ПРЕ неколико година су Роалд и Елсебет, брачни пар у касним четрдесетим годинама, сасвим лепо живели у Бергену, другом по величини граду у Норвешкој. Они су са својом ћерком Исабел и сином Фабијаном ревно подупирали своју скупштину. Роалд је служио као старешина, Елсебет као пионир, а Исабел и Фабијан као објавитељи.

Међутим, ова породица је у септембру 2009. одлучила да се окуша у нечем новом. Решили су да недељу дана проповедају на једном забаченом подручју. Тако су Роалд и Елсебет, заједно са Фабијаном, који је тада имао 18 година, отпутовали на Нордкин, полуострво у области Финмарк, изнад Северног поларника. Тамо су у Кјелефјорду проповедали са браћом и сестрама који су са истим циљем дошли на то подручје. „На почетку те недеље“, каже Роалд, „био сам прилично задовољан што сам за овакву акцију успео да издвојим целу недељу.“ Али током те исте седмице, тај осећај је нестао. Шта се догодило?

Роалд каже: „Марио, један пионир који служи у Финмарку, питао нас је да ли бисмо хтели да се преселимо у град Лакселв да бисмо помогли скупштини од 23 објавитеља. То питање је дошло као гром из ведра неба.“ Роалд је био веома изненађен. Он каже: „Елсебет и ја смо размишљали о томе да служимо где је већа потреба, али тек кад нам се деца осамостале.“ Међутим, Роалд је чак и за тих неколико дана колико су проповедали на том подручју видео да људи лепо прихватају истину. Помоћ им је била потребна тада, а не касније. „То питање је узнемирило моју савест и неколико ноћи нисам могао да спавам“, каже он. Марио је одвезао Роалда и његову породицу у Лакселв, који се налази око 240 километара јужно од Кјелефјорда. Желео је да се упознају са малом скупштином у том граду.

У Лакселву је Андреас, један од двојице тамошњих старешина, показао гостима град и Дворану Краљевства. У скупштини су их срдачно дочекали и рекли им да би волели да се њихова породица досели у њихов град и да им помогне у делу проповедања. Андреас је уз смешак рекао да је већ нашао посао за Роалда и Фабијана! Шта ће они урадити?

Фабијан је прво рекао да не би хтео да се тамо пресели. Није му се свидела идеја да живи у том малом граду и да се одвоји од блиских пријатеља из скупштине са којима је одрастао. Осим тога, још није био завршио за електричара. Међутим, када су телефонирали Исабел (тада је имала 21 годину) и питали је шта мисли о пресељењу, она је рекла: „То сам одувек желела!“ Али што је више размишљала о томе питала се да ли је то заиста добра идеја. Да ли ће јој недостајати пријатељи? Да ли ипак треба да остане у својој скупштини у којој се добро осећа и у којој се све одвија по неком устаљеном реду? А како је Елсебет реаговала на тај позив? „Имала сам осећај да је Јехова нашој породици дао један задатак“, каже она, „али сам исто тако размишљала о нашој кући коју смо недавно реновирали и о свим стварима које смо стицали последњих 25 година.“

Када је прошла та посебна седмица, Роалд се са својом породицом вратио у Берген, али није престао да размишља о браћи и сестрама у Лакселву, удаљеном од Бергена око 2 100 километара. „Много сам се молила Јехови“, каже Елсебет, „и остала сам у контакту са браћом и сестрама које смо упознали, размењујући с њима слике и искуства.“ Роалд каже: „Требало ми је мало времена да ми се мисли слегну. Морао сам и да размислим да ли би тако нешто уопште било изводљиво. Како бисмо се издржавали? Много сам се молио Јехови и разговарао са укућанима, као и са зрелом браћом.“ Фабијан каже: „Што сам више размишљао о томе, било ми је све јасније да немам оправдан разлог да одбијем такву понуду. Често сам се молио Јехови и жеља да се преселим у мени је све више расла.“ А Исабел? Да би се припремила за могуће пресељење, почела је са пионирском службом у свом родном граду. После шест месеци пионирске службе, током којих је и доста времена проводила у личном проучавању Библије, осећала се спремном за ту велику промену.

Код ове породице је све више расла жеља да служе тамо где је већа потреба, па су почели да предузимају кораке ка постизању тог циља. Роалд је имао добро плаћен посао у коме је заиста уживао, али је од свог послодавца тражио годину дана одсуства. Међутим, послодавац му је понудио да две седмице ради, а да затим шест седмица буде слободан. „Приходи су ми се драстично смањили, али ипак сам био задовољан“, каже Роалд.

