Из наше архиве

„Била сам упадљива“

Када је пуновремена објавитељка Шарлот Вајт стигла у Луисвил, у Кентакију, гурајући један кофер на точковима, сви су се ускомешали.

Била је 1908. година, а сестра Вајт је свакако привукла пажњу грађана најновијим изумом — „Миленијумском зором на точковима“. „Била сам упадљива“, каже она, „и људи су почели да коментаришу.“

Истраживачи Библије, како су се Јеховини сведоци тада звали, разумели су да и другима треба да пренесу драгоцене истине које су сазнали марљивим проучавањем Светог писма. Многи су упознали истину захваљујући серији књига под насловом Миленијумска зора (касније позната и као Студије Писма). Они хришћани који су желели и имали могућности путовали су надалеко — у градове, варошице и сеоска подручја — и заинтересованим читаоцима нудили ово „помоћно средство за истраживаче Библије“, како се тада указивало на те књиге.

Године 1908, сестра Вајт и други ревни објавитељи Краљевства нудили су комплет од шест укоричених књига за 1,65 америчких долара. Уместо да Миленијумску зору одмах уруче станару, они би записали наруџбу и вратили се касније — обично на дан када су се примале плате — како би им испоручили књиге за скромну цену која је покривала само трошкове штампања. Један противник је чак гунђао због смешно мале цене књига!

Мелинда Кифер се сећа да су примали наруџбе за двеста до триста књига седмично. Али, велико интересовање за Миленијумску зору донело је и један проблем. Само шести  том је имао 740 страна! „Педесет књига је тешко 18 килограма“, стајало је у једној Стражарској кули, што је био „велики терет“, посебно за сестре.

Да би се решио проблем испоруке Миленијумске зоре, брат Џејмс Кол је изумео преклопиви рам с два точка који се помоћу шрафова могао причврстити за кофер с књигама. Пошто више није морао да носи кутије пуне књига, сам изумитељ је рекао: „Напокон ће ми се одморити руке.“ Свој нови изум је представио одушевљеној публици 1908. на конгресу Истраживача Библије у Синсинатију, у Охају. На нитнама на оба краја попречне цеви био је угравиран назив „Миленијумска зора на точковима“, пошто су главни товар сачињавале управо те књиге. Уз мало праксе, преношење кофера у којима је било на десетине књига постао је лак посао који се могао обављати једном руком. Висина кофера се могла подешавати, а точкови су се могли котрљати и по неасфалтираним путевима. На крају дана проведеног у служби, гумени точкови су се могли преклопити уз страницу кофера који се тако лакше носио до куће, пешке или трамвајем.

Сестре које су биле у пуновременој служби могле су бесплатно добити покретни кофер. Цена за остале износила је 2,50 америчких долара. Сестра Кифер, коју видимо на слици, постала је толико вешта у руковању да је могла гурати пун кофер једном руком, док је у другој носила још једну торбу с књигама. Будући да је у једном рударском граду у Пенсилванији пронашла доста заинтересованих особа, она је на дан испоруке обично правила три до четири туре преко моста на реци Алегени.

Крајем 1980-их, један цивилни пилот је изумео кофере с точкићима који се данас могу видети на свим аеродромима и улицама великих градова. Али пре више од сто година, ревни Истраживачи Библије су вероватно уживали у погледима радозналих посматрача којима су привлачили пажњу гурајући „Миленијумску зору на точковима“ од једног до другог места и сејали драгоцено семе библијске истине.

[Истакнути текст на 32. страни]

Сестра Кифер је на дан испоруке обично правила три до четири туре преко моста

[Истакнути текст на 32. страни]

Био је решен проблем испоруке „Миленијумске зоре“