Животна прича

Била сам блиска са старијима

Испричала Елва Јерде

Пре око 70 година, у нашу кућу је дошао један човек и предложио нешто мом оцу што је у потпуности променило мој живот. Од тада су ми још неки људи помогли у животу. Такође сам развила једно пријатељство које ми је важније од било ког другог. Рећи ћу вам нешто више о томе.

РОДИЛА сам се 1932. у Сиднеју, у Аустралији. Родитељи су веровали у Бога, али нису ишли у цркву. Мајка ми је говорила да ме Бог увек посматра и да ће ме казнити ако не будем добра. Због тога сам се плашила Бога. Ипак, била сам очарана Библијом. Тетка нам је викендом долазила у госте и причала ми многе занимљиве приче из Библије. Увек сам једва чекала да поново дође.

Када сам била тинејџерка, отац је читао комплет књига које је мајка набавила од једне старије жене која је била Јеховин сведок. Оно што је прочитао оставило је толико дубок утисак на њега да се сложио да проучава Библију са Сведоцима. Једно вече док је с једним братом проучавао Библију, отац је приметио да прислушкујем. Хтео је да ме пошаље назад у кревет, али је тај брат рекао: „Што не пустиш Елву да седи с нама?“ То је била прекретница у мом животу и почетак пријатељства са истинитим Богом — Јеховом.

Убрзо смо отац и ја кренули на састанке. Оно што је сазнавао подстакло га је да начини промене у свом животу. Чак је почео да контролише свој гнев. То је мајку и мог старијег брата, Френка, навело да и они почну да долазе на састанке. a Сви смо напредовали и на крају смо се крстили као Јеховини сведоци. Од тада су многи старији позитивно утицали на мене у разним периодима мог живота.

КАДА ЈЕ ТРЕБАЛО ДА ОДЛУЧИМ ЧЕМУ ЋУ ПОСВЕТИТИ ЖИВОТ

Као тинејџерка сам била блиска са старијим објавитељима у нашој скупштини. Једна од њих је била Алис Плејс, старија сестра која је прва проповедала нашој породици. Била ми је као бака. Алис ме је поучавала како да проповедам и подстакла ме је да се крстим. Када ми је било 15 година, остварила сам тај циљ.

Такође сам била блиска с једним старијим брачним паром, Персијем и Меџ (Маргарет) Данам. Дружење с њима је пуно утицало на мој живот. Волела сам математику и хтела сам да будем професорка математике. Перси и Меџ су током 1930-их били мисионари у Летонији. Када је у Европи избио Други светски рат, били су замољени да се преселе у Аустралију и служе у Бетелу, који се  налазио у предграђу Сиднеја. Перси и Меџ су ми посветили пажњу. Причали су о многим узбудљивим стварима које су доживели као мисионари. Јасно сам могла видети да ћу бити далеко срећнија ако будем поучавала друге о Библији него ако им будем предавала математику. Зато сам одлучила да будем мисионар.

Перси и Меџ су ме подстакли да постанем пионир и да се тако припремим за мисионарску службу. Тако сам се 1948, када сам имала 16 година, придружила групи од десет младих пионира који су с великим задовољством проповедали у нашој скупштини у Харствилу, у Сиднеју.

Наредне четири године сам служила као пионир у још четири града у Новом Јужном Велсу и Квинсленду. Једна од првих особа с којима сам проучавала Библију била је Бети Лоу (сада Ремнант). Она је старија од мене две године и била је веома брижна девојка. Касније је као пионир проповедала са мном у граду Каура, око 230 километара западно од Сиднеја. Иако смо само кратко време биле партнерке у служби, Бети и ја смо до дан-данас добре пријатељице.

