Пређи на садржај

Пређи на садржај

Дугогодишња правна борба завршена победом!

Дугогодишња правна борба завршена победом!

Дугогодишња правна борба завршена победом!

ПОЧЕЛА је 1995. године и трајала је 15 година. Све то време прави хришћани у Русији били су на мети оних који се противе слободи вероисповести. Ти противници су чврсто решили да издејствују забрану деловања Јеховиних сведока у Москви и шире. Па ипак, Јехова је беспрекорност наше драге браће и сестара у Русији наградио победом на правном пољу. Али како је уопште дошло до тога?

НАПОКОН СЛОБОДА!

Почетком 1990-их наша браћа у Русији су поново добила верску слободу коју су изгубила 1917. године. Влада Совјетског Савеза је регистровала Јеховине сведоке као званичну религију 1991. године. Јеховини сведоци су након распада Совјетског Савеза поново регистровани у Руској Федерацији. Држава је чак званично признала да су Сведоци који су деценијама раније били прогањани заправо били жртве политичког угњетавања. Московско министарство правде је 1993. године регистровало Јеховине сведоке у Москви. Те исте године у Русији је на снагу ступио и нови устав који гарантује слободу вероисповести. Није чудо што је један брат рекао: „Нисмо ни сањали да ћемо добити овакву слободу!“ Још је рекао: „Ово смо чекали педесет година!“

Браћа и сестре у Русији су користили то „повољно време“ тако што су више ишли у службу проповедања и многи су прихватили истину (2. Тим. 4:2). „Људи су били веома заинтересовани за религију“, рекла је једна жена. Убрзо се број објавитеља, пионира и скупштина вишеструко повећао. Заправо, од 1990. до 1995. број Сведока у Москви је скочио са 300 на преко 5 000! Тај велики пораст је узнемирио оне који су били против верске слободе. Они су средином 1990-их против Јеховиних сведока започели правну борбу која је имала четири дуге фазе све док на крају није окончана.

КРИВИЧНЕ ИСТРАГЕ С НЕОЧЕКИВАНИМ ИСХОДОМ

Прва фаза правне борбе почела је у јуну 1995. Једна група људи у Москви која је била у спрези с Руском православном црквом поднела је кривичну пријаву против наше браће. Они су тврдили да заступају људе који не одобравају то што су њихова деца или брачни друг постали Јеховини сведоци. У јуну 1996. започета је истрага, али није нађен ниједан доказ против Јеховиних сведока. Та иста група је поднела још једну сличну пријаву. Спроведена је још једна истрага, али су оповргнуте све оптужбе. Упркос томе поднели су и трећу пријаву засновану на истим оптужбама. Опет је спроведена истрага о Јеховиним сведоцима у Москви, али је тужилац дошао до истог закључка, наиме, није било основа за покретање кривичног поступка. Затим су противници по четврти пут поднели исту пријаву и све се исто завршило. Просто је невероватно да је та иста група након тога захтевала још једну истрагу. Коначно је 13. априла 1998. нови истражитељ закључио случај.

„А онда се десило нешто крајње нелогично“, каже адвокат који је радио на том случају. Иако је представница тужилаштва која је водила пету истрагу признала да нема основа да се против Сведока покрене кривични поступак, предложила је да се против наше браће покрене грађанска парница. Она је тврдила да Јеховини сведоци у Москви крше државни и међународни закон. Тужилац Северног управног округа Москве се сложио с тим и покренуо је грађанску парницу. a Расправа је почела 29. септембра 1998. пред Општинским судом московске општине Головински. Тиме је започела друга фаза ове правне борбе.

БИБЛИЈА НА СУДУ

У препуној судници у северном делу Москве, тужилац Татјана Кондратјева започела је расправу позивајући се на државни закон усвојен 1997. по ком су православље, ислам, јудаизам и будизам традиционалне религије. b Тај закон је отежавао другим религијама да стекну законско признање. Осим тога, дозвољавао је судовима да забране религије које потпирују мржњу. Тужилац Кондратјева је тврдила да Јеховини сведоци потпирују мржњу и растурају породице и да их зато треба забранити.

