оставиле дубок утисак на мене. Често ми је говорио: „Увек буди марљив у Јеховиној организацији и избећи ћеш многе проблеме.“

Често смо сведочили на улици у Стенену и оближњим селима. То ми није увек било лако. У сваком месту је било оних који су малтретирали нас који смо били млађи од њих и ругали нам се. Једном приликом, кад ми је било осам година, стајао сам на једном ћошку држећи у рукама Стражарску кулу и Пробудите се! када ме је окружила група дечака. Скинули су ми нову капу с главе и ставили је на један стуб поред мене. Срећом, један старији брат који ме је држао на оку видео је шта се дешава. Пришао је и питао ме: „Верн, да ли је све у реду?“ Дечаци су одмах побегли. Иако ме је то што се десило донекле узнемирило, научио сам да када сведочим на улици треба да се крећем, а не да стојим као кип. Такве ситуације током одрастања помогле су ми да стекнем храброст за службу од врата до врата.

Алвин и ја смо се крстили у мају 1951. Тада сам имао 13 година. Још увек се сећам да нас је брат Џек Нејтан, који је одржао говор за крштење, подстакао да не дозволимо да прође месец дана а да не говоримо о Јехови. * У нашој породици пионирска служба се одувек сматрала најбољим животним позивом. Тако сам се 1958, кад сам завршио школовање, преселио у Винипег, у Манитоби, да тамо служим као пионир. Иако би мој отац био срећан да сам наставио с њим наш породични посао као столар, он и мајка су ме свесрдно подстицали на пионирску службу и подржали моју одлуку о пресељењу.

Нови дом и стални партнер

Подружница је 1959. позвала све који могу да се преселе у Квибек, где је  постојала велика потреба за објавитељима. Отишао сам као пионир у Монтреал. Каква промена! Било је то ново поглавље у мом животу јер сам почео да учим француски и да се прилагођавам новој култури. Један покрајински надгледник ми је рекао: „Никад немој рећи: ’Ми смо то овако радили.‘“ Био је то добар савет (1. Кор. 9:22, 23).

Кад сам се преселио у Квибек нисам имао сталног партнера за службу. Међутим, једна млада сестра по имену Ширли Туркот, коју сам упознао у Винипегу, постала је мој стални партнер када само се венчали у фебруару 1961. И она је одрасла у породици Јеховиних сведока. Тада нисам ни слутио да ће ми она током година бити изузетно драгоцен извор снаге и охрабрења.

Проповедање на полуострву Гаспе

Две године после нашег венчања постали смо специјални пионири у Римускију, у Квибеку. Следећег пролећа браћа из подружнице су нас замолила да проповедамо на полуострву Гаспе, дуж источне обале Канаде. Наш задатак је био да посејемо што више семена истине (Проп. 11:6). У аутомобил смо спаковали преко 1 000 часописа и скоро 400 књига, као и нешто хране и одеће и кренули на једномесечно проповедничко путовање. Систематски смо обрадили сва села на Гаспеу. Локална радио-станица је упозорила мештане да долазе Јеховини сведоци и рекла им да не узимају нашу литературу. Међутим, већина њих је то погрешно схватила и помислила да је у питању реклама за наше публикације тако да су их узимали.

Тих година је слобода проповедања била нешто релативно ново у неким деловима Квибека и полиција нас је неретко заустављала. Тако нешто се десило у једном граду у ком смо на скоро сваким вратима уручили литературу. Један полицајац нас је замолио да пођемо с њим у полицијску станицу и то смо и урадили. Сазнао сам да је градски адвокат издао тај налог да би нас зауставио у проповедању. Пошто је шеф полиције тог дана био одсутан, том адвокату сам показао писмо из подружнице у Торонту у ком је детаљно документовано наше право да проповедамо. Чим је прочитао писмо, рекао је: „Чујте, не желим никакве проблеме. Парохијски свештеник ми је рекао да вас зауставим.“ Пошто смо желели да људи знају да наше дело није противзаконито, одмах смо се вратили на подручје на ком нас је полиција зауставила и наставили смо да проповедамо.

