Дивно је служити Јехови

Испричао Фред Раск

На самом почетку свог живота уверио сам се у истинитост Давидових речи из Псалма 27:10: „Ако ме и отац и мајка оставе, Јехова ће ме прихватити.“ Испричао бих вам како се то обистинило.

ОДРАСТАО сам код деде на плантажи памука у Џорџији у Сједињеним Државама током Велике депресије тридесетих година прошлог века. Скрхан смрћу моје мајке и новорођеног брата, отац ме је оставио код деде који је исто био удовац и преселио се у удаљени град због посла. Касније је покушавао да ме доведе код себе, али безуспешно.

Дедине старије ћерке су водиле домаћинство. Иако он није био верник, оне су биле предани чланови Јужних баптиста. Под претњом батинама, био сам присиљен да идем у цркву сваке недеље. Тако сам још од малих ногу развио одбојност према религији. Међутим, волео сам школу и спорт.

Посета која ми је променила живот

Једног поподнева 1941, када сам имао 15 година, у наш дом су дошли један старији човек и његова супруга. Рекли су ми да је то „стриц Талмеџ Раск“. Никада раније нисам чуо за њега, али сам тада сазнао да су они Јеховини сведоци. Он нам је објаснио да је Божја намера да људи вечно живе на земљи и то је било потпуно другачије од онога што сам чуо у цркви. Скоро сви у породици су одбацили — чак презирали — оно што је он рекао. Никада им више нису дозволили да дођу код нас. Међутим, моја тетка Мери, која је само три године старија од мене, узела је Библију и публикације помоћу којих је могла боље да је разуме.

Мери је брзо схватила да је пронашла истину и крстила се као Јеховин сведок 1942. И она се уверила колико је тачно оно што је Исус прорекао: „Човеку ће непријатељи бити његови укућани“ (Мат. 10:34-36). Породица се снажно противила. Једна од њених старијих сестара, која је била утицајна у том округу, наговорила је градоначелника да ухапси стрица Талмеџ. Оптужили су га за неовлашћено покућарење и осудили.

Новине у нашем родном граду су објавиле да је градоначелник, који је такође био судија, изјавио у судници: „Литература коју овај човек продаје... опасна је као отров.“ Стриц је поднео жалбу и пресуда је поништена, али је у међувремену провео десет дана у затвору.

 Како ми је тетка Мери помогла

О својим новопронађеним веровањима Мери је сведочила не само мени већ и комшијама. Заједно смо ишли на библијски студиј код човека који је узео књигу Нови свет. a Његова жена нам је рекла да ју је целу ноћ читао. Иако нисам желео да будем на брзину увучен у било коју религију, допало ми се оно што сам сазнавао. Међутим, оно што ме је уверило да су Сведоци Божји народ нису била библијска учења, већ начин на који су се други опходили према њима.

На пример, када смо се једног дана враћали из баште, Мери и ја смо у пећи у којој је ватра још тињала пронашли остатке литературе, фонографа и плоча с библијским говорима које су њене сестре запалиле. Био сам јако љут, а тетка ми је надмено рекла: „Једног дана ћеш нам бити захвалан што смо то урадиле.“

Мери је била принуђена да оде од куће 1943, јер није хтела да се одрекне своје нове вере и престане да проповеда комшијама. До тада сам сазнао да Бог има име, Јехова, и да не мучи људе у паклу, већ да је пун љубави и милосрдан. Такође сам сазнао да Бог има дивну организацију, иако нисам био ни на једном састанку.

Једног дана, док сам косио траву, зауставио се ауто и један од двојице мушкараца из аута питао ме је да ли сам ја Фред. Када сам сазнао да су Сведоци, рекао сам: „Могу ли да уђем па да одемо на неко безбедно место да поразговарамо.“ Мери их је замолила да ме посете. Један од њих је био Шилд Тутџин, путујући надгледник који ми је пружио охрабрење и духовно вођство у правом тренутку. Пошто сам бранио веровања Јеховиних сведока, породица се окренула против мене.

Мери ми је писала из Вирџиније, где се преселила, и рекла да могу да станујем с њом ако стварно желим да служим Јехови. Одмах сам одлучио да идем. Једног петка увече у октобру 1943, спаковао сам неке основне ствари у кутију и сакрио је код дрвета недалеко од куће. У суботу сам отишао по кутију, вратио се другим путем до комшијине куће и превезао се до града. Отпутовао сам у Роанок код Мери, која је живела код Едне Фаулкс.