Адвокат који је бранио нашу браћу питао ју је: „Ко је од Јеховиних сведока у Москви прекршио тај закон?“ Није могла да наведе ниједно име, али је тврдила да литература Јеховиних сведока потпирује мржњу према другим религијама. Да би то доказала прочитала је одломке из часописа Стражарске куле и Пробудите се! и других публикација. На питање како те публикације потпирују мржњу одговорила је: „Јеховини сведоци кажу да је њихова религија права.“

Адвокат који је наш брат дао је један примерак Библије судији, други тужиоцу, а затим је прочитао стих из Ефешанима 4:5 који гласи: „Један Господ, једна вера, једно крштење.“ Убрзо су судија, тужилац и адвокат, сви с Библијом у руци, дискутовали о стиховима као што су Јован 17:18 и Јаковљева 1:27. Жена која је била судија питала је тужиоца: „Да ли ови стихови потпирују верску нетрпељивост?“ Тужилац Кондратјева одговорила је да није компетентна да коментарише Библију. Адвокат је показао публикације Руске православне цркве у којима се Јеховини сведоци оштро критикују и питао: „Да ли се овим изјавама крши закон?“ Одговор је био: „Нисам компетентна да коментаришем изјаве свештеника.“

ОПТУЖБЕ БЕЗ ДОКАЗА

Оптужујући Сведоке да растурају породице, тужилац Кондратјева је навела да Сведоци не славе празнике као што је Божић. Касније је признала да закон Русије не захтева од својих држављана да славе Божић. Руси, укључујући и Јеховине сведоке у Русији, имају право на избор. Тврдила је и то да су у нашој организацији ’деца лишена нормалног одмора и дечјих радости‘. Па ипак, признала је да никада није разговарала ни са једном младом особом чији су родитељи Сведоци. Када ју је адвокат питао да ли је икада присуствовала неком састанку Јеховиних сведока одговорила је: „Није било потребе.“

Тужилаштво је позвало једног професора психијатрије да као стручњак изнесе своје мишљење. Он је тврдио да читање наше литературе доводи до психичких проблема. Када је бранилац приметио да је писмена изјава тог професора идентична с документом који је доставила Московска патријаршија, професор је признао да су неки делови исти од речи до речи. „Користили смо исти извор информација“, рекао је. Даљим испитивањем је установљено да он никада није лечио ниједног Јеховиног сведока. Један други професор психијатрије је на суду рекао да је анализирао више од сто Сведока у Москви. Дошао је до закључка да су они психички здрави и додао да су неки од њих постали толерантнији према другим религијама од када су постали Јеховини сведоци.

ПОБЕДА, АЛИ НЕ КОНАЧНА

Дванаестог марта 1999. судија Јелена Прохоричева је одредила да пет академика анализира литературу Јеховиних сведока и одложила је суђење. Невезано за то суђење, Министарство правде Руске Федерације је већ било одредило неколико академика да ураде то исто. Они су 15. априла 1999. известили Министарство да у нашим публикацијама нису нашли ништа лоше. Тако је 29. априла 1999. Министарство правде обновило регистрацију Јеховиних сведока у Руској Федерацији. Иако је имао тај извештај, московски суд је инсистирао на томе да академици које је он одредио анализирају нашу литературу. Тако је настала крајње чудна ситуација. Руско министарство правде је у складу са законом признало Јеховине сведоке као религију, а у исто време је Московско министарство правде вршило истрагу о Јеховиним сведоцима због наводног кршења закона!

Прошло је скоро две године пре него што се суђење наставило, и 23. фебруара 2001. судија Јелена Прохоричева донела је пресуду. Након што је размотрила закључке до којих су дошли академици, утврдила је следеће: „Нема основе за укидање и стављање забране на активности Јеховиних сведока у Москви.“ Коначно је било пред законом признато да су наша браћа невина и све оптужбе против њих биле су одбачене. Али тужилаштво је одбацило пресуду и обратило се Градском суду у Москви. Три месеца касније, 30. маја 2001. тај суд је поништио одлуку судије Прохоричеве. Одредио је поновно суђење са истим тужиоцем али другим судијом. На помолу је била трећа фаза.

ПОРАЗ, АЛИ НЕ КОНАЧАН

Судија Вера Дубинскаја је 30. октобра 2001. започела ново суђење. c Тужилац Кондратјева је поново изнела исту оптужбу да Јеховини сведоци потпирују мржњу, а онда је додала да се забраном деловања Јеховиних сведока заправо штите права Јеховиних сведока у Москви! У одговору на ту нечувену изјаву 10 000 Сведока у Москви је одмах потписало петицију у којој моле суд да не прихвати понуду тужиоца да их „заштити“.