Када смо сутрадан ујутру дошли код шефа полиције, био је љут када је чуо да су нас привели. Требало је да чујете како је преко телефона разговарао с тим адвокатом! Рекао нам је да се лично њему јавимо ако будемо имали икаквих проблема и да ће се он тиме позабавити. Иако смо били странци и нисмо најбоље знали француски, људи су према нама били фини и гостољубиви. Само, питали смо се да ли ће икада прихватити истину? Годинама касније добили смо одговор на то питање када смо опет дошли на Гаспе да градимо Дворане Краљевства. Сазнали смо да су многи од оних којима смо сведочили постали наша браћа. Јехова је заиста тај који даје да расте (1. Кор. 3:6, 7).

Добијамо наследство од Јехове

Ћерка Лиса нам се родила 1970. године. То наследство од Јехове донело нам је много радости у животу. Ширли и Лиса су заједно са мном радиле на изградњи многих Дворана Краљевства. Кад је Лиса завршила школовање, рекла нам је: „Пошто сте ви због мене прекинули с пуновременом службом, пробаћу да вам то надокнадим тако што ћу постати пионир.“ Отада је прошло више  од 20 година и Лиса је и даље пионир, сада са својим супругом Силваном. Заједно су радили на неколико међународних грађевинских пројеката. Циљ наше породице је да живимо једноставно и да будемо на располагању за службу Јехови. Никада нећу заборавити оно што је Лиса рекла када је одлучила да постане пионир. Она ме је заправо мотивисала да опет почнем с пионирском службом, и од 2001. године сам пионир. Пионирска служба ме и даље учи да се уздам у Јехову у свему што радим и да водим једноставан, али испуњен и срећан живот.

Учешће у грађевинским пројектима захтева љубав и верност

Јехова ме је научио да онај ко се стави на располагање и прихвати било који задатак који му он да, има много благослова. Драго ми је што служим у Регионалном одбору за градњу и учествујем у грађевинским пројектима заједно с браћом и сестрама широм Квибека и другде.

Иако неки добровољци нису сјајни говорници, на градилиштима су заиста изузетни. Ова драга браћа свим срцем раде и њихови таленти долазе до изражаја. Резултат је увек један леп објекат намењен обожавању Јехове.

Питали су ме које су најважније особине које један добровољац на изградњи Дворана Краљевства треба да има? Из личног искуства могу рећи да је најважније да човек воли Јехову и његовог Сина, као и сву браћу (1. Кор. 16:14). Као друго, треба да буде веран Богу. Када ствари не иду како бисмо ми то желели, а то се дешава, особа верна Богу и даље слуша смернице организације. Верност ће је подстаћи да се пријави и за будуће пројекте.

Захвалан Јехови

Мој отац је умро још 1985, али његов савет да увек будем марљив у Јеховиној организацији и даље ми је урезан у мисли. Као и други који су добили свој задатак у небеском делу Јеховине организације, сигурно и сада марљиво ради (Откр. 14:13). Моја мајка сада има 97 година. Због шлога не може баш добро да говори, али ипак зна много библијских стихова. Цитира их када нам пише писма и подстиче нас да и даље верно служимо Јехови. Срећни смо што смо имали тако добре родитеље!

Захвалан сам Јехови и за моју верну супругу и сарадницу Ширли. Она је узела к срцу савет који јој је њена мајка дала: „Верн ће имати много посла око духовних ствари и зато ћеш морати да научиш да га делиш с другима.“ Када смо се пре 49 година узели, решили смо да остаримо заједно, служећи Јехови, и да се, ако обоје преживимо крај овог света, заједно подмлађујемо и наставимо да му вечно служимо. Заиста смо „заокупљени Господовим делом“ (1. Кор. 15:58). Јехова стварно брине о нама и стара се да увек имамо све што нам треба.

[Фуснота]

[Слика на 31. страни]

„Циљ наше породице је да живимо једноставно и да будемо на располагању за службу Јехови“