Рубија има 30 година. Она је пре неколико година отишла да посети Сандру, пионирку која служи у једној малој скупштини на југу Бразила. Током те посете, десило се нешто што је толико одушевило Рубију и што је знатно утицало на њен живот. О чему се ради? Ево шта Рубија каже о томе.

„Отишла сам са Сандром код једне жене с којом је проучавала Библију. Током проучавања, та жена је успут споменула: ’Сандра, три моје колегинице желе да проучавају Библију, али рекла сам им да се стрпе док не дођу на ред. Знам да си ове године презаузета.‘ Нисам могла да верујем својим ушима. Особе које  су хтеле да упознају Јехову морале су да за то чекају на ред! На подручју своје скупштине нисам могла да пронађем ниједну особу с којом бих проучавала Библију. Баш у том тренутку, у дому те жене, осетила сам велику жељу да помогнем људима у њеном градићу. Убрзо после тога, преселила сам се из великог града у то мало место где је Сандра служила као пионир.“

Какве је резултате имала? Она каже: „Два месеца након пресељења, водила сам 15 библијских студија и — веровали или не — убрзо сам и ја попут Сандре имала списак оних који су чекали да дођу на ред да с њима проучавам Библију!“

Дијего, један брат који има нешто више од 20 година, посетио је неколико пионира који служе у Прудентополису, градићу на југу Бразила. Та посета је дубоко утицала на њега и покренула га да се преиспита. Он каже: „Олако сам гледао на проповедање и док сам био у својој скупштини за то сам издвајао свега неколико сати месечно. Али након што сам посетио те пионире и чуо њихова лепа искуства, постало ми је јасно колико се њихов позитиван став разликује од мог немарног става према служби проповедања. Када сам видео колико су радосни, пожелео сам да и мој живот буде тако испуњен.“ Након тога, Дијего је почео с пионирском службом.

Да ли си и ти попут њега млада особа која иде у службу проповедања и долази на састанке, али у исто време осећа да јој је служба проповедања постала само рутина и да је монотона? Ако је тако, да ли можеш изменити нешто у животу што ће ти омогућити да доживиш радост коју доноси служење на подручју где постоји већа потреба за објавитељима? Сасвим је разумљиво што ти можда није лако да се одрекнеш неких удобности. Па ипак, многи млади су одлучили да управо то ураде. Они су били спремни да измене своје циљеве и жеље како би у већој мери служили Јехови. Погледајмо и Брунов пример.

Бруно има 28 година и пре неколико година је студирао на једној чувеној музичкој академији, јер  му је циљ био да постане диригент. Заправо, био је толико добар студент да му је у неколико наврата поверено да диригује симфонијским оркестром. Пред њим је била успешна каријера. „Па ипак“, каже Бруно, „нешто ми је недостајало у животу. У то време сам већ био Јеховин сведок и оптерећивало ме је то што сам служио Јехови испод својих могућности. У молитви сам рекао Јехови како се осећам, а разговарао сам и са духовно зрелом браћом у својој скупштини. Након што сам добро размислио, одлучио сам да ставим службу проповедања испред музике, напустио сам музичку академију и прихватио изазов да служим тамо где је већа потреба за објавитељима.“ Да ли је то била добра одлука?

Бруно се преселио у Гуарапуаву, место које је удаљено око 260 километара од Сао Паула и које има око 7 000 становника. То је била огромна промена. Он каже: „Уселио сам се у кућицу у којој није било фрижидера, телевизора нити интернета. Па ипак, имао сам башту са поврћем и воћњак — што до тада никада нисам имао!“ Док је био у малој скупштини у том месту, Бруно је једном седмично, носећи у ранцу воду, храну и литературу мотоциклом одлазио на сеоско подручје да тамо проповеда. Многи људи у том крају никада нису чули добру вест. Он каже: „Водио сам чак 18 библијских студија. Много сам се радовао гледајући како ти људи мењају свој живот.“ Затим додаје: „Тада сам схватио да сам пронашао оно што ми је стварно недостајало — дубоко задовољство које имамо када тражимо најпре Краљевство. То никада не бих доживео да сам тежио за неким материјалистичким циљевима.“ Како се Бруно издржавао док је служио у Гуарапуави? Са осмехом на лицу, он каже: „Давао сам часове гитаре.“ На неки начин је и даље био маестро.

Маријана има скоро 30 година и била је у сличној ситуацији као и Бруно. Радила је као адвокат, али и поред уносне каријере није била истински задовољна. Она каже: „Чинило ми се као да ’трчим за ветром‘“ (Проп. 1:17). Неколико браће и сестара ју је подстакло да размишља о пионирској служби. Након што је добро размислила о томе,  Маријана је са својим пријатељицама Бјанком, Каролином и Јулиjаном одлучила да помогне скупштини у једном забаченом месту близу границе са Боливијом, удаљеном на хиљаде километара од њеног дома. Шта се затим десило?

Маријана каже: „Хтела сам да останем тамо три месеца. Али на крају тог периода водила сам 15 библијских студија! Наравно, тим особама је и даље требало много помагати да напредују у истини. Зато нисам имала срца да им кажем да одлазим. Једноставно сам морала да останем.“ А то су учиниле и њене три пријатељице. Да ли је Маријани та промена у животу донела више задовољства? Она каже: „Драго ми је што ме Јехова користи да помогнем људима да побољшају свој живот. За мене је благослов што знам да сам своје време и снагу посветила нечему што стварно вреди.“ Каролина је изразила своја осећања, али и осећања својих пријатељица када је рекла: „На крају дана ме испуњава осећај задовољства јер сам се потрудила да ми Краљевство буде најважније у животу. Усредсредила сам се на то како да помогнем особама с којима проучавам Библију. Дивно је посматрати њихов напредак. Сваког дана се уверавам колико су истините речи: ’Испитајте и видите да је Јехова добар‘“ (Пс. 34:8).

Јехова је сигурно срећан што широм света има све више младе браће и сестара који су се ’спремно понудили‘ да у забаченим подручјима проповедају добру вест о Краљевству (Пс. 110:3; Посл. 27:11). Он за узврат излива пуно благослова на све те ревне објавитеље (Посл. 10:22).