Животна прича

Јехова ме је учио да вршим његову вољу

Испричао Макс Лојд

Касно једне ноћи 1955. године, у Парагвају, мој сарадник у мисионарској служби и ја били смо у кући коју је опколила група разбеснелих људи. Викали су: „Наш бог је крвожедан и жели крв грингоса!“ Како смо се ми грингоси (странци) нашли тамо?

СВЕ је почело годинама раније у Аустралији, где сам одрастао и где је Јехова почео да ме учи да вршим његову вољу. Мој отац је 1938. добио књигу Непријатељи од једне жене која је била Јеховин сведок. Он и мајка су већ били разочарани у тамошње свештенике, који су говорили да су неки делови Библије измишљене приче. Око годину дана касније, моји родитељи су се крстили у знак свог предања Јехови. Од тада је у нашој породици вршење Јеховине воље било важније од свега. После родитеља, крстила се моја сестра Лесли, која је била пет година старија од мене. Ја сам се крстио 1940, кад сам имао девет година.

Недуго након што је почео Други светски рат, у Аустралији је било забрањено штампање и дељење литературе Јеховиних сведока. Зато сам још као дечак научио да објасним своја веровања користећи само Библију. Стално сам је носио у школу како бих објаснио зашто не поздрављам заставу и не учествујем ни у чему чиме се подупире рат (Изл. 20:4, 5; Мат. 4:10; Јов. 17:16; 1. Јов. 5:21).

Неки у школи су ме звали „немачким шпијуном“ и зато многа деца нису хтела да се друже са мном. У то време су се у школама приказивали филмови. Пре почетка пројекције се од свих очекивало да устану и отпевају државну химну. Ја бих остао да седим, а два или три дечака би ме вукла за косу да би ме подигла са столице. Пошто нисам желео да погазим своја уверења темељена на Библији, на крају сам био избачен из школе. Уписао сам дописну школу и завршио је код куће.

КАКО САМ ОСТВАРИО СВОЈ ЦИЉ

Имао сам циљ да постанем општи пионир кад напуним 14 година, али сам се веома разочарао када су ми родитељи рекли да прво морам да нађем посао и радим. Тражили су од мене да плаћам собу и храну, али су обећали да могу почети са општом пионирском службом кад будем имао 18 година. Често сам потезао питање новца који сам зарађивао. Говорио сам им да желим да штедим новац за пионирску службу, али они су га узимали.

 Кад је дошло време да почнем с пионирском службом, родитељи су ми објаснили да су новац који сам им давао уплаћивали на рачун у банци. Затим су ми дали сав тај новац како бих купио одећу и све остало што ми је требало за пионирску службу. Учили су ме да се сам бринем о себи, а не да очекујем да то чине други. Кад се осврнем на то време, видим колико ми је та поука значила у животу.

Док смо Лесли и ја били деца, код нас су често долазили пионири и волели смо да идемо у службу с њима. Викенди су нам били резервисани за службу од куће до куће, сведочење на улици и проучавање Библије с људима. Тих година су објавитељи имали циљ да проведу 60 сати месечно у служби проповедања. Наша мајка је готово увек постизала тај циљ и тако је оставила добар пример Лесли и мени.

ПИОНИРСКА СЛУЖБА У ТАСМАНИЈИ

Прво подручје на ком сам проповедао као општи пионир било је аустралијско острво Тасманија, где су већ служили моја сестра и њен супруг. Међутим, они су убрзо били позвани у 15. разред школе Галад. Био сам врло стидљив и никада до тада нисам живео сам. Неки су мислили да нећу издржати више од три месеца. Па ипак, за мање од годину дана наименован сам за слугу групе (сада је то координатор старешинства). Било је то 1950. Касније смо један млади брат и ја послати у специјалну пионирску службу.

Најпре смо проповедали у једном граду у унутрашњости, близу рудника бакра. У том граду није било ниједног Сведока. Стигли смо аутобусом касно после подне и преспавали у једном старом хотелу. Следећег дана, док смо проповедали од куће до куће, питали смо људе да ли знају некога ко издаје собу. Предвече нам је неки човек рекао да је кућа презбитеријанског свештеника, која се налазила одмах поред цркве, празна и да би требало да питамо ђакона за њу. Ђакон је био врло пријатан и издао нам је ту кућу. Било нам је необично што смо сваког дана кретали у службу из свештеникове куће.