Када сам постала специјални пионир, добила сам доделу у граду Нарандера, који се налази 220 километара југозападно од Кауре. Мој нови партнер била је Џој Ленокс (сада Хантер), ревна пионирка која је такође две године старија од мене. Биле смо једини Сведоци у граду. Џој и ја смо становале код једног гостољубивог пара, Реја и Естер Ајронс. Они, као и њихов син и три ћерке, били су заинтересовани за истину. Реј и његов син су радили на једном имању ван града на ком су се узгајале овце и пшеница, а Естер и ћерке су имале пансион. Џој и ја смо сваке недеље спремале вечеру за породицу Ајрон и десетак гладних гостију, радника на железници. Тако смо плаћале део наше станарине. Након што бисмо све почистиле, породици Ајрон бисмо послужиле укусан духовни оброк — седмично разматрање Стражарске куле. Реј, Естер и њихово четворо деце су се крстили и постали први чланови скупштине у Нарандери.

Године 1951. била сам на конгресу Јеховиних сведока у Сиднеју. Тамо сам отишла на посебан састанак за пионире који су били заинтересовани за мисионарску службу. На том састанку који је био одржан у једном великом шатору било је преко 300 присутних. Обратио нам се Натан Нор из Бетела у Бруклину и истакао да је хитно потребно проповедати добру вест у свим деловима света. Упијали смо сваку његову реч. Многи од тих пионира касније су пренели добру вест о Краљевству на подручје Тихог океана и у друга подручја. Била сам веома срећна што сам припадала групи од 17 Аустралијанаца који су 1952. били позвани у 19. разред школе Галад. Сан да будем мисионар испунио ми се када сам имала свега 20 година!

КАДА СУ БИЛЕ ПОТРЕБНЕ ПРОМЕНЕ

Поука и друштво у Галаду су ми помогли да боље упознам Библију и ојачали су ми веру. Такође су дубоко утицали на мене као особу. Била сам млада и све сам идеализовала. Очекивала сам савршенство и од себе и од других. У неким стварима сам била стварно крута. Примера ради, запрепастила сам се када сам видела брата Нора како игра бејзбол с једном групом младих бетелита.

Нема сумње да су инструктори у Галаду, који су били разборити људи с дугогодишњим искуством, приметили да ми је тешко. Посветили су ми пажњу и помогли су  ми да променим своје размишљање. Постепено сам разумела да је Јехова Бог љубави и да цени оно што радимо. Он није груб нити захтеван. Помогли су ми и неки који су били у разреду са мном. Сећам се како ми је једна сестра рекла: „Елва, Јехова нема бич. Не буди тако строга према себи.“ Дирнула ме је њена искреност.

По завршетку школе сам са још четворо других послата у Намибију. Убрзо смо водили 80 библијских студија. Волела сам Намибију и мисионарски живот, али сам се заљубила у брата који је био с нама у Галаду и који је добио доделу у Швајцарској. После годину дана у Намибији, преселила сам се у Швајцарску. Венчали смо се и почели с путујућом службом.

КАДА САМ ДОЖИВЕЛА СТРАШНО РАЗОЧАРАЊЕ

Након пет предивних година у путујућој служби, позвани смо у Бетел. Била сам срећна што сам у бетелској породици окружена духовно зрелом старијом браћом и сестрама.

Али убрзо сам доживела страшан шок. Открила сам да је муж био неверан мени и Јехови. Напустио ме је. Била сам сломљена. Не знам како бих преживела ту ситуацију да није било љубави и подршке мојих драгих старијих пријатеља у бетелској породици. Слушали су ме кад сам имала потребу да разговарам и имали су разумевања за мене кад сам желела да будем сама. Њихове утешне речи и љубазни поступци помогли су ми да поднесем неописив бол и да се још више приближим Јехови.

Такође сам се присећала онога што су говорили моји мудри старији пријатељи који су се прекалили у многим кушњама. На пример, Меџ Данан ми је једном рекла: „Елва, у служби Јехови ћеш доживети многе кушње, али најтеже ћеш можда доживети од оних који су ти најближи. Током тих кушњи, приближи се Јехови. Упамти да служиш њему, а не несавршеним људима.“ Њен савет ми је помогао у многим тешким тренуцима. Била сам одлучна да никад не дозволим да ме грешке мог мужа одвоје од Јехове.

