И ГВЕН и ја смо имали пет година кад смо почели да идемо на часове плеса. Тада се још нисмо познавали, али обоје смо одмалена желели да будемо балетски играчи. Међутим, кад смо били скоро на врхунцу каријере, напустили смо све. Како је дошло до тога да донесемо такву одлуку?

Дејвид: Рођен сам 1945. у грофовији Шропшир, у Енглеској. Мој отац је имао фарму на мирном сеоском подручју. Највише сам волео да после школе храним кокошке, сакупљам јаја и бринем о говедима и овцама. Током распуста сам помагао око жетве, а понекад сам возио и трактор.

Међутим, нешто друго је почело да ми заокупља пажњу. Још док сам био мали, отац је приметио да радо плешем сваки пут кад чујем музику. Кад сам имао пет година, предложио је мојој мајци да ме упише у школу плеса да научим степовање. Међутим, учитељ је сматрао да имам талента за балет, па ме је поучавао и томе. Са петнаест година сам добио стипендију за чувену Краљевску балетску школу у Лондону. Тамо ми је Гвен додељена као партнер за плес.

Гвен: Рођена сам у Лондону 1944. Још као девојчица, искрено сам веровала у Бога. Читала сам Библију, али је нисам разумела. На часове плеса кренула сам у петој години. Шест година касније сам освојила прво место на такмичењу на које су дошли учесници из свих крајева Велике Британије. Захваљујући томе, примљена сам у Краљевску балетску школу. Деца мог узраста подучавана су у Вајт Лоџу, велелепној георгијанској палати у Ричмонд Парку, у предграђу Лондона. Тамо сам стекла основно образовање и похађала часове балета које су држали угледни инструктори. У шеснаестој години, наставила сам школовање у Краљевској балетској школи у центру Лондона. Тамо сам упознала Дејвида. Након пар месеци, заједно смо наступали у балетским сценама у Краљевској опери у Ковент Гардену.

Дејвид: Као што је Гвен споменула, наступали смо у чувеној Краљевској опери, као и са Енглеским националним балетом. Један од кореографа ансамбла Краљевски балет основао је међународну балетску групу у Вуперталу, у Немачкој. И нас двоје је повео са собом. У својој каријери, плесали смо у позориштима широм света и наступали с балетским звездама као што су Марго Фонтејн и Рудолф Нурејев. Потпуно смо се посветили нашој професији, а с таквим  начином живота убрзо стекнеш високо мишљење о себи.

Гвен: Била сам и умом и телом посвећена плесу. И Дејвид и ја смо желели да будемо на самом врху. Уживала сам да делим аутограме, примам цвеће и слушам аплауз публике. Али у том свету сам била окружена људима који су живели неморално, пушили и пили. Попут многих мојих колега, и ја сам веровала да ће ми амајлије донети срећу.

Дејвид: Након много година у балетској професији, почела су да ме замарају силна путовања. Пошто сам одрастао на фарми, чезнуо сам за једноставним животом на селу. Зато сам 1967. прекинуо каријеру и запослио се на великој фарми близу куће мојих родитеља. Тамо сам изнајмио једну кућицу. Онда сам телефонирао Гвен, која је била у позоришту, и запросио је. У то време је постала соло извођач и каријера јој је била у успону, тако да је пред њом стајала тешка одлука. Ипак, пристала је да се уда за мене и да дође на село, иако је за њу то била велика промена.

Гвен: Морам рећи да је било тешко прилагодити се новом начину живота. Без обзира на временске услове, морала сам да музем краве и храним свиње и кокошке, што је било сушта супротност мом дотадашњем животу. Дејвид је похађао деветомесечну обуку како би се упознао с најновијим методама у сточарству. Пошто се враћао кући касно увече, осећала сам се усамљено. У то време се родила наша прва ћерка Гили. На Дејвидов предлог, научила сам да возим ауто. Једног дана сам се одвезла до оближњег града и тамо срела Гејл, коју сам знала од раније јер је радила у једној продавници.

Гејл ме је позвала у госте на чај. Једна другој смо показивале слике с венчања, и на њеној сам видела натпис Дворана Краљевства. Питала сам је каква је то црква. Рекла ми је да су она и њен муж Јеховини сведоци. То ме је одушевило, јер је моја тетка била Сведок. Нажалост, мој отац је због тога био страшно љут на њу и сећам се да је бацао њену литературу у смеће. Питала сам се зашто је отац, који је иначе био благонаклон, био толико киван на тако добру особу.