 Духовни напредак, крштење, Бетел

Една је била помазаник великог срца — савремена Лидија — која је изнајмила велику кућу и примила код себе, осим тетке Мери, жену свог брата и њене две ћерке. Те девојке — Гледис и Грејс Грегори — касније су постале мисионарке. Гледис, која данас има преко 90 година, још увек верно служи у јапанској подружници.

Док сам становао код Едне, редовно сам ишао на састанке и учио како да проповедам. Пошто сам имао слободу да проучавам Божју Реч и да присуствујем хришћанским састанцима, могао сам да утолим своју све већу духовну глад. Крстио сам се 14. јуна 1944. Мери и сестре Грегори су постале пионири и прихватиле су доделу на северу Вирџиније. Тамо су помогле у оснивању скупштине у Лисбургу. Почетком 1946, почео сам да проповедам као пионир у суседном округу. Тог лета смо заједно путовали на незаборавни међународни конгрес који је одржан од 4. до 11. августа у Кливленду у Охају.

На том конгресу је Натан Нор, који је предводио у организацији, изнео планове о проширењу бруклинског Бетела. То је укључивало градњу новог стамбеног објекта и додатног простора за штампарију. Било је потребно много младе браће. Пожелео сам да тамо служим Јехови. Зато сам поднео молбу и после неколико месеци, 1. децембра 1946, дошао сам у Бетел.

Око годину дана касније, надгледник штампарије Макс Ларсон је дошао до мене у Одељење за пошту. Рекао ми је да сам премештен у Службено одељење. Тамо сам много научио о примени библијских начела и о томе како функционише Божја организација, посебно док сам радио с надгледником тог одељења Томасом Саливаном.

Отац ме је неколико пута посетио у Бетелу. С временом је постао религиозан. Током последње посете 1965, рекао ми је: „Ти можеш да дођеш код мене, али ја више никада нећу доћи овде да те видим.“ Неколико пута сам га посетио пре него што је умро. Био је уверен да ће отићи на небо. Надам се да је у Јеховином сећању, и ако јесте, онда неће отићи на небо већ ће ускрснути овде на земљи, где ће имати могућност да заувек живи у обновљеном Рају.

 Други значајни конгреси и градња

Конгреси су увек били важни догађаји у духовном напретку. То се посебно може рећи за међународне конгресе који су одржавани на њујоршком стадиону Јенки током педесетих година прошлог века. Године 1958, на стадиону Јенки и Поло Граундс било је чак 253 922 присутних из 123 земље. Један догађај с тог конгреса никада нећу заборавити. Док сам помагао у конгресном одбору, брат Нор је ушао журним кораком и рекао: „Фред, некако сам заборавио да одредим брата који ће одржати говор свим пионирима који су се окупили у изнајмљеној сали недалеко одавде. Да ли би могао одмах да одеш и одржиш говор о нечему што смислиш успут?“ Много сам се молио пре него што сам сав задихан стигао тамо.

Како се током педесетих и шездесетих година прошлог века број скупштина у Њујорку нагло повећавао, изнајмљени објекти за Дворане Краљевства више нису задовољавали наше потребе. Зато су између 1970-их и 1990-их купљена и адаптирана три објекта на Менхетну како би се обезбедила одговарајућа места за састанке. Надгледао сам рад одбора за градњу који су били задужени за те пројекте и остале су ми многе лепе успомене о томе како је Јехова богато благословио скупштине које су заједнички подупирале финансирање и радове на тим објектима. Они и данас служе као места за обожавање истинитог Бога.

Промене у животу

Једног дана 1957, док сам ишао на посао од бетелског дома до штампарије, почела је да пада киша. Испред себе сам угледао љупку плавокосу девојку која је била нова у Бетелу. Није имала кишобран, па сам јој понудио да се склони под мој. Тако сам упознао Марџори. Венчали смо се 1960. и од тада срећно служимо Јехови и у добру и у злу. У септембру 2010. прославили смо 50. годишњицу брака.

