Сада замисли другу ситуацију: Брачни пар позива у госте самохрану мајку са две ћерке. Док мајка то саопштава ћеркама, њихова лица сијају од среће. Нестрпљиво ишчекују то вече. Међутим, дан пре планираног дружења, тај пар јој јавља да им се десило нешто неочекивано и да зато морају да откажу договор. Али она касније сазнаје шта се стварно десило. Неки њихови пријатељи су их позвали да баш те вечери дођу код њих.

Наравно, као хришћани треба да се држимо своје речи. Не би смело да нам се деси да кажемо „да“ а да у исто време мислимо „не“ (2. Кор. 1:18). Међутим, као што се види из наведених примера, свака ситуација је прича за себе. Понекад можда нећемо имати другог избора него да откажемо неки договор. Апостолу Павлу се једанпут тако нешто десило.

Године 55. н. е., за време боравка у Ефесу, током свог трећег мисионарског путовања, Павле је намеравао да преко Егејског мора оде у Коринт, па да одатле отпутује даље за Македонију. На повратку у Јерусалим, планирао је да по други пут посети хришћане у Коринту, по свему судећи да би преузео њихов дар који су спремили за браћу у Јерусалиму (1. Кор. 16:3). То можемо закључити из онога што пише у 2. Коринћанима 1:15, 16: „У том сам уверењу већ раније намеравао да дођем код вас, да би вам се пружила и друга прилика да се радујете. Намеравао сам да свратим код вас на путу за Македонију, а затим да на повратку из Македоније опет дођем код вас да ме испратите кад пођем у Јудеју.“

Изгледа да је Павле једним писмом претходно обавестио браћу у Коринту о својим плановима (1. Кор. 5:9). Међутим, убрзо након тога је од Хлојиних укућана чуо да је у тој скупштини  дошло до подела које се нису смеле олако узети (1. Кор. 1:10, 11). Зато је одлучио да промени свој првобитни план, а затим је написао писмо које је нама данас познато као Прва посланица Коринћанима. У њему је Павле с пуно љубави покушао да посаветује и исправи тамошњу браћу. Такође их је обавестио да је променио свој план путовања и да ће прво отићи у Македонију, а да ће после тога доћи у Коринт (1. Кор. 16:5, 6). *

По свему судећи, када су браћа у Коринту примила Павлово писмо, неки од ’надапостола‘ у тој скупштини оптужили су га за то да се не држи своје речи. У жељи да реши тај проблем, Павле је питао: „Дакле, јесам ли био лакомислен кад сам то намеравао? Или оно што намеравам, по телу намеравам, па кажем: ’Да, свакако‘, а затим: ’Не, никако‘?“ (2. Кор. 1:17; 11:5).

Неко би могао да се пита: ’Да ли је у овом случају Павле стварно био лакомислен?‘ Наравно да није! Изворна реч која је преведена као ’лакомисленост‘ носи мисао о превртљивости и користи се за особу која је непоуздана и не држи се своје речи. Поставивши реторичко питање: „Или оно што намеравам, по телу намеравам?“, Павле је желео да помогне хришћанима у Коринту да разумеју да то што је променио план путовања не значи да је он непоуздана особа.

Павле је категорично одбацио оптужбе, написавши: „Као што је Бог поуздан, тако је поуздано и то да оно што смо вам говорили није ’да‘, а истовремено ’не‘“ (2. Кор. 1:18). Када је донео одлуку да промени свој план путовања, свакако је узео у обзир и то шта би било најбоље за браћу и сестре из Коринта. У 2. Коринћанима 1:23 пише да је он променом плана заправо хтео да их ’поштеди‘. Дао им је шансу да исправе оно што у скупштини није ваљало пре него што дође код њих. Они су управо то и урадили. Док је био у Македонији, чуо је од Тита да је његово писмо заиста подстакло ту браћу и сестре да се покају, што га је врло обрадовало (2. Кор. 6:11; 7:5-7).

Када су ’надапостоли‘ оптужили Павла да се не држи своје речи, они су индиректно рекли да му се не може веровати ни као проповеднику добре вести. Међутим, Павле је подсетио Коринћане на то да им је управо он пренео Христову поруку. „Син Божји, Христ Исус, кога смо вам ми проповедали — ја и Силван и Тимотеј — није био ’да‘, а истовремено ’не‘, него је ’да‘ по њему постало ’да‘“ (2. Кор. 1:19). Да ли је Павлов узор, Исус Христ, у било ком погледу био непоуздан? Не! Током целог свог живота, Исус је говорио само истину (Јов. 14:6; 18:37). Ако је све што је Исус проповедао било тачно и поуздано, онда је и Павлово проповедање било поуздано будући да је проповедао исту поруку.

Јехова је ’Бог истине‘ (Пс. 31:5). То се види из Павлових следећих речи: „Колико год има Божјих обећања, посредством њега [Христа] постала су ’да‘.“ Будући да је он остао беспрекоран док је био на земљи, можемо бити сигурни у то да су Јеховина обећања поуздана. Павле даље каже: „Зато преко њега и кажемо ’амин‘, да бисмо прославили Бога“ (2. Кор. 1:20). Исус је гаранција да ће се сва Јеховина обећања испунити.

Јехова и Исус увек говоре истину. По узору на њих, Павле је заиста мислио оно што је говорио (2. Кор. 1:19). Није био човек који се не држи своје речи или олако даје обећања (2. Кор.  1:17). Напротив, он је ’ходио по духу‘ (Гал. 5:16, фуснота). У односима с другима, водио је рачуна шта је најбоље за њих. Његово „да“ значило је „да“.

У данашње време је уобичајено да људи који не живе по библијским мерилима дају обећања, а онда их крше чим настане и најмањи проблем или се појави нешто боље од оног на шта су рачунали. У пословном свету „да“ не значи увек „да“, чак и ако је договор стављен на папир. Многи на брак више не гледају као на доживотну заједницу. Стопа развода која расте вртоглавом брзином сведочи о томе да велики број људи брак сматра успутном везом која се лако може прекинути (2. Тим. 3:1, 2).

Да ли си ти особа од речи? Наравно, може се десити да мораш отказати неки договор, не зато што ниси човек од речи већ због дешавања која су ван твоје контроле, као што смо видели на почетку чланка. Али ако нешто обећаш или се на неки начин обавежеш, дужан си да учиниш све што је до тебе како би одржао своју реч (Пс. 15:4; Мат. 5:37). Тако ћеш постати познат као особа која је достојна поверења, која се држи своје речи и увек говори истину (Еф. 4:15, 25; Јак. 5:12). Када људи у твом окружењу схвате да се могу ослонити на тебе у стварима које се тичу свакодневног живота, већа је вероватноћа да ће те саслушати када будеш хтео да им пренесеш поруку о Божјем Краљевству. Према томе, дајмо све од себе да наше „да“ стварно буде „да“!