Напокон сам могла да сазнам у чему је разлика између веровања моје тетке и црквених учења. Гејл ми је помогла да разумем шта Библија заиста научава. Одушевило ме је то што многе доктрине, као што су тројство  и бесмртност душе, немају темељ у Светом писму (Проп. 9:5, 10; Јов. 14:28; 17:3). Такође сам први пут у Библији видела Божје име, Јехова (Изл. 6:3).

Дејвид: Гвен ми је причала о ономе што је учила. Сетио сам се да ми је отац док сам био дете говорио да треба да читам Реч Божју. Гвен и ја смо пристали да Гејл и њен муж Дерик проучавају Библију с нама. Након шест месеци, преселили смо се у Озвестри, такође у грофовији Шропшир, јер смо тамо имали прилику да изнајмимо малу фарму. У истом месту је живела Дирдри, која је стрпљиво наставила да проучава с нама. Пошто смо имали пуно посла око стоке, у почетку смо споро напредовали. Ипак, истина је постепено пуштала корен у нашем срцу.

Гвен: Велика препрека за мој духовни напредак било је сујеверје. Стих из Исаије 65:11 помогао ми је да увидим како Јехова гледа на оне који ’постављају сто богу Среће‘. Било ми је потребно време да бих се отарасила својих амајлија, а молитва ми је помогла у томе. Такође сам схватила какве особе Јехова воли кад сам у Библији прочитала следеће речи: „Ко се узвисује, биће понижен, а ко се понизује, биће узвишен“ (Мат. 23:12). Желела сам да служим Богу ком је толико стало до нас да је дао свог вољеног Сина као откупнину. Сазнала сам и да се као породица можемо надати вечном животу у рају на земљи. У међувремену, добили смо још једну ћерку.

Дејвид: Уверио сам се да је ово истина када сам дубље размишљао о испуњењу задивљујућих библијских пророчанстава, као што су она из књиге пророка Данила и из 24. поглавља Матеја. Разумео сам да је пријатељство с Јеховом драгоценије од свега што свет може да понуди. Како је време пролазило, био сам мање амбициозан. Схватио сам да треба да посветим више пажње супрузи и ћеркама. Захваљујући речима из Филипљанима 2:4, схватио сам да не треба да мислим само на себе и своју жељу да имам велику фарму већ да служење Јехови треба да буде на првом месту у мом животу. Престао сам с пушењем. Али било је других изазова. Да бисмо стигли на састанак суботом увече, морали смо прећи 10 километара, што није било једноставно јер је баш у то време требало помусти краве. Међутим, Гвен ми је помагала, тако да нисмо пропуштали састанке. Такође, сваке недеље ујутру водили смо ћерке у службу — након што бисмо помузли краве.

Нашој родбини није било драго због тога што смо ишли на састанке и у службу. Гвенин отац није разговарао с њом шест година. И моји родитељи су вршили притисак да прекинемо контакт са Сведоцима.

 Гвен: Јехова нам је помогао да истрајемо. С временом су нам браћа и сестре из скупштине Озвестри били као нова породица, пружајући нам подршку у тешким тренуцима (Лука 18:29, 30). Године 1972, предали смо се Јехови и крстили. Хтела сам да што већем броју људи пренесем истину, па сам почела с пионирском службом.

Дејвид: Иако је живот на фарми био веома напоран и захтеван, трудили смо се да својим примером покажемо ћеркама колико је духовност важна. Због смањења државне помоћи пољопривредницима, више нисмо могли да задржимо фарму. Тако смо остали без куће и посла, када је трећа ћерка имала свега годину дана. Могли смо само да се молимо Јехови за помоћ и вођство. Одлучили смо да искористимо свој таленат и отворимо плесну школу да бисмо обезбедили средства за живот. Били смо одлучни да служење Јехови буде најпрече и то је уродило плодом. На нашу велику радост, све три ћерке су по завршетку школовања почеле с пионирском службом. И Гвен је била пионир, тако да је могла сваки дан да сарађује с њима.

Кад су се удале наше старије ћерке, Гили и Дениