Животна прича

Седамдесет година држим Јудејца за скут

Испричао Леонард Смит

Када сам био у раним тинејџерским годинама, два библијска одломка су ме посебно задивила. Данас, након више од 70 година, још увек се сећам времена када сам разумео значење Захарије 8:23, где се говори о „десет људи“ који су ухватили „једног Јудејца за скут“. Они су му рекли: „Идемо с вама, јер смо чули да је Бог с вама.“

ЈУДЕЈАЦ симболизује помазане хришћане, а „десет људи“ представљају „друге овце“, то јест „Јонадаве“, како су тада били познати a (Јов. 10:16). Када сам разумео тај стих, схватио сам да испуњење моје наде да заувек живим на земљи у великој мери зависи од тога да верно подупирем помазанике.

На мене је такође дубоко утицало и Исусово поређење о „овцама“ и „јарцима“ из Матеја 25:31-46. „Овце“ представљају оне који су повољно просуђени у време краја јер чине добро Христовој помазаној браћи која су још увек на земљи. Као млади Јонадав, рекао сам себи: ’Лен, ако желиш да те Христ просуди као овцу, мораш подупирати његову помазану браћу и следити њихово вођство, јер је Бог с њима.‘ Ово разумевање ме води кроз живот више од седам деценија.

’ГДЕ ЈЕ МОЈЕ МЕСТО?‘

Мајка се крстила 1925. у дворани за састанке у Бетелу. Та дворана је била позната као лондонски табернакл и користила су је браћа из тог подручја. Ја сам се родио 15. октобра 1926. Крстио сам се у марту 1940. на једном већем скупу у приморском граду Доверу у Енглеској. Све више сам волео библијску истину. Моја мајка је била помазаник тако да је први ’скут Јудејца‘ за који сам се ухватио заправо био њен скут. У то време, отац и старија сестра нису служили Јехови. Припадали смо скупштини Гилингем у југоисточном делу Енглеске, у којој су углавном били помазани хришћани. Мајка је била добар пример ревности у служби проповедања.

У септембру 1941. одржан је конгрес у граду Лејчестер и у говору под насловом „Беспрекорност“ осмотрено је питање ко треба да влада читавим свемиром. Захваљујући том говору први пут сам разумео да смо и ми укључени у спорно питање између Јехове и Сатане. Зато је било потребно да станемо на Јеховину страну и да останемо верни њему као Врховном Владару читавог свемира.

На том конгресу је стављен велики нагласак на пионирску службу, а млади су били подстакнути да им она буде циљ. Говор под насловом „Место које пионири заузимају у организацији“ навео ме је да се питам:  ’Где је моје место?‘ Тај конгрес ме је уверио да као Јонадав имам дужност да дам све од себе како бих помагао помазаницима у служби проповедања. Одмах ту на конгресу сам попунио молбу како бих и ја постао пионир.

ПИОНИРСКА СЛУЖБА ТОКОМ РАТА

Специјални пионир сам постао 1. децембра 1941, када сам имао 15 година. Мама ми је била први партнер у служби, али након отприлике годину дана, морала је да прекине с пионирском службом из здравствених разлога. Зато ми је лондонска подружница послала новог партнера Рона Паркина, који тренутно служи у Одбору подружнице у Порторику.

Послати смо у приобалне градове Броудстерс и Рамсгејт у грофовији Кент, где смо изнајмили собу. Као специјални пионири, сваког месеца смо за личне потребе добијали 40 шилинга (тада око осам америчких долара). Након што бисмо платили кирију, остало би нам мало новца за живот, и нисмо увек били сигурни да ли ћемо за следећи оброк имати шта да једемо. Али на један или други начин, Јехова се увек бринуо за наше потребе.

Главно превозно средство били су нам бицикли. Није било лако да их натоварене возимо насупрот снажним ветровима који су дували са Северног мора. Додатне муке су нам задавали изненадни ваздушни напади и немачке ракете V-1 којима је бомбардован Лондон и које су прилично ниско летеле изнад Кента. Једном сам морао да скочим с бицикла и да се бацим у јарак када ми је авионска бомба пролетела изнад главе и експлодирала на оближњој њиви. И поред свега, године које смо провели проповедајући у Кенту памтим као лепе.

