1. Како ће то што се угледамо на Исуса утицати на наш однос са Јеховом?

КАД се дивимо нечијим особинама и поступцима, у нама се јавља жеља да будемо попут те особе. Од свих људи који су икада ходили земљом, Исус је најбољи пример на који се можемо угледати. Због чега је тако? Исус је једном приликом рекао: „Ко је видео мене, видео је и Оца“ (Јов. 14:9). Он је савршено одражавао личност свог Оца и увек је поступао управо онако како би и Отац поступао. Угледајући се на Исуса, ми се приближавамо Јехови, најважнијој личности у свемиру. То је дивна награда коју добијамо ако се трудимо да будемо попут његовог Сина!

2, 3. (а) Зашто се Јехова побринуо да имамо запис о Исусу и на шта нас Библија подстиче? (б) О чему ће бити речи у овом и у следећем чланку?

² Међутим, на основу чега можемо знати какав је Исус? У грчком делу Светог писма налазимо запис који нам верно дочарава његову личност.  Јехова је желео да то буде забележено како бисмо добро упознали његовог Сина и угледали се на њега. (Прочитати 1. Петрову 2:21.) Библија нас подстиче да пратимо ’његове стопе‘. Јехова нам каже да следимо Исуса и да такорећи своје кораке усмеравамо према његовим. Наравно, Исус је био савршен, а ми смо далеко од тога. Али Јехова не очекује да савршено идемо Исусовим стопама већ да се угледамо на његовог Сина најбоље што можемо.

³ Вреди осмотрити неке од Исусових изванредних особина. У овом чланку ћемо говорити о његовој понизности и самилости, а у следећем о његовој храбрости и разборитости. У вези са сваком особином одговорићемо три питања: Шта она подразумева? Како ју је Исус испољавао? Како се ми можемо угледати на њега?

4. Како би објаснио шта је понизност?

⁴ Шта је понизност? У овом свету прожетом поносом, неки сматрају да је понизност показатељ слабости или мањка самопоуздања. Међутим, истина је сасвим супротна томе. Испољавање те особине изискује снагу и храброст. Понизност се дефинише као „став супротан поносу и надмености“. Она се огледа у нашем гледишту о себи. „Понизност је свест о томе колико смо незнатни у односу на Бога“, пише у једном библијском речнику. Ако смо истински понизни пред Богом, нећемо мислити да смо бољи од других (Римљ. 12:3; Фил. 2:3). Будући да смо несавршени, није нам лако да будемо понизни. Али можемо развити ту особину ако размишљамо о свом положају пред Богом и идемо стопама његовог Сина.

5, 6. (а) Ко је арханђео Михаило? (б) Како је испољио понизност?

⁵ Како је Исус испољавао понизност? Божји Син је одувек поседовао ту особину — и као моћно духовно биће на небу и као савршен човек на земљи. Погледајмо неке примере.

⁶ Његов став. У Јудиној посланици је забележен један догађај који се одиграо док је Исус био на небу. (Прочитати Јудину 9.) Као арханђео Михаило, он је имао „спор с Ђаволом око Мојсијевог тела“. Наиме, након што је Мојсије умро, Јехова је сахранио његово тело на непознатом месту (Пон. зак. 34:5, 6). Можда је Ђаво желео да искористи Мојсијево тело да би навео Израелце на идолопоклонство. Какву год да је злу замисао имао, Михаило му се одважно супротставио. У једном библијском приручнику пише да се грчки израз преведен речју „спор“ такође „користио и за описивање правних спорова“ и вероватно указује на то да је „Михаило рекао Ђаволу да нема право да узме Мојсијево тело“. Па ипак, арханђео је био свестан чињенице да није на њему да донесе пресуду. То је препустио Врховном Судији, Јехови. Чак ни у спорној ситуацији, Михаило није прекорачио своја овлашћења. За то је стварно потребна понизност!

7. Како се понизност огледала у Исусовим речима и делима?

⁷ Током Исусове службе на земљи, у његовим речима и делима огледала се истинска понизност. Његове речи. Никад није  истицао себе већ је сву славу упућивао свом Оцу (Мар. 10:17, 18; Јов. 7:16). Својим ученицима се није обраћао с висине нити је у њима стварао осећај мање вредности. Поштовао је њихово достојанство, похваљивао их за добре особине и изражавао поверење у њих (Лука 22:31, 32; Јов. 1:47). Његови поступци. Исус је одлучио да живи скромно и није био оптерећен материјалним стварима (Мат. 8:20). Био је спреман да ради и најниже послове (Јов. 13:3-15). Његова послушност упечатљиво сведочи о томе колико је био понизан. (Прочитати Филипљанима 2:5-8.) За разлику од надмених људи којима је испод части да буду послушни, он се понизно подложио Божјој вољи и остао је „послушан све до смрти“. Зар није очигледно да је Исус, Син човечји, био „понизан у срцу“? (Мат. 11:29).

8, 9. Како можемо показивати понизност?

⁸ Како можемо бити понизни попут Исуса? Наш став. Понизна особа не узима себи превелику слободу. Ако смо свесни да немамо право да судимо другима, нећемо бити критични према њима нити ћемо доводити у питање њихове мотиве (Лука 6:37; Јак. 4:12). Понизност нам помаже да не постанемо ’сувише праведни‘, гледајући с висине на оне који немају исте способности и одговорности као ми (Проп. 7:16). Понизне старешине не мисле да су изнад својих суверника. Напротив, они ’сматрају друге већима од себе‘ и ’понашају се као мањи‘ (Фил. 2:3; Лука 9:48).

⁹ То се лепо види из примера Волтера Торна, који је 1894. почео да служи као путујући надгледник. Након што је годинама био у тој служби, позван је на фарму подружнице, у држави Њујорк, где је радио на узгоју живине. Он је рекао: „Кад год о себи почнем превисоко да мислим, сам себе такорећи пошаљем у ћошак и кажем: ’Ти си обично зрнце прашине. На шта имаш да будеш поносан?‘“ (Прочитати Исаију 40:12-15.) Каква понизност!

10. Како својим речима и поступцима показујемо понизност?

¹⁰ Наше речи. Ако смо истински понизни, то ће се видети у нашим речима (Лука 6:45). У разговору с другима, нећемо скретати пажњу на своје успехе и одговорности (Посл. 27:2). Запажаћемо добро у нашој браћи и сестрама и бићемо спремни да их похвалимо за њихове лепе особине, способности и достигнућа (Посл. 15:23). Наши поступци. Понизни хришћани немају жељу да постану „неко и нешто“ у садашњем свету. Радије воде једноставан живот и спремни су да раде чак и послове који нису цењени, како би што више могли да се посвете служењу Јехови (1. Тим. 6:6, 8). Изнад свега, понизност показујемо својом послушношћу. Потребна је понизност да бисмо били ’послушни онима који предводе‘ у скупштини, као и да бисмо прихватали и примењивали смернице које нам даје Јеховина организација (Јевр. 13:17).

11. Шта је самилост?

¹¹ Шта је самилост? Дефинише се као „жалост над туђим болом,  сажаљење, саосећајност“. Тесно је повезана с љубављу. Свето писмо каже да Јехова осећа ’дубоку самилост‘ према људима (Лука 1:78; 2. Кор. 1:3). Божја Реч нас подстиче да будемо самилосни. У вези с тим, у једном библијском речнику пише: „Тај подстицај је више од позива да саосећамо с онима који су у неповољној ситуацији. То је позив да нешто предузмемо и помогнемо им, да променимо њихов живот набоље.“ Самилост покреће на добра дела. Самилосна особа жели најбоље другима и то се огледа у њеним поступцима.

12. Како знамо да је Исус био самилостан и на шта га је то подстицало?

¹² Како је Исус испољавао самилост? Његова осећања и поступци. Исус је био самилостан према другима. Кад је видео Лазареву сестру Марију и друге који су оплакивали смрт њеног брата, Исус није крио сузе. (Прочитати Јована 11:32-35.) Дубоко сажаљење које је осећао кад је ускрснуо удовичиног сина покренуло га је да ускрсне и Лазара (Лука 7:11-15; Јов. 11:38-44). Тим самилосним чином пружио му је и другачију наду за будућност — Лазар се након тога могао надати животу на небу. У једној ранијој прилици, Исус се сажалио на народ који је дошао да га слуша. Покренут самилошћу, „почео је да их поучава много чему“ (Мар. 6:34). То је из корена променило живот свих који су се одазвали на његове поуке. Вреди запазити да је Исусова самилост била више од осећања — она га је покретала да помаже људима (Мат. 15:32-38; 20:29-34; Мар. 1:40-42).

