Тешке ситуације и те како утичу на нас. Заокупљају наше мисли, црпе нам снагу и утичу на наше гледиште о животу. Давида, краља древног Израела, притискали су многи проблеми. Како се он борио с њима? Одговор налазимо у једном дирљивом псалму у коме је Давид рекао: „Гласом својим Јехову сам у помоћ звао, гласом својим Јехови сам за милост вапио. Пред њим сам изливао забринутост своју, пред њим сам говорио о тескоби својој, кад је дух мој клонуо у мени. Ти си тада пут мој знао.“ Давид је понизно молио Бога за помоћ (Пс. 142:1-3).

У једном другом псалму Давид је рекао: „За једно молим Јехову, само то тражим, да живим у дому Јеховином све дане живота свога, да бих запажао доброту Јеховину, и с цењењем гледао храм његов“ (Пс. 27:4). Премда Давид није био Левит, можемо га замислити како стоји изван дворишта које је окруживало свети шатор, средиште обожавања истинитог Бога у то време. Давидово срце је било препуно захвалности, па је пожелео да тамо проведе остатак свог живота и ’запажа доброту Јеховину‘.

Хебрејска реч која је у Псалму 27:4 преведена као ’доброта‘ носи мисао о нечему „што прија нашем уму, осећањима или чулима“. Давид је ценио службу која се обављала у светом шатору. Добро би било да размислимо о томе да ли имамо став попут Давида.

Данас не постоји неко одређено место са ког треба да приступамо Јехови. Он има свој велики духовни храм — свето уређење на основу ког му људи могу служити на исправан начин. * Уколико ’с цењењем гледамо‘ на то уређење и ми ћемо моћи да ’запажамо Јеховину доброту‘.

Подсетимо се каква је била сврха бакарног олтара за жртве паљенице који је стајао на улазу у свети шатор (Изл. 38:1, 2; 40:6). Тај олтар је представљао Божју спремност да прихвати Исусов људски живот као откупну жртву (Јевр. 10:5-10). Размислимо шта то значи за нас. Апостол Павле је написао: „Док смо још били непријатељи, били [смо] помирени с Богом смрћу његовог Сина“ (Римљ. 5:10). Ако исказујемо веру у Исусову проливену крв, имаћемо Јеховино одобравање и поверење. Другим речима, бићемо Јеховини пријатељи. Сазнаћемо шта значи бити ’близак с Јеховом‘ (Пс. 25:14).

Пошто Јехова брише наше грехе, можемо уживати у ’временима окрепе која долазе од Јехове‘ (Дела 3:19). Нашу ситуацију можемо упоредити са ситуацијом затвореника који се каје за оно што је починио и из корена мења свој живот док чека извршење смртне казне. Промене које види код њега подстичу милосрдног судију да поништи смртну пресуду. Можемо само да замислимо какав је камен пао са срца том затворенику. Попут тог судије, Јехова је милосрдан према људима који се кају и поништава њихову смртну казну.

Давид је такође посматрао како се мноштво Израелаца окупља на месту које је Јехова изабрао како би слушали читање и  тумачење Закона. Гледао је и како Левити и свештеници обављају свету службу и како се приноси ка̂д (Изл. 30:34-38; Бр. 3:5-8; Пон. зак. 31:9-12). Ове одлике свете службе истинитом Богу у древном Израелу имају и своју савремену паралелу.

И данас као и у време Давида може се рећи: „Како је добро и како је дивно кад браћа живе заједно у јединству“ (Пс. 133:1). Број Јеховиних слугу широм света расте (1. Петр. 2:17). Божја Реч се чита и објашњава на нашим састанцима. Јехова нам путем своје организације обезбеђује богат програм духовне поуке. Имамо и обиље духовне хране у штампаном облику намењене личном и породичном проучавању Библије. Један члан Водећег тела је изнео следеће запажање: „Дубоко размишљам о значењу онога што читам у Јеховиној Речи, истражујем и проучавам да бих је боље разумео. Све то доприноси томе да се сваког дана осећам као духовно богат и задовољан човек.“ Дакле, ’знање може омилети твојој души‘ (Посл. 2:10).

Јехова свакодневно слуша молитве својих слугу. За њега су такве молитве попут миомирисног ка̂да (Пс. 141:2). Како је лепо знати да Јехова Бог ужива када му се понизно обраћамо у молитви.

Мојсије се овако молио: „Нека доброта Јехове, Бога нашега, буде над нама, дај да успе дело руку наших“ (Пс. 90:17). Јехова ће нас благословити када ревно извршавамо своју службу (Посл. 10:22). Можда поучавамо некога библијској истини, а може бити и да годинама истрајавамо у служби упркос равнодушности људи око нас, слабом здрављу, нечем што нас тишти или прогонству (1. Сол. 2:2). Па ипак, сасвим сигурно примећујемо „доброту Јеховину“ и свесни смо тога да је наш небески Отац веома задовољан нашим трудом.

„Јехова је део наследства мога и чаше моје“, рекао је Давид. „Ти чврсто држиш наследство моје. Дивно је оно што си ми у наследство дао“ (Пс. 16:5, 6). Давид је био захвалан за свој „део наследства“, то јест за то што је био у добром односу с Јеховом и што је имао част да му служи. Можда и ми попут Давида трпимо због нечега, али зато имамо много благослова у духовном погледу. Зато наставимо да уживамо у служењу Јехови и увек ’с цењењем гледајмо‘ на његов духовни храм!