Убрзо након што смо дошли с меденог месеца, брат Нор ми је рекао да ћу бити инструктор у школи Галад. То је била посебна част! Од 1961. до 1965. основано је пет разреда чији су полазници били углавном бетелити. Током обуке, која је дуже трајала, били су оспособљени за организовање рада у подружници. Од краја 1965, обука је  поново трајала пет месеци и била је усмерена на мисионарску службу.

Године 1972. пребачен сам из школе Галад у Одељење за кореспонденцију, где сам био надгледник. Захваљујући проучавању које је било потребно да бих одговорио на бројна питања и решио проблеме боље сам разумео учења из Божје Речи и како се узвишена начела нашег Бога могу применити да би се помогло другима.

Затим сам од 1987. помагао у Служби за сарадњу с болницама. Организовани су семинари да би се старешине које су служиле у Одборима за односе с болницама поучиле како да приступе докторима, судијама и социјалним радницима и разговарају о библијском ставу према крви. Велики проблем је био тај што су лекари својевољно давали трансфузију нашој деци, за шта су често прибављали судски налог.

Када бисмо докторима предложили замене за трансфузију, уобичајен одговор би био да нису доступне или да су прескупе. Хирургу који би тако одговорио обично бих рекао: „Молим вас, испружите руку.“ Затим бих додао: „Видите, то вам је једна од најбољих замена за крв.“ Тај комплимент би га подсетио на оно што је добро знао — да се пажљивом употребом скалпела губитак крви своди на минимум.

Током последње две деценије, Јехова је богато благословио наша настојања да информишемо докторе и судије. Њихов однос према нама се знатно променио када су боље разумели неке чињенице. Сазнали су да медицинска истраживања потврђују да су замене за крв ефикасне и да има доста доктора који су спремни на сарадњу, као и болница у којима пацијенти могу бити збринути.

Од 1996. Марџори и ја служимо у Образовном центру Јеховиних сведока у Патерсону, који се налази око 110 километара северно од Бруклина. Ту сам кратко радио у Службеном одељењу а затим сам неко време обучавао чланове Одбора подружнице и путујуће надгледнике. Протеклих 12 година поново служим као надгледник Одељења за кореспонденцију, које је пресељено из Бруклина у Патерсон.

Изазови позних година

Извршавање задужења у Бетелу постало је теже како сам зашао у осамдесете. Више од десет година се борим с раком. Осећам се попут Језекије коме је Јехова продужио живот (Ис. 38:5). Моја жена такође има нарушено здравље и заједно се боримо са Алцхајмеровом болешћу коју она има. Марџори је искусан Јеховин слуга, увек је спремна да пружи савет млађима и мој је верни помоћник и сарадник. Одувек је волела да проучава Библију и умела лепо да пренесе библијску истину. Многа наша духовна деца остала су у контакту с нама.

Тетка Мери је умрла у марту 2010. у својој 87. години. Била је изузетан учитељ Божје Речи и многима је помогла да заузму став за истинитог Бога. Годинама је била у пуновременој служби. Веома сам јој захвалан што ми је помогла да сазнам истину из Божје Речи и постанем као она, слуга нашег брижног Бога, Јехове. Сахрањена је поред свог мужа, који је некада служио као мисионар у Израелу. Уверен сам да су у Јеховином сећању и да ће бити ускрснути.

Када се осврнем на више од 67 година служења Јехови, захвалан сам за богате благослове које сам примио. Дивно је вршити Јеховину вољу! С поуздањем у његову незаслужену доброту, једва чекам да доживим оно што је његов Син обећао: „Свако ко је оставио куће или браћу или сестре или оца или мајку или децу или земљу ради мог имена, добиће много више и наследиће вечни живот“ (Мат. 19:29).

[Фуснота]

[Слика на 19. страни]

На дединој плантажи памука у Џорџији, 1928.

[Слика на 19. страни]

Тетка Мери и стриц Талмеџ

[Слика на 20. страни]

Мери, Гледис и Грејс

[Слика на 20. страни]

Моје крштење, 14. јун 1944.

[Слика на 20. страни]

У Службеном одељењу у Бетелу

[Слика на 21. страни]

Мери и ја на међународном конгресу на стадиону Јенки 1958.

[Слика на 21. страни]

Са Марџори на дан венчања

[Слика на 21. страни]

Марџори и ја, 2008.