Тужилац Кондратјева је изјавила да нема потребе да износи доказе да су Јеховини сведоци прекршили закон јер им се суди због њихове литературе и веровања, а не због њиховог понашања. Најавила је да ће позвати представника Руске православне цркве да сведочи и изнесе своје стручно мишљење. Тиме је постало очигледно да је свештенство било дубоко уплетено у настојање да се Јеховини сведоци забране. Суд је 22. маја 2003. одредио да група стручњака анализира публикације Јеховиних сведока — иако је то већ било учињено.

Седамнаестог фебруара 2004. суд се поново састао да би размотрио резултате истраживања. Стручњаци су закључили да наше публикације подстичу читаоце да „чувају породицу и брак“ и да су тврдње да се у нашој литератури потпирује мржња „неосноване“. И други стручњаци су се сложили с тим. Професор историје религије је пред судом био упитан: „Зашто Јеховини сведоци проповедају?“ Он је одговорио: „Проповедање је заповест за хришћане. То је оно што пише у јеванђељима и што је Христ заповедио својим ученицима, наиме да иду и проповедају по целом свету.“ Па ипак, 26. марта 2004. судија Дубинскаја је забранила деловање Јеховиних сведока у Москви. Градски суд у Москви је 16. јуна 2004. подржао ту одлуку. d Један дугогодишњи Сведок је то прокоментарисао следећим речима: „У време Совјета морао си да будеш атеиста. Данас мораш да будеш православац.“

Како су браћа реаговала на забрану? Слично Немији из библијских времена. Када су се непријатељи Божјег народа противили обнови јерусалимских зидина, Немија и његови сународници нису дозволили да их то заустави, већ су ’наставили да граде‘ и ’и даље су имали вољу за рад‘ (Нем. 4:1-6). Слично томе наша браћа у Москви нису дозволила да их противници одврате од посла који морају обавити — од проповедања добре вести (1. Петр. 4:12, 16). Били су сигурни да ће их Јехова подржати и били су спремни за четврту фазу ове дуготрајне борбе.

СВЕ ВЕЋЕ НЕПРИЈАТЕЉСТВО

Наша браћа су 25. августа 2004. Кремљу доставила петицију адресирану на Владимира Путина који је тада био председник Русије. У петицији која је имала 76 свезака са преко 315 000 потписа, браћа су изразила забринутост због забране. У међувремену је свештенство Руске православне цркве показало своје право лице. Представник Московске патријаршије је изјавио: „Ми смо против деловања Јеховиних сведока.“ Један исламски вођа је рекао да је увођење забране „веома важан и похвалан потез“.

Није чудо што су под утицајем таквих изјава неки дали себи за право да нападају Јеховине сведоке. У Москви су неке Сведоке у служби проповедања противници ударали и шутирали. Један разбеснели човек је истерао једну нашу сестру из зграде и толико јако ју је ударио ногом у леђа да је пала и ударила главу. Морала је да затражи медицинску помоћ. Међутим, полиција ништа није предузела против њеног нападача. Неки други Сведоци су били хапшени, узимани су им отисци прстију, фотографисани су и задржавани у притвору током ноћи. Управници објеката који су Јеховиним сведоцима изнајмљивали простор за састанке добијали су претње да ће добити отказ ако то и даље буду радили. Убрзо су многе скупштине изгубиле место за састајање које су изнајмљивале. Четрдесет скупштина је морало да се састаје у комплексу од четири Дворане Краљевства. Једна скупштина је била принуђена да одржава Јавно предавање у пола седам ујутру. „Објавитељи су морали да устају у пет ујутру да би стигли на састанак, али су то спремно радили више од годину дана“, каже један путујући надгледник.

„ЗА СВЕДОЧАНСТВО“

Да би доказали да је московска забрана незаконита, наши адвокати су се у децембру 2004. обратили Европском суду за људска права. (Видети оквир „Зашто је одлука руског суда разматрана у Стразбуру“, на 6. страни.) Шест година касније, 10. јуна 2010. Суд је донео једногласну пресуду по којој су Јеховини сведоци ослобођени свих оптужби! e Суд је размотрио све оптужбе подигнуте против нас и установио да су потпуно неосноване. Навео је и то да Русија има законску обавезу да „укине забрану и да колико год је то могуће надокнади штету учињену Јеховиним сведоцима“. (Видети оквир „Пресуда Европског суда за људска права“, на 8. страни.)