Елсебет каже: „Роалд ме је замолио да покушам да нађем кућу у Лакселву и да издам у закуп нашу кућу у Бергену. За то ми је требало доста времена и труда, али сам ипак успела. Касније су и деца пронашла посао са скраћеним радним временом, па су могла да нам помогну око подмиривања трошкова за храну и превоз.“

Исабел каже: „Пошто смо се преселили у мали град, најтеже ми је било да нађем неки посао којим бих се издржавала у пионирској служби. Понекад ми се чинило да никад нећу успети да  га нађем.“ Па ипак, прихватајући разне послове које је могла пронаћи — укупно девет за годину дана — Исабел је успела да покрије своје трошкове. А како је прошао Фабијан? „Да бих завршио за електричара, морао сам негде да будем на пракси. Решио сам да то буде у Лакселву. Касније сам положио завршни испит и нашао посао са скраћеним радним временом у својој струци.“

Марелијус и његова супруга Кесија такође су желели да служе тамо где је већа потреба за објавитељима. Марелијус сада има 29 година и он каже: „Конгресни говори и интервјуи са пионирима подстакли су ме да размишљам о томе како да проширим своју службу.“ Међутим, за Кесију, која сада има 26 година, помисао да ће бити далеко од своје породице била је права препрека. Она каже: „Плашила ме је помисао да ћу бити далеко од људи које волим.“ Осим тога, Марелијус је радио пуно радно време како би отплатили хипотеку на кућу. Он каже: „Уз Јеховину помоћ и многобројне молитве у којима смо тражили од Јехове да нам помогне да неке ствари променимо, успели смо да се покренемо.“ Као прво, више времена су проводили у проучавању Библије. Затим су продали кућу, напустили посао и у августу 2011. године преселили се у Алту, на северу Норвешке. Марелијус ради као књиговођа, а Кесија ради у једној продавници и тако успевају да се издржавају као пионири.

Кнут и Лисбет, брачни пар у својим тридесетим годинама, подстакнути извештајима из Годишњака пожелели су да и они служе тамо где је потребно више проповедника добре вести. „Та искуства су нас подстакла да размишљамо о томе да служимо у некој другој земљи“, каже Лисбет, „али оклевала сам зато што сам мислила да то није за неку обичну особу као што сам ја.“ Па ипак, они су предузели неке кораке да би постигли свој циљ. Кнут каже: „Продали смо наш стан и да бисмо уштедели новац преселили смо се код моје мајке. Нешто касније смо желели да осетимо како је то служити на другом језичком подручју, па смо се на годину дана преселили у скупштину на енглеском језику у Бергену. За то време смо живели код Лисбетине мајке.“ Убрзо су Кнут и Лисбет сматрали да су спремни за пресељење, и то у Уганду! Сваке године долазе на два месеца у Норвешку да би радили. Од онога што зараде остатак године могу да живе и проповедају као пионири у Уганди.

Шта сада, после неког времена ови ревни објавитељи имају да кажу? Роалд је рекао: „На овом забаченом подручју више времена проводимо заједно као породица него што је то било у Бергену. Зближили смо се. Прави је благослов посматрати како наша деца духовно напредују.“ Он још каже: „Сада смо опуштенији што се тиче материјалних ствари. Нису нам толико битне као што смо мислили.“

 Елсебет је хтела да научи још један језик. Зашто? Подручје скупштине Лакселв обухвата и село Карашок, које се налази у самом средишту области у којој живи народ Сами, то јест староседеоци северне области Норвешке, Шведске, Финске и Русије. Зато се уписала на курс сами језика. Сада може да се споразуме с људима који говоре тим језиком. Да ли јој је лепо на том новом подручју? Она са осмехом на лицу каже: „Проучавам Библију са шест особа. Заиста не бих желела да сам на неком другом месту!“

Фабијан сада служи као пионир и слуга помоћник. Он каже да се троје тинејџера из њихове нове скупштине више укључило у скупштинске активности јер су им он и Исабел у томе помогли. Све те три младе особе сада ревно учествују у служби проповедања. Заправо, двоје се крстило и у марту 2012. служили су као помоћни пионири. Једна тинејџерка која је почела да се удаљава од истине захвалила се Фабијану и Исабел што су јој помогли да поново стане на ноге. Фабијан каже: „Заиста ми је драго што је то рекла. Срећан сам што сам некоме могао да помогнем.“ Исабел каже: „На овом подручју сам заиста ’испитала и видела да је Јехова добар‘ (Пс. 34:8). И још додаје: „Стварно је занимљиво проповедати на овом подручју.“

Марелијус и Кесија сада имају нижи стандард, али богатији живот. Скупштина у Алти, где су се преселили, сада има 41 објавитеља. Марелијус каже: „Кад се осврнемо уназад, заиста је лепо видети колико нам се живот променио. Захвални смо Јехови што можемо служити овде као пионири. Ништа нам не би пружило веће задовољство.“ Кесија каже: „Научила сам да се више ослањам на Јехову и он стварно добро брине о нама. Откад живим далеко од своје породице, још више уживам када се окупимо. Никада нисмо зажалили што смо донели ову одлуку.“

А како се Кнут и Лисбет сналазе у Уганди? Кнут каже: „Требало нам је времена да се навикнемо на ново окружење и на нов начин живота. Проблеми са водом, струјом, као и стомачне тегобе — све то дође и прође, али зато можемо да проучавамо Библију са колико год особа желимо!“ Лисбет каже: „На само пола сата од места у коме живимо има подручја на којима се никада није проповедало. Али кад тамо дођемо, затичемо људе како читају Библију и траже од нас да их поучавамо. Ништа се не може упоредити са радошћу коју нам доноси проучавање са тим понизним људима!“

Наш Вођа, Исус Христ, сигурно је срећан кад види како се дело проповедања које је започео спроводи на све више подручја на нашој планети. Све Божје слуге су заиста срећне што ревно извршавају Исусову заповест да ’стварају ученике од људи из свих народа‘ (Мат. 28:19, 20).