ПОШТО сам одувек био веома стидљив није ми уопште сметао тако мали број присутних. Као дечак сам се често сакривао кад би дошли гости код нас, чак и ако сам их познавао.

С обзиром на то, вероватно делује необично што сам обављајући већину задужења која сам имао у Јеховиној организацији морао да контактирам с људима, како са браћом и сестрама тако и са незнанцима. Пошто сам се све то време борио са стидљивошћу и несигурношћу, не могу себи приписати заслугу за било шта од онога што сам постигао. Уверио сам се у то да се Јехова држи свог обећања: „Ја ћу те ојачати и помоћи ћу ти. Подржаћу те својом праведном десницом“ (Ис. 41:10). Јехова ми је највише помагао и подржавао ме преко суверника. Испричаћу вам како ми је помогла једна сестра док сам још био дете.

Једног сунчаног недељног јутра почетком 1940-их, на нашу фарму у југозападном делу Онтарија дошла је Елси Хантингфорд. Моја мајка је отворила врата, док је мој отац, који је био стидљив као и ја, седео унутра са мном и слушао разговор. Помисливши да та жена нешто  продаје и да би мајка могла купити нешто што нам не треба, отац је на крају ипак отишао до врата да каже да нисмо заинтересовани за то што нуди. „Хоћете да кажете да не бисте желели да упознате Библију?“, питала је сестра Хантингфорд. „Наравно да бисмо то желели“, одговорио је он.

Сестра Хантингфорд није могла изабрати боље време да нас посети. Моји родитељи су били предани чланови Уједињене цркве Канаде али су баш у то време намеравали да је напусте. Зашто? Свештеник је у цркви поставио списак свих донатора према вредности њихових прилога. Пошто су моји родитељи живели скромно, њихова имена би се обично нашла при дну листе, а црквене старешине су вршиле притисак на њих да дају већи прилог. Један други свештеник је признао да он у ствари не верује у све о чему говори у својим проповедима, али да то ради јер не жели да изгуби посао. Тако смо напустили ту цркву, мада смо и даље тражили начин да задовољимо своје духовне потребе.

Пошто је дело Јеховиних сведока у Канади у то време било забрањено, сестра Хантингфорд нам је помагала да упознамо истину користећи само Библију и једну малу црну бележницу. Када се уверила у то да је нећемо пријавити властима, почела је да нам доноси и библијску литературу. Чим бисмо завршили с проучавањем, пажљиво бисмо сакрили литературу. *

Сестра Хантингфорд је ревно проповедала добру вест упркос противљењу и другим проблемима. Њена ревност је оставила снажан утисак на мене тако да сам одлучио да предам свој живот Јехови. Годину дана након што су се моји родитељи крстили као Јеховини сведоци, крстио сам се и ја у једном лименом кориту које су фармери користили за напајање стоке. Било је то 27. фебруара 1949. када сам имао 17 година. Након тога сам одлучио да ћу бити пионир.

У почетку сам оклевао да започнем с пионирском службом. Једно време сам радио у банци и у једној канцеларији јер сам мислио да прво треба да зарадим нешто новца да бих се касније могао издржавати као  пионир. Међутим, пошто сам био млад и без много искуства, потрошио бих новац чим бих га зарадио. Зато ме је брат Тед Сарџент подстакао да се поуздам у Јехову (1. Лет. 28:10). Тако сам у новембру 1951. ступио у редове пионира. Имао сам само 40 долара, половну бициклу и нову ташну. Међутим, Јехова се увек старао да имам све што ми треба. Веома сам захвалан Теду што ме је подстакао да започнем с пионирском службом. Захваљујући тој одлуци доживео сам многе благослове.

Једне вечери крајем августа 1952, имао сам телефонски позив из Торонта. Браћа из канадске подружнице су ме позвала да од септембра те године служим у Бетелу. Премда сам био стидљив и никада раније нисам посетио ту подружницу, био сам узбуђен јер су ми други пионири причали како је тамо лепо. Кад сам стигао, врло брзо сам се осећао као код куће.

Две године након што сам дошао у Бетел, наименован сам за скупштинског слугу (сада је то координатор старешинства) уместо Била Јејкоса у јединици Шо у Торонту. * Имао сам само 23 године и сматрао сам себе обичним неискусним дечком са фарме који није дорастао томе. Брат Јејкос ми је понизно и с пуно љубави објашњавао шта треба да радим. Јехова ми је стварно помагао.

Бил Јејкос је био срдачан, пуначак брат којем је заиста било стало до људи. Волео је браћу и браћа су волела њега. Редовно је посећивао објавитеље, а не само када су имали проблеме. Саветовао ми је да их и ја редовно посећујем, као и да сарађујем с њима у служби проповедања. „Кен, браћа треба да виде да ти је стало до њих. То ће покрити многе твоје мане.“

Од јануара 1957, Јехова ми је помагао на посебан начин. Тог месеца сам се венчао са Евелин која је завршила 14. разред у школи Галад. Пре него што смо се узели, она је служила на француском говорном подручју, у канадској покрајини Квибек. У то време је на том подручју Римокатоличка црква имала велику моћ. Зато за Евелин није било нимало лако да тамо проповеда, али она се ослонила на Јехову и истрајавала.