Људи у том месту су слушали нашу поруку. Водили смо врло лепе разговоре, а с многима смо почели и да проучавамо Библију. Када су црквене власти у главном граду сазнале да Јеховини сведоци станују у свештениковој кући и проповедају људима, захтевали су од ђакона да нас одмах избаци. Поново смо били без смештаја.

Сутрадан смо проповедали до око три сата по подне, а онда смо почели да тражимо преноћиште. Нисмо нашли ништа боље од наткривених трибина на стадиону. Сакрили смо тамо кофере и наставили с проповедањем. Већ је почео да пада мрак, али хтели смо да посетимо још само неколико кућа како бисмо завршили улицу. Један човек нам је понудио смештај у двособној кућици на његовом имању.

 ПОКРАЈИНСКА СЛУЖБА И ШКОЛА ГАЛАД

У том месту сам проповедао око осам месеци, а онда ме је аустралијска подружница питала да ли бих могао да служим као покрајински надгледник. Био сам затечен јер сам имао само 20 година. Након неколико седмица обуке, почео сам да редовно посећујем скупштине. Они који су били старији од мене, а то су били скоро сви, нису ме потцењивали због мојих година, већ су ценили службу коју сам обављао.

Од скупштине до скупштине сам путовао готово свим могућим превозним средствима. Једне недеље сам ишао аутобусом, друге шинобусом, затим аутомобилом, па мотоциклом, покушавајући да одржим равнотежу, пошто ми је на једној страни био кофер, а на другој торба за службу. Волео сам да будем с браћом и сестрама. Један слуга групе је силно желео да ме угости, иако му је кућа била недовршена. Стварно сам уживао те седмице, и поред тога што ми је постеља била у кади.

Још једно изненађење ме је чекало 1953. године, када сам позван да похађам 22. разред школе Галад. Али радост ми је била помешана са зебњом. Због чега? Након што су 30. јула 1950. моја сестра и њен супруг завршили ту школу, отишли су да служе у Пакистану. За мање од годину дана, Лесли се тамо разболела и умрла. Питао сам се како ће се моји родитељи осећати ако недуго након тога и ја одем на други крај света. Међутим, они су рекли: „Иди и служи Јехови где год да те пошаље.“ То је био последњи пут да сам видео оца. Умро је 1957. године.

Убрзо сам се укрцао на брод с још петоро Сведока из Аустралије и заједно смо путовали месец и по дана до Њујорка. Искористили смо то време за читање и проучавање Библије и проповедање другим путницима. Пре него што смо отишли на север државе Њујорк, у Саут Лансинг, где се одржавала школа, присуствовали смо међународном конгресу на стадиону Јенки. Тај конгрес је одржан у јулу 1953. и највећи број присутних био је 165 829.

У нашем разреду је било 120 браће и сестара из свих крајева света. Све док нисмо завршили школу, нисмо знали у коју ћемо земљу бити послати. Чим су нам рекли, похрлили смо у библиотеку школе да сазнамо нешто о земљи у коју идемо. Мени су рекли да идем у Парагвај. Прочитао сам да су у тој земљи често избијале политичке револуције. Недуго након што сам стигао тамо, једног јутра сам питао остале мисионаре шта се то „славило“ прошле ноћи. Насмејали су се и одговорили: „Управо си доживео револуцију. Баци поглед на улицу.“ На сваком ћошку су стајали војници!

ДОГАЂАЈ КОЈИ НЕЋУ ЗАБОРАВИТИ

Једном сам с покрајинским надгледником ишао у прилично удаљену скупштину да бисмо приказали филм Друштво Новог света у акцији. Требало нам је осам или девет сати да стигнемо тамо, а ишли смо прво возом,  затим двоколицама и на крају воловском запрегом. Носили смо са собом генератор и пројектор. Након што смо стигли, провели смо читав наредни дан идући од фарме до фарме и позивајући људе на пројекцију филма те вечери. Окупило се око 15 људи.