Суд је утврдио да Европска конвенција о људским правима штити активност Јеховиних сведока. Та пресуда обавезује не само Русију већ и осталих 46 земаља чланица Савета Европе. Многе судије, законодавци и стручњаци за људска права широм света са занимањем ће читати образложење ове пресуде. Зашто? Зато што су судије пре доношења одлуке узеле у обзир осам других пресуда које је тај исти суд донео у корист Јеховиних сведока, као и девет победа које су Сведоци раније однели на врховним судовима у Аргентини, Великој Британији, Јапану, Јужноафричкој Републици, Канади, Русији, Сједињеним Државама и Шпанији. Одлука овог суда којом су одбачене све оптужбе московског тужилаштва представља моћно средство које Јеховини сведоци широм света сада могу користити док бране своју веру.

Исус је својим следбеницима рекао: „Због мене ће вас водити пред намеснике и краљеве, за сведочанство њима и незнабошцима“ (Мат. 10:18). Правна борба која се одвијала у протеклих 15 година нашој браћи је пружила прилику да у Москви и шире обзнане Божје име као никада раније. Истраге, суђења и пресуда међународног суда скренули су пажњу јавности на Јеховине сведоке и то је заиста било „за сведочанство“ и допринело је „ширењу добре вести“ (Фил. 1:12). Сада Сведоцима у Москви многи људи у служби проповедања кажу: „Зар вас нису забранили?“ Тада наша браћа имају прилику да говоре о својој вери. Очигледно је да нас никакво противљење не може спречити да проповедамо о Божјем Краљевству. Молимо се Јехови да и даље благосиља и подржава нашу драгу браћу и сестре у Русији.

[Фусноте]

a Тужба је поднета 20. априла 1998. Две недеље касније, 5. маја, Русија је ратификовала Европску конвенцију о људским правима.

b „Тај закон је усвојен под притиском Руске православне цркве која љубоморно чува своју позицију у Русији и силно жели да Јеховини сведоци буду забрањени“ (Асошиејтед прес, 25. јун 1999.).

c Иронично је што се тог истог дана навршило десет година од када је Русија званично признала да су Јеховини сведоци под совјетском влашћу били жртве прогона због своје вере.

d Том забраном је укинуто законско тело које су користиле скупштине Јеховиних сведока у Москви. Противници су се надали да ће то омести дело проповедања.

e Након те пресуде влада Русије се обратила Европском суду за људска права са захтевом да Велико веће размотри случај, међутим, 22. новембра 2010. петочлано Велико веће је тај захтев одбило. Тиме је пресуда, донета 10. јуна 2010, постала коначна и обавезујућа.

[Оквир/Слика на 6. страни]

Зашто је одлука руског суда разматрана у Стразбуру

Русија је 28. фебруара 1996. потписала Европску конвенцију о људским правима. (Русија је 5. маја 1998. ратификовала ову конвенцију.) Потписивањем овог уговора влада Русије се сложила с тим да њени поданици имају:

’слободу вероисповести и право да испољавају веру или уверење, јавно или приватно, и да промене своју веру ако то желе‘ (члан 9)

’слободу да на одговоран начин говоре и пишу оно што мисле и да те информације преносе другима‘ (члан 10)

’слободу мирног окупљања‘ (члан 11)

Појединци или организације чија су права из ове конвенције нарушена и који су исцрпли сва законска средства која им стоје на располагању у њиховој земљи могу се обратити Европском суду за људска права у Стразбуру, у Француској (приказан горе). Тај суд има 47 судија, колико има земаља потписница Европске конвенције о људским правима. Пресуде тог суда су обавезујуће. Земље потписнице морају се повиновати тим пресудама.

[Оквир на 8. страни]

Пресуда Европског суда за људска права

Следи неколико одломака из пресуде овог суда.

Према једној оптужби Јеховини сведоци растурају породице. Суд је донео другачији закључак. У образложењу пише:

„Извор сукоба је то што неки чланови породице који имају другачија уверења не прихватају и не поштују слободу вероисповести других чланова своје породице.“ (став 111)

Суд је установио и да је оптужба о „манипулацији ума“ неоснована. У образложењу пише:

„Суд сматра значајним то што [руски] судови нису навели име ни једне једине особе чија је слобода савести била угрожена на тај начин.“ (став 129)

Према једној другој оптужби Јеховини сведоци угрожавају своје здравље тиме што не примају трансфузију крви. Суд је дошао до сасвим супротног закључка:

„Слобода појединца да прихвати или одбије одређено лечење или да изабере неко друго лечење спада у право на самоопредељење и личну аутономију. Одрасла особа има право да одлучи да ли ће, на пример, прихватити неку операцију или лечење или неће, а то се односи и на трансфузију крви.“ (став 136)