Ово је само једна од многих тешких одлука пред којом стоје парови који се одлуче за вантелесну оплодњу. Сваки пар пред Јеховом сноси одговорност за одлуку коју ће донети. Зато би било корисно размотрити ову технику потпомогнуте репродукције.

У Енглеској је 1978. године дошла на свет прва беба из епрувете. Жена која је родила ту бебу није могла да затрудни на природан начин јер су јој јајоводи били непроходни, због чега њена јајна ћелија није могла да буде оплођена. Лекари су хируршким путем извадили њену зрелу јајну ћелију, ставили је у стаклену посуду и оплодили је спермом њеног супруга. Ембрион који је тако настао био је убачен у њену материцу где је наставио да се даље развија. На крају је родила девојчицу. Овај поступак, као и неке његове варијанте, назива се вантелесна оплодња.

Премда се детаљи у повезаности са овим поступком разликују од земље до земље, он углавном подразумева следеће кораке: Жени се током неколико седмица даје терапија којом се њени јајници стимулишу да произведу већи број јајних ћелија. Од мужа се може тражити да путем мастурбације обезбеди сперму. Затим се јајне ћелије и обрађени сперматозоиди спајају у лабораторијским условима. Том приликом се може оплодити више јајних ћелија након чега почиње њихова деоба и тако заправо настају ембриони. Отприлике дан касније, испитује се квалитет ембриона како би се утврдило који од њих имају највише изгледа да се усаде у зид материце. Обично се трећег дана у материцу жене пребацују два или три ембриона за које се сматра да су најбољи чиме се повећавају шансе за развој трудноће. Ако се један ембрион или више њих усаде у зид материце, сматра се да је жена затруднела.

Али шта се дешава са ембрионима који нису пребачени у материцу жене, укључујући и оне за које се сматра да нису баш доброг квалитета или да имају неке аномалије?  Ти ембриони не могу дуго опстати ван материце. Зато се вишак ембриона може замрзнути у течном азоту. Зашто се то ради? Уколико први покушај вантелесне оплодње не буде успешан, неки од преосталих ембриона могу се користити у следећем покушају, што смањује трошкове тог поступка. Међутим, то повлачи за собом и нека етичка питања. Као што је случај са брачним паром који је поставио питање на почетку чланка, многи имају недоумицу око тога шта урадити са замрзнутим ембрионима. Можда не желе више деце. Можда због својих година или финансијских околности не желе да проширују породицу. Можда се плаше ризика који су повезани са вишеплодном трудноћом. * Ствари се додатно компликују уколико се пар разведе или неко од њих умре. Због свега тога неки брачни парови годинама плаћају складиштење ембриона.

Један уважени ембриолог је 2008. године изјавио за The New York Times да су многи парови у великој дилеми око тога шта урадити са преосталим ембрионима. У том чланку је речено: „На клиникама широм земље има најмање 400 000 замрзнутих ембриона, и тај број из дана у дан расте [...] Уколико су на исправан начин замрзнути, ембриони могу опстати деценију па чак и више, али након што се одмрзну ниједан не може преживети“ (курзив наш). Управо ова чињеница је навела неке хришћане на озбиљно размишљање. Зашто?

Брачни парови који су се подвргли вантелесној оплодњи суочавају се с неким спорним питањима. Њихова ситуација се на неки начин може упоредити са следећом ситуацијом. Можда неки Јеховин сведок стоји пред одлуком шта учинити са чланом породице који умире од неизлечиве  болести и налази се на апаратима за одржавање живота, као што је на пример респиратор. Прави хришћани нису немарни када је у питању здравље зато што, у складу са Изласком 20:13 и Псалмом 36:9, веома цене живот. У часопису Пробудите се! од 8. маја 1974. (енгл.) било је речено: „Будући да поштују Божје гледиште о светости живота, као и због своје савести и послушности државним законима, они који желе да живе у складу с библијским начелима, никада неће прибећи позитивној еутаназији“, што је намерно окончање нечијег живота. Али у неким ситуацијама, као што је претходно наведена, особа зависи искључиво од апарата за одржавање живота. У том случају чланови породице морају одлучити да ли ће се и даље тако одржавати на животу.

Наравно, не може се рећи да су ова ситуација и ситуација брачног пара који се подвргао вантелесној оплодњи и ускладиштио ембрионе потпуно исте. Па ипак, једна од могућности која се може понудити брачном пару јесте да се ембриони изваде из течног азота у коме су били замрзнути. У том случају ембриони не би могли опстали. Брачни пар мора донети одлуку да ли ће тако нешто дозволити (Гал. 6:7).

