У ФЕБРУАРУ те године, 122 пионира је стигло у Саут Лансинг, у Њујорку, да би похађали 17. разред библијске школе Галад. Међу будућим мисионарима били су Лоуел Тарнер, Вилијам (Бил) Кастен, Ричард Келси и Рамон Темплтон. Лоуел и Бил су били из Мичигена, Ричард из Ајове, a Рамон из Калифорније. Убрзо су њих четворица постали добри пријатељи.

Отприлике пет месеци касније, сви су били одушевљени када су чули да ће се брат Натан Нор из седишта Јеховиних сведока обратити полазницима тог разреда. Ова четворица браће су већ раније изразила жељу да служе у истој земљи, уколико је то могуће. Да ли ће сада сазнати где ће бити послати као мисионари? Наравно!

Међу полазницима је расло узбуђење када је брат Нор почео да објављује где ће ко служити. На бину су прво позвана ова четворица браће, којој је у том тренутку лакнуло јер су барем знали да ће служити заједно, али нису знали где. Сви су били изненађени и громогласно су аплаудирали када је објављено да ће они ићи у Немачку.

Јеховини сведоци широм света дивили су се верности наше браће у Немачкој под Хитлеровом влашћу од 1933. године па надаље. Многи су се сећали како су након Другог светског рата припремали пакете са одећом и храном за нашу браћу у Европи. Божји народ у Немачкој је био пример изванредне вере, одлучности, храбрости и поуздања у Јехову. Лоуел се сећа како је помислио да ће сада имати прилику да лично упозна ту драгу браћу и сестре. Није чудо што су сва четворица била толико одушевљена и што су једва чекали да те вечери телефонирају својима!

Двадесет седмог јула 1951, четворица пријатеља су паробродом који је испловио са Ист Ривера кренула на једанаестодневно путовање за Немачку. Брат Алберт Шродер, један од инструктора у школи  Галад, а касније и члан Водећег тела, научио их је како да кажу неколико реченица на немачком. Понадали су се да ће током путовања научити још нешто, будући да је на броду било неколико путника који су говорили немачки. Али ти људи су очигледно говорили неким другим дијалектом, што је нашу браћу само збунило.

У уторак ујутру, 7. августа, након што су сви редом имали морску болест, напокон су стигли у Хамбург. Свуда око себе видели су последице рата који је окончан само шест година пре него што су они крочили на тло Немачке. Били су дубоко потресени оним што су видели. Те вечери су се укрцали на воз за Визбаден, где се у то време налазила подружница.

У среду ујутру упознали су првог Сведока у Немачкој, који је имао типично немачко име! Брат Ханс их је са станице одвезао у Бетел, где их је предао једној старијој отреситој сестри која није знала енглески. Међутим, она је очигледно мислила да се језичка баријера једноставно може превазићи ако се говори гласније. Па ипак, како је растао тон њеног гласа, тако је расла и напетост међу њима. Напокон је стигао брат Ерик Фрост, слуга подружнице, и срдачно их поздравио на енглеском, тако да им је лакнуло.

Крајем августа су у Франкфурту на Мајни присуствовали конгресу „Чисто обожавање“. Био им је то први конгрес на немачком. Присуствовале су 47 432 особе, а 2 373 се крстило, што је код ових нових мисионара још више распламсало ревност и жељу да проповедају. Али неколико дана касније брат Нор им је рекао да ће остати да раде у Бетелу.

Рамон је већ једном одбио позив да служи у Бетелу у Сједињеним Државама зато што је више волео мисионарску службу. Ни Ричард ни Бил нису размишљали о бетелској служби. Али радост коју су доживели у тој служби потпуно их је уверила да  Јехова увек зна шта је за некога најбоље. Зато је мудро ослонити се на његово вођство, а не на своје жеље. Ко то научи биће срећан док служи Јехови на било ком месту и на било ком задатку.

Многи у немачком Бетелу су били срећни што су дошли Американци с којима могу вежбати енглески. Али њихове наде су се једног дана изненада распршиле. Брат Фрост је у трпезарији у свом енергичном стилу говорио на немачком о нечему што је звучало прилично озбиљно. Већина се ућутала и гледала у свој тањир. Њих четворица нису баш разумела о чему се ради, али су убрзо схватили да је реч о њима. Узнемирили су се када је брат Фрост загрмео: „ФЕРБОТЕН!“ („Забрањено!“), и то поновио неколико пута. Чиме ли су изазвали такву реакцију?

Кад се оброк завршио, сви су пожурили у своје собе. Касније им је један брат рекао: „Да бисте могли да нам помогнете, морате да научите немачки. Зато је брат Фрост рекао да нам је ЗАБРАЊЕНО да с вама причамо на енглеском док не научите немачки.“

Бетелска породица је то одмах прихватила. То је браћи помогло да науче немачки, али и да схвате да је тај савет био за њихово добро, премда је звучао грубо. Брат Фрост је дао тај савет зато што је мислио на добробит Јеховине организације и зато што је волео своју браћу. * Није чудо што су га њих четворица с временом заволела!

