„Сада сам парализована, али не заувек!“

Испричала Сара ван дер Монде

Људи ми често кажу: „Саро, имаш диван осмех. Како си увек тако срећна?“ Ја им кажем да је то зато што имам посебну наду. Она се може описати следећим речима: „Сада сам парализована, али не заувек!“

РОДИЛА сам се 1974. године у Паризу. Мајка је имала тежак порођај и касније су лекари утврдили да болујем од церебралне парализе. Покрети су ми били отежани, а говор неразговетан. Такође сам добила епилепсију и постала склона инфекцијама.

Када сам имала две године, преселили смо се у Мелбурн у Аустралији. Две године касније, тата нас је напустио. Тада сам први пут осетила да сам блиска с Богом. Мама, која је Јеховин сведок, редовно ме је водила на скупштинске састанке где сам сазнала да ме Бог воли и да му је стало до мене. То сазнање, као и мамина љубав и подршка, помогло ми је да се осећам безбедно упркос промењеним околностима.

Мама ме је научила и како да се молим Јехови. Заправо, увидела сам да ми је много лакше да се молим него да причам. Када се молим, не морам да се напрежем да изговорим речи, већ их јасно „чујем“ у себи. А пошто је мој говор неразумљив, охрабрујуће је знати да Јехова разуме све, било да то кажем у себи или неразговетно изговорим наглас (Пс. 65:2).

Непрестана борба

До пете године, стање ми се погоршало до те мере да су ми за ходање биле потребне шине. Заправо сам се више гегала него што сам ходала! До једанаесте године више уопште нисам могла да ходам. Касније чак нисам могла ни да легнем у кревет нити да устанем без собне дизалице помоћу које сам се подизала до инвалидских колица на електрични погон.

Искрено, понекад сам веома тужна због свог стања. Али онда се сетим породичног гесла: „Не брини због онога што не можеш да учиниш. Једноставно уради оно што можеш.“ То ми је помогло да се окушам у јахању, једрењу, вожњи кануом, камповању и чак вожњи аутомобила на стази. Своју љубав према уметности изражавам сликањем, шивењем, израдом прекривача, везењем и прављењем предмета од керамике.

Због озбиљних здравствених проблема, неки су сматрали да нисам способна да сама донесем одлуку да служим Богу. Када сам имала 18 година, једна професорка ме је наговарала да одем од куће  како бих „побегла“ од мамине религије. Чак се понудила да ми помогне да нађем смештај. Међутим, рекла сам јој да никада нећу напустити своју веру и да ћу отићи од куће тек кад будем спремна да се осамосталим.

Недуго након тог догађаја, крстила сам се као Јеховин сведок. Две године касније, преселила сам се у један мали стан. Сада сам срећна, јер имам подршку других и самостална сам.

Неочекивана понуда

Током година сам доживела и друге испите вере. Једног дана сам била тотално затечена када ме је запросио један друг из школе који је такође инвалид. Испрва ми је то ласкало. Као и већина девојака, волела бих да имам неког поред себе. Ипак, то што смо имали слично здравствено стање није била гаранција за срећан брак. Осим тога, тај младић није делио моја уверења. Наша веровања, активности и циљеви били су потпуно другачији. Како бисмо онда могли да заједно живимо? Такође сам била одлучна да послушам Божје јасно упутство да се удам само за суверника (1. Кор. 7:39). Зато сам љубазно одбила понуду тог младића.

И данас сматрам да сам донела исправну одлуку. Сигурна сам да ћу бити срећна у Божјем обећаном новом свету (Пс. 145:16; 2. Петр. 3:13). До тада, бићу верна Јехови и задовољна тренутним околностима.

Једва чекам дан када ћу скочити на своје ноге и потрчати силином ветра. Тада ћу узвикнути: „Била сам парализована, али сада сам потпуно здрава, и то заувек!“