Неки брачни парови који су се одлучили за вантелесну оплодњу можда су решили да покривају трошкове чувања преосталих ембриона или да их употребе у неком каснијем покушају да добију дете. Међутим, други парови су можда одлучили да више не чувају ембрионе јер сматрају да се они искључиво вештачким путем одржавају на животу. Хришћани пред Богом сносе одговорност за одлуку коју ће донети на темељу своје библијски обликоване савести. Сигурно желе да сачувају чисту савест и да исто тако уваже и савест других (1. Тим. 1:19).

Један стручњак на пољу репродуктивне ендокринологије рекао је да су многи брачни парови „били збуњени и веома забринути када су морали да донесу одлуку о томе шта урадити са њиховим [замрзнутим] ембрионима“. Он је додао: „Према мишљењу многих брачних парова, изгледа да не постоји добра одлука.“

Дакле, Божје слуге које размишљају о вантелесној оплодњи треба да одвагну сва питања која су повезана са овим поступком. У Библији се каже: „Паметан човек види зло и склања се, а луди [или: „неискусни“, фуснота] иду даље и бивају кажњени“ (Посл. 22:3).

Иако тако нешто може изгледати као решење, то не би било у складу с библијским начелима. То можемо боље разумети ако размотримо зашто је таква изјава уведена и где се може применити.

Ради се заправо о изјави коју пред сведоцима потписује пар који не може да се венча из разлога који је наведен даље у тексту. Потписивањем те изјаве они се пред Богом и људима заветују на верност једно другом, као и на то да ће озаконити своју везу чим то постане могуће. Зато би скупштина на њих гледала као да су законски венчани.

Зашто и када се користи ова изјава? Јехова је основао брачно уређење и он га веома цени. Његов Син је рекао: „Што је Бог  саставио, човек нека не раставља“ (Мат. 19:5, 6; Пост. 2:22-24). Исус је још рекао: „Ко се разведе од своје жене, осим због блуда [полног неморала], и ожени се другом, чини прељубу“ (Мат. 19:9). Дакле, према Библији је ’блуд‘, то јест полни неморал, једини оправдани разлог за развод брака. На пример, ако муж има полне односе ван брака, његова супруга ће одлучити да ли ће се развести од њега или неће. Уколико се разведе, може поново да се уда.

Међутим, ранијих година у неким земљама државна религија није прихватала библијско гледиште о разводу. Владало је мишљење да се развод не може добити ни из каквих разлога. Зато у неким земљама у којима је црква имала велик утицај није постојао закон којим би се брак могао поништити, чак ни по основу који је Исус навео. У неким другим земљама могуће је добити развод брака, али поступак је тежак, дуготрајан и компликован. Понекад тај процес траје годинама. У тим земљама црква или држава такорећи ’спречавају‘ људе да учине оно што им Бог дозвољава (Дела 11:17).

На пример, можда неки пар живи у земљи у којој је немогуће добити развод брака или та процедура траје годинама. Ако је тај пар учинио све што је могуће да би добио развод претходног брака и ако је у складу с библијским мерилима слободан да поново ступи у брак, тада могу потписати изјаву којом се заветују на верност. Јеховина организација је припремила ту изјаву за оне који живе у таквим земљама. Њу не треба користити у земљама у којима је могуће добити развод брака, чак и уколико је тај поступак скуп или компликован.

Пошто не разумеју сврху ове изјаве, неки желе да је потпишу како би избегли неке компликације или непријатности, премда живе у земљи у којој је могуће добити развод брака.

Вратимо се на ситуацију на коју се односи ово питање. Мушкарац и жена живе заједно и желе да се венчају. Нико од њих није у браку с неком другом особом. Према Библији, они су слободни да ступе у брак. Међутим, мушкарац борави у земљи илегално, а власти таквима не дозвољавају да склопе брак. (У многим земљама власти ће дозволити склапање брака чак и ако један партнер или оба партнера нису законски регулисали боравак у тој земљи.) Дакле, овде се не ради о томе да један од њих не може да добије развод брака зато што му то закон не дозвољава. Према томе, у овом случају се не може користити изјава о верности. Шта би онда тај пар могао да уради? Могли би да оду у неку другу земљу у којој се законски могу венчати. Или се чак могу венчати у земљи у којој живе уколико тај мушкарац учини све што је потребно да би законски регулисао свој боравак.

Дакле, овај пар треба да усклади свој живот с Божјим мерилима и државним законима (Мар. 12:17; Римљ. 13:1). Када се законски буду венчали, моћи ће и да се крсте (Јевр. 13:4).