Од богобојазне браће и сестара можемо много тога научити, што нам помаже да будемо још ближи са Јеховом. Ова четворица браће нису учила само од Сведока у Немачкој, којих је било толико да се не могу поименце споменути, већ су учили и један од другог. Ричард каже: „Лоуел се добро сналазио са немачким, али нама је ишло мало теже. Пошто је он био најстарији, обично смо њега питали како се нешто каже и шта да радимо.“ Рамон се присећа: „Био сам пресрећан кад нам је један брат Швајцарац понудио да наш први одмор после годину дана у Немачкој проведемо у његовој планинској кућици у  Швајцарској! То је значило да две недеље нећемо морати да ломимо језик на немачком! Али није ми пало на памет шта ће Лоуел да каже. Он је инсистирао на томе да свако јутро читамо дневни цитат на немачком. Иако сам негодовао, није попустио. Али из тога смо научили нешто веома важно, наиме да прихватимо савете оних који нам желе најбоље, чак и ако се некад не слажемо са оним што кажу. Тај став нам је много користио током година и помогао нам да се подложимо теократском вођству.“

Ова четворица пријатеља су научила да једни код других цене добре особине, баш као што стоји у Филипљанима 2:3: „У понизности сматрајте друге већима од себе.“ Зато су често питали Била да уради нешто, јер су сматрали да ће то урадити боље од остале тројице. Лоуел каже: „У тешким и непријатним ситуацијама када је требало нешто решити, увек смо се обраћали Билу. Знао је да се снађе у ситуацијама којима ми нисмо били дорасли.“

Један по један, решили су да се ожене. Њихово пријатељство се заснивало на љубави према Јехови и пуновременој служби, па су зато желели да пронађу брачног друга коме ће Јехова исто тако бити најважнији у животу. У пуновременој служби су научили да давање доноси више радости него примање и да личне жеље никада не иду испред служења Јехови. Зато је свако од њих изабрао сестру која је већ била у пуновременој служби. Сва четворица су имала стабилан и срећан брак.

Без Јехове нема доброг пријатељства ни успешног брака (Проп. 4:12). Билу и Рамону су касније умрле супруге, али су обојица искусила радост и подршку коју богобојазна жена може пружити. Лоуел и Ричард и даље имају подршку својих супруга. Бил се поново оженио и остао је у пуновременој служби.

У наредним годинама су због службе отишли на различите стране — углавном у Немачку, Аустрију, Луксембург, Канаду и Сједињене Државе. Због тога нису баш често били заједно. Али иако их је даљина раздвајала, увек су били у контакту, делећи и радост и тугу (Римљ. 12:15). Такве пријатеље треба ценити и бити захвалан за њих. Они су вредни дарови од Јехове (Посл. 17:17). Прави пријатељи су реткост у данашњем свету. Али све Божје слуге могу имати много пријатеља. Као Јеховини сведоци ми имамо пријатеље широм света, наше сувернике, а изнад свега имамо за пријатеље Јехову Бога и Исуса Христа.

Као ни нама, ни њима живот није био увек лак. Било је ту бола и туге због губитка  брачног друга, борбе са озбиљном болешћу и бриге око остарелих родитеља. Поред тога, није било лако одгајати дете и бити у пуновременој служби. Надаље, било је и зебње око прихватања нових теократских задужења, као и све већих проблема због поодмаклих година. Али они су из искуства научили да пријатељи, било да су близу или далеко, помажу онима који воле Јехову да преброде све проблеме.

Лоуел се предао Јехови када је имао 18 година, Рамон са 12, Бил са 11, а Ричард када је имао 10 година. Са пуновременом службом су почели када су имали између 17 и 21 годину. Они су заиста послушали савет из Проповедника 12:1: „Сећај се свог Величанственог Створитеља у данима младости своје.“

Ако си младић који већ служи Јехови, уколико је могуће почни са пуновременом службом. Ова четворица пријатеља су искусила велику радост као покрајински, обласни и зонски надгледници; служили су у Бетелу, чак и у Одбору подружнице; били су инструктори у Школи за пионире и на Семинару за наименовану браћу и држали су говоре на већим и мањим скуповима. Можда ћеш и ти, захваљујући Јеховиној незаслуженој доброти, осетити такву радост. Они су били срећни јер је на десетине хиљада људи имало корист од онога што су они радили. А све је то било могуће само зато што су као млади људи прихватили Јеховин позив да му служе целом душом (Кол. 3:23).

Данас Лоуел, Ричард и Рамон поново заједно служе у подружници у Селтерсу, у Немачкој. Нажалост, Бил је преминуо 2010. године док је служио као специјални пионир у Сједињеним Државама. Смрт је прекинула ово посебно пријатељство које траје скоро 60 година. Али наш Бог, Јехова, никада не заборавља своје пријатеље. Можемо бити сигурни да ће под Божјим Краљевством бити обновљена сва пријатељства која су привремено прекинута смрћу.

Пре него што је умро, Бил је написао: „За свих ових 60 година нашег пријатељства, не сећам се да је било неких непријатних тренутака. То је за мене увек било нешто посебно.“ Остала тројица се слажу с тим и имајући у мислима нови свет сматрају да је њихово пријатељство тек почело.