ПОСТАО САМ МЛАДИ БЕТЕЛИТ

Мама је увек с дивљењем говорила о Бетелу. Рекла би: „Не могу ти пожелети ништа боље од тога да постанеш бетелит.“ Замислите онда колико сам био радостан и изненађен када сам у јануару 1946. добио позив да дођем у лондонски Бетел и помажем тамо три седмице. Када су прошле те три седмице, брат Прајс Хјуз који је био слуга подружнице, замолио ме је да останем. Оно што сам тамо научио обликовало ме је за остатак мог живота.

У то време бетелска породица у Лондону састојала се од око 30 чланова, углавном младе неожењене браће, али и од неколико помазаника, као што су Прајс Хјуз, Едгар Клеј и Џон Бар, који је постао члан Водећег тела. Имао сам част да као младић подупирем Христову браћу, радећи под духовним окриљем тих „стубова“ (Гал. 2:9).

Једног дана, један брат ми је рекао да испред врата чека нека сестра која жели да ме види. На моје изненађење, била је то моја мајка с пакетом у руци. Рекла је да не жели да уђе како ме не би ометала у послу, али ми је дала пакет и отишла. У њему је био топао капут. Њен брижан гест ме је подсетио на Ану која је свом младом сину Самуилу доносила тунике док је служио у шатору састанка (1. Сам. 2:18, 19).

ГАЛАД — НЕЗАБОРАВНО ИСКУСТВО

Године 1947, петорица нас из Бетела били смо позвани у школу Галад у Сједињеним Државама, и  наредне године смо похађали 11. разред. Када сам стигао у континентални део државе Њујорк, где се у то време налазила школа, тамо је било доста хладно. Био сам веома срећан што сам имао топао капут који ми је мајка донела!

Шест месеци које сам провео у Галаду било је незаборавно. Сарадња с другим полазницима из 16 различитих земаља проширила је моје видике. Поред духовног богатства које смо стицали у школи, посебно ми је значило дружење са зрелим хришћанима. Један од студената, Лојд Бари, један од инструктора, Алберт Шродер, и Џон Бут, надгледник фарме (где се налазила школа Галад), касније су постали чланови Водећег тела. Заиста ценим љубазне савете које сам добио од те браће и њихов изузетан пример верности Јехови и његовој организацији.

ПОКРАЈИНСКА СЛУЖБА И ОПЕТ У БЕТЕЛ

По завршетку школе Галад, моја додела је била покрајинска служба у држави Охајо. Иако сам имао само 21 годину, браћа су срдачно прихватила мој младалачки полет. У тој покрајини сам пуно тога научио од искусне старије браће.

Након неколико месеци, био сам позван да се вратим у бруклински Бетел ради додатне обуке. Током тог времена, упознао сам и друге „стубове“, као што су Милтон Хеншел, Карл Клајн, Натан Нор, Томас Саливан и Лајман Свингл, који су тада или касније били чланови Водећег тела. Посматрајући њихов рад и хришћански начин живота научио сам много тога. Стекао сам огромно поверење у Јеховину организацију. Затим сам послат у Европу да тамо наставим да служим.

Моја мајка је умрла у фебруару 1950. Након сахране, отворено сам разговарао са оцем и својом сестром Дором. Питао сам их шта даље намеравају са истином будући да је мајка умрла, а ја више не живим с њима. Пошто су познавали и ценили једног старијег помазаног брата по имену Хари Браунинг, сложили су се да с њим разговарају о истини. За годину дана, и тата и Дора су се крстили. Тата је касније наименован као слуга помоћник у скупштини Гилингам. Након његове смрти, Дора се удала за верног старешину Роја Мортона и верно је служила Јехови све до своје смрти 2010.