Евелин ми је била одлична подршка (Еф. 5:31). У ствари, то је дошло до изражаја одмах након нашег венчања. Планирали смо да отпутујемо на Флориду, али дан након нашег венчања браћа из подружнице су ме замолила да присуствујем једнонедељном састанку у канадском Бетелу. Наравно, то је пореметило наше планове, али Евелин и ја смо желели да учинимо све што је Јехова очекивао од нас. Тако смо отказали наше свадбено путовање. Тих недељу дана је проповедала на подручју у близини подружнице. То подручје је било тотално другачије од подручја у Квибеку, али она није одустала.

Крајем те седмице уследило је ново изненађење — наименован сам за покрајинског  надгледника у северном делу Онтарија. Тек сам се оженио, имао сам само 25 година и врло мало искуства. Ипак, уздали смо се у то да ће нам Јехова помоћи и кренули смо на пут. Усред канадске зиме, укрцали смо се у ноћни воз заједно са искусним покрајинским надгледницима који су се враћали у своје покрајине. Они су нас толико охрабрили! Један брат је чак инсистирао на томе да нам уступи своје место у спаваћим колима како не бисмо целу ноћ седели у купеу. Следећег јутра, само 15 дана откако смо се венчали, посетили смо малу групу објавитеља у Хорнпејну, као што сам испричао на почетку.

Очекивале су нас још многе промене. Док сам крајем 1960. године служио као обласни надгледник, добио сам позив да похађам 36. разред библијске школе Галад, у Бруклину, у Њујорку. Обука је почињала у фебруару следеће године и трајала је десет месеци. Био сам пресрећан, али моју радост је умањила чињеница да Евелин није била позвана. Она је, као и многе друге сестре у сличним ситуацијама, била замољена да напише писмо у ком ће изразити своју сагласност да будемо раздвојени најмање десет месеци. И поред суза које је Евелин пролила, сложили смо се да треба да идем у ту школу. Ипак, било јој је драго што ћу добити ту драгоцену поуку у Галаду.

Док сам ја био одсутан, Евелин је служила у канадској подружници. Имала је дивну прилику да дели собу са Маргарет Лавел, једном драгом сестром која је имала небеску наду. Наравно, Евелин и ја смо много недостајали једно другом. Међутим, уз Јеховину помоћ, навикли смо се на те привремене околности. Много ми је значило што је спремно прихватила да неко време не будемо заједно како бисмо били кориснији Јехови и његовој организацији.

Након што сам у Галаду провео око три месеца, брат Натан Нор, који је тада надгледао наше међународно дело проповедања, ставио ме је пред један необичан избор. Питао ме је да ли бих желео да прекинем обуку у Галаду и вратим се у Канаду да бих тамо служио као инструктор на Семинару за наименовану браћу. Додао је да не морам да прихватим тај предлог. Могао сам да завршим обуку у Галаду, након чега бисмо Евелин и ја можда били послати у неку земљу као мисионари. Такође ми је објаснио да уколико одлучим да се вратим у Канаду, можда нећу имати другу прилику да завршим обуку у Галаду, већ ћу вероватно остати у Канади. Препустио ми је да сам донесем одлуку, након што поразговарам са својом женом.

Пошто сам већ знао како Евелин гледа на теократска задужења, одмах сам одговорио брату Нору: „Биће нам драго да прихватимо свако задужење које нам Јеховина организација понуди.“ Увек смо сматрали да треба да идемо где год нас Јеховина организација  пошаље, без обзира на то шта се нама лично свиђа.

Тако сам се у априлу 1961. вратио у Канаду да бих служио као инструктор на Семинару за наименовану браћу. Касније смо Евелин и ја постали чланови бетелске породице. Изненадио сам се када сам касније позван у 40. разред Галада, који је почињао 1965. године. Требало је да Евелин поново напише писмо у ком пристаје на то да неко време будемо раздвојени. Међутим, били смо пресрећни када је неколико недеља касније и она добила позив за школу Галад.

Кад смо стигли у Галад, брат Нор нам је рекао да ће они који ће имати часове на француском језику, као што је то био случај с нама, бити послати у Африку. Међутим, приликом уручивања диплома сазнали смо да ћемо се вратити у Канаду! Наименован сам за надгледника подружнице (сада је то координатор Одбора подружнице). Пошто сам имао тек 34 године, подсетио сам брата Нора да сам још прилично млад за тако нешто. Али он ме је разуверио. Од самог почетка сам се трудио да се посаветујем са старијом и искуснијом браћом у Бетелу пре доношења неких озбиљнијих одлука.

Бетелска служба ми пружа одличне прилике да учим од других. Веома поштујем чланове Одбора подружнице и стварно им се дивим. У мом животу су оставиле траг још стотине дивне браће и сестара, како млађих тако и старијих, које сам упознао овде у Бетелу и у различитим скупштинама у којима смо служили моја супруга и ја.

У Бетелу сам такође научио како да поучавам друге и јачам њихову веру. Апостол Павле је рекао Тимотеју: „Остани у ономе што си научио.“ Још му је рекао: „Оно што си чуо од мене и што су потврдили многи сведоци повери верним људима, који ће затим бити оспособљени да поучавају друге“ (2. Тим. 2:2; 3:14). Понекад ме неки суверник пита шта сам научио током 57 година бетелске службе. Мој одговор је врло једноставан: Одмах спремно прихвати шта год Јеховина организација затражи од тебе и ослони се на Јехову за помоћ.

Чини ми се као да је јуче било кад сам дошао у Бетел као стидљив и неискусан момак. Међутим, све ове године Јехова ме је ’држао за десницу‘. Доброта и правовремена подршка браће и сестара за мене су доказ да ме Јехова и даље уверава: „Не бој се. Ја ћу ти помоћи“ (Ис. 41:13).