С временом сам одлучила да се вратим у Аустралију како бих била пионир негде ближе мојим родитељима. На прекоокеанском броду којим сам путовала кући водила сам више лепих библијских разговора с једном групом путника. Међу њима је био један тихи Норвежанин, Арне Јерде. Допало му се оно што је чуо. Арне је касније посетио моју породицу и мене у Сиднеју. Брзо је духовно напредовао и крстио се. Арне и ја смо се 1963. венчали, а две године касније смо добили сина, Гарија.

КАДА САМ ДОЖИВЕЛА ЈОШ ЈЕДАН ГУБИТАК

Арне, Гари и ја смо били заиста срећна породица. Ускоро је Арне проширио кућу како би моји остарели родитељи могли да живе с нама. Међутим, после шест година брака, десило се нешто што нам је променило живот. Лекари су открили да Арне има тумор на мозгу. Сваког дана сам га посећивала у болници док је био на дуготрајној терапији зрачењем. Накратко му је било боље, али онда му се стање погоршало и доживео је мождани удар. Рекли су ми да ће живети  још само неколико седмица. Међутим, Арне је остао жив. На крају се вратио кући и уз моју негу се полако опоравио. С временом је поново могао да хода и да буде скупштински старешина. Његовом опоравку су допринели његова ведрина и смисао за хумор, што је и мени помогло да лакше бринем о њему.

Годинама касније, 1986, здравље му се поново погоршало. До тада су моји родитељи умрли, па смо се преселили у прелепо подручје Плавих планина изван Сиднеја, тако да смо били ближе нашим пријатељима. Касније се Гари оженио љупком духовном сестром, Карин, и они су нам предложили да заједно живимо. После неколико месеци смо се сви преселили у једну кућу која се налазила само неколико улица од места где смо Арне и ја живели.

Током последњих 18 месеци свог живота, Арне је био везан за постељу и била му је потребна стална нега. Пошто сам већину времена морала да проводим у кући, сваког дана сам по два сата проучавала Библију и библијске публикације. Тако сам пронашла многе мудре савете о томе како да се изборим са својом ситуацијом. Такође су ме посећивали старији објавитељи из скупштине, од којих су неки доживели сличне кушње. Њихове посете су ми стварно значиле. Арне је умро у априлу 2003. и имао је чврсту наду у ускрсење.

МОЈА НАЈВЕЋА ПОДРШКА

Када сам била млада, све сам идеализовала. Али установила сам да живот ретко кад буде онакав како га ми замислимо. Доживела сам многе благослове, али и две велике трагедије — једног мужа сам изгубила због неверства, а другог због болести. У свим својим кушњама, добијала сам вођство и утеху из неколико извора. И даље ми је највећа подршка „Прадавни“ — Јехова Бог (Дан. 7:9). Његови савети су ми помогли да постанем боља особа и зато сам доживела много тога лепог као мисионар. Када су се појављивали проблеми, ’подржала ме је Јеховина доброта и његове утехе су ми миловале душу‘ (Пс. 94:18, 19). Поред тога, имала сам љубав и подршку своје породице и ’правих пријатеља у невољи‘ (Посл. 17:17). Многи од њих су биле мудре старије особе.

Патријарх Јов је питао: „Зар нема мудрости међу старцима, и зар дуг живот не доноси разборитост?“ (Јов 12:12). Када се осврнем на свој живот, могу рећи да је одговор потврдан. Мудре старије особе су ми помогле својим саветима, својом утехом су ми пружале подршку, а њихово пријатељство ми је обогатило живот. Захвална сам што сам била блиска с њима.

Сада имам 80 година, те и сама спадам у старије. Због свега што сам доживела, постала сам посебно осетљива на потребе других старијих особа. И даље волим да их посећујем и помажем им. Али радујем се и када сам с младима. Њихова снага ме крепи, а њихов полет се преноси на мене. Када приметим да млади желе да ми се обрате ради савета или подршке, заиста им радо излазим у сусрет.

[Фуснота]

[Слика на 14. страни]

Кад сам била пионир с Џој Ленокс у Нарандери

[Слика на 15. страни]

Елва с члановима бетелске породице у Швајцарској, 1960.

[Слика на 16. страни]

Са Арнеом док сам бринула о њему