СЛУЖБА У ФРАНЦУСКОЈ

У школи сам учио француски, немачки и латински, и од та три језика француски ми је задавао највише мука. Зато су моја осећања била помешана када сам замољен да помогнем браћи у париском Бетелу. Тамо сам имао част да сарађујем са слугом подружнице Анријем Жежеом, старијим помазаним братом. Задужења нису увек била лака и несумњиво сам правио много грешака, али сам доста научио о међуљудским односима.

Поред тога, планирано је да се 1951. одржи први послератни међународни конгрес у Паризу и ја сам био укључен у организацију тог догађаја. Млади путујући надгледник Леопол Жонте дошао је у Бетел да ми помогне. Касније је постао надгледник подружнице. Конгрес је одржан у Хали спортова, у близини Ајфелове куле. Дошли су делегати из 28 земаља. Последњег дана, 6 000 Сведока из Француске било је пресрећно када је видело да је било укупно 10 456 присутних!

 Када сам дошао у Француску, моје знање француског језика било је далеко од довољног. Да ствари буду још горе, направио сам велику грешку што сам причао француски само онда када сам био потпуно сигуран да нећу погрешити. Али ако не правите грешке, никада вас неће исправити и не можете да напредујете.

Одлучио сам да то променим и уписао сам се у школу француског језика за странце. Одлазио сам на часове увече када нисмо имали састанке. Француски је почео да ми се допада и та љубав је расла из године у годину. То је била добра одлука, јер сам могао да помажем у француској подружници око превођења. С временом сам и сам постао преводилац са енглеског на француски. Било ми је задовољство што сам могао допринети томе да широм света браћа која говоре француски добију богату духовну храну коју пружа верни роб (Мат. 24:45-47).

БРАК И ДОДАТНА ЗАДУЖЕЊА

Естер, пионирка из Швајцарске коју сам упознао неколико година раније, постала је моја супруга 1956. Венчали смо се у Дворани Краљевства која се налазила одмах поред лондонског Бетела (некадашњи лондонски табернакл, где се моја мајка крстила). Говор за венчање је одржао брат Хјуз. Међу присутнима је била и Естерина мајка, која је такође имала небеску наду. Тако сам, поред љупке и верне супруге добио и прилику да проведем многе сате у пријатном друштву таште која је била дивна и духовна особа. Живот на земљи завршила је 2000. године.

Након венчања, Естер и ја смо живели ван Бетела. Ја сам наставио да преводим за Бетел, а Естер је служила као специјални пионир у предграђима Париза. Захваљујући њој, неколико особа је почело да служи Јехови. Године 1964. позвани смо да се преселимо у Бетел. Затим, када је 1976. први пут формиран Одбор подружнице, постао сам један од чланова. Током свих ових година, Естер ме у свему с пуно љубави подржава.

„МЕНЕ НЕЋЕТЕ УВЕК ИМАТИ“

Повремено сам имао прилику да неко време будем у светској централи у Њујорку. Током тих посета, добио сам добре савете од чланова Водећег тела. На пример, када сам једном приликом изразио забринутост због рокова у оквиру којих морам обавити неке послове, брат Нор се насмејао и рекао: „Не брини. Ради!“ Од тада, када би се послови нагомилали, нисам паничио, већ бих сео и радио један посао за другим и на крају би углавном све било завршено на време.

Непосредно пред смрт, Исус је својим ученицима рекао: ’Мене нећете увек имати поред себе‘ (Мат. 26:11). Као друге овце, знамо да ни ми нећемо увек имати поред себе помазану Христову браћу. Зато сматрам да је непроцењива част то што више од 70 година блиско сарађујем с многима од њих, држећи се тако за скут Јудејца.

[Фуснота]

[Истакнути текст на 21. страни]

Брат Нор се насмејао и рекао: „Не брини. Ради!“

[Слике на 19. страни]

(Лево) Моја мајка и отац

(Десно) У школи Галад 1948, у топлом капуту који сам добио од мајке

[Слика на 20. страни]

Посвећење француске подружнице 1997, брат Лојд Бари и ја као његов преводилац

[Слике на 21. страни]

(Лево) Са Естер на дан венчања

(Десно) Нас двоје у служби проповедања