Прошло је тек двадесетак минута филма кад нас је неко упозорио да уђемо у кућу што брже можемо. Зграбили смо пројектор и утрчали унутра. Тада су се појавили неки људи и почели да пуцају, вичући на сав глас: „Наш бог је крвожедан и жели крв грингоса!“ У кући су била само два грингоса, а ја сам био један од њих. Људи који су дошли да погледају филм спречили су насилнике да уђу унутра. Али они су се вратили око три сата ујутро, пуцајући и претећи да ће нас ухватити кад се будемо враћали у град.

Два брата су то јавила шерифу и он је по подне дошао с два коња како би нас отпратио у град. Кад год бисмо наишли на гушће жбуње или дрвеће које би могло послужити као заседа, он би извадио пиштољ и одјахао напред да извиди ситуацију. Схватио сам колико је добро имати коња, па сам касније набавио једног.

СТИЖУ НОВИ МИСИОНАРИ

Упркос противљењу свештенства, имали смо успеха у служби проповедања. Године 1955, стигло је петоро нових мисионара, а међу њима и млада сестра из Канаде, Елси Свонсон, која је завршила 25. разред школе Галад. Неко време смо обоје служили у парагвајском Бетелу, а онда је она послата у други град. Посветила је живот служењу Јехови, иако није имала подршку својих родитеља, који никад нису прихватили истину. Елси и ја смо се венчали 31. децембра 1957, а потом смо живели сами у мисионарском дому на југу Парагваја.

У кући нисмо имали воду, већ смо је доносили из бунара у дворишту. Нисмо имали купатило, веш-машину, ни фрижидер. Храну смо морали да купујемо сваки дан јер се брзо кварила. Али због једноставног начина живота и много пријатеља које смо стекли у скупштини, тај период нашег заједничког живота нам је остао у лепом сећању.

Године 1963, отпутовали смо у Аустралију да посетимо моју мајку. Убрзо након тога, она је имала срчани удар, вероватно због узбуђења што ме је након десет година поново видела. Како се приближавало време да се вратимо у Парагвај, морали смо да донесемо  једну од најтежих одлука у нашем животу. Да ли да оставимо мајку у болници да се други брину о њој и у Парагвају наставимо с мисионарском службом, коју смо толико волели? Након многих молитви, Елси и ја смо одлучили да останемо и бринемо се о мајци. Успевали смо да је негујемо и истовремено будемо у пуновременој служби све до њене смрти, 1966.

Било ми је драго што сам годинама био покрајински и обласни надгледник у Аустралији и предавао на Семинару за наименовану браћу. Затим смо доживели још једну промену. Позван сам да служим као члан тек основаног Одбора подружнице у Аустралији. Када смо градили нове објекте подружнице, служио сам као председавајући Одбора за градњу. Уз помоћ многобројних искусних и сложних радника, изграђена је прелепа подружница.

Касније сам служио у Службеном одељењу, које надгледа дело проповедања у земљи. Такође сам као зонски надгледник посећивао подружнице широм света како бих браћи пружио савет и подршку. Посебно ми је значило и јачало веру то што сам у неким земљама упознао оне који су годинама, па чак и деценијама, били у затворима и концентрационим логорима због своје верности и послушности Јехови.

ГДЕ ДАНАС СЛУЖИМО

Након што смо се вратили с једног напорног путовања 2001, добио сам позив да дођем у Бруклин да бих тамо служио у новооснованом Одбору подружнице Сједињених Држава. Елси и ја смо уз молитву добро размислили о том позиву и на крају смо га свим срцем прихватили. Отада је прошло више од 11 година, и још увек смо у Бруклину.

Сматрам благословом то што је моја жена спремна да служи где год нас Јеховина организација пошаље. Елси и ја сада имамо преко 80 година и здравље нам је још увек релативно добро. Срећни смо што ће нас Јехова поучавати у сву вечност и већ сад се радујемо дивним стварима које ће доживети они који врше његову вољу.

[Истакнути текст на 19. страни]

Једне недеље сам ишао аутобусом, друге шинобусом, затим аутомобилом, па мотоциклом, покушавајући да одржим равнотежу, пошто ми је на једној страни био кофер, а на другој торба за службу

[Истакнути текст на 21. страни]

Срећни смо што ће нас Јехова поучавати у сву вечност

[Слике на 18. страни]

Лево: У покрајинској служби у Аустралији

Десно: моји родитељи и ја

[Слика на 20. страни]

На дан нашег венчања, 31. децембра 1957.