13. Како се у Исусовим речима огледала саосећајност? (Видети слику на почетку чланка.)

¹³ Његове речи. Исусова самилост се огледала и у његовим речима, посебно кад се обраћао онима који су били потлачени. Апостол Матеј је применио на Исуса следеће Исаијине речи: „Згажену трску неће сломити и фитиљ који тиња неће угасити“ (Ис. 42:3; Мат. 12:20). Исус је јачао људе који су у фигуративном погледу били попут згажене трске или попут фитиља уљане лампе који само што се није угасио. Проповедао је поруку која је уливала наду и била попут мелема на рану „онима који су сломљеног срца“ (Ис. 61:1). Позивао је к себи све који су били „изморени и оптерећени“, уверавајући их да ће тако ’наћи окрепу душама својим‘ (Мат. 11:28-30). Својим следбеницима је говорио да Бог самилосно брине за сваког свог слугу, па и за оне које свет сматра малим и безначајним (Мат. 18:12-14; Лука 12:6, 7).

14. Како можемо развијати самилост?

¹⁴ Како можемо бити самилосни попут Исуса? Наша осећања. Можда по природи нисмо нежни и самилосни, али Библија нас подстиче да развијамо таква осећања. ’Најдубља самилост‘ је део нове личности коју сви хришћани треба да обуку. (Прочитати Колошанима 3:9, 10, 12.) Како можеш развијати таква осећања према другима? ’Широм отвори своје срце‘ (2. Кор. 6:11-13). Пажљиво слушај кад ти неко прича о својим осећањима и бригама (Јак. 1:19). Уживи се у оно што слушаш и питај се: ’Како бих се ја осећао да сам  на његовом месту? Шта би ми у тој ситуацији значило?‘ (1. Петр. 3:8).

15. Како можемо помоћи онима који су попут згажене трске или фитиља који тиња?

¹⁵ Наши поступци. Самилост буди у нама жељу да чинимо добро за друге, посебно за оне који су попут згажене трске или фитиља који тиња. Шта можемо учинити за њих? „Плачите с онима који плачу“, пише у Римљанима 12:15. Утученој особи је можда потребније саосећање него савет. Једна сестра коју су суверници тешили након губитка ћерке каже: „Кад су моји пријатељи дошли, плакали су са мном, и то ми је много значило.“ Самилост можемо показати и добрим делима. Познајеш ли неку удовицу којој је потребно нешто поправити у кући? Да ли је неком остарелом објавитељу потребан превоз да би ишао на састанке, у службу или код лекара? Чак и тако мале ствари могу много значити нашим суверницима (1. Јов. 3:17, 18). Изнад свега, самилост показујемо кад свесрдно учествујемо у служби проповедања. Не постоји бољи начин да допринесемо добробити других!

16. Како можемо охрабрити оне који су потиштени?

¹⁶ Наше речи. Самилост и љубав према другима покрећу нас да ’тешимо потиштене душе‘ (1. Сол. 5:14). Како бисмо их могли охрабрити? Можемо им рећи колико нам значе и колико нам је стало до њих. Искрено их похвалимо како бисмо им помогли да виде своје добре стране. Подсетимо их да их је Јехова привукао свом Сину, што значи да су му веома драгоцени (Јов. 6:44). Уверимо их да Јехова самилосно брине за своје слуге које су „сломљеног срца“ и „скрханог духа“ (Пс. 34:18). Наше самилосне речи могу бити попут лека за оне који су клонули духом (Посл. 16:24).

17, 18. (а) Шта Јехова очекује од старешина? (б) О чему ће бити речи у следећем чланку?

¹⁷ Јехова очекује да старешине буду обзирне према његовом стаду (Дела 20:28, 29). Њихова одговорност је да хране, бодре и крепе цело стадо (Ис. 32:1, 2; 1. Петр. 5:2-4). Имајући то у виду, самилостан старешина не контролише живот својих суверника, не поставља им правила и не ствара у њима осећај кривице да би их навео да раде више него што им околности допуштају. Циљ му је да они буду радосни и уверен је да ће их љубав према Јехови подстаћи да дају све од себе у служби (Мат. 22:37).

¹⁸ Нема сумње да нас размишљање о Исусовој понизности и самилости покреће да идемо његовим стопама. У следећем чланку биће речи о још две особине због којих му се дивимо — његовој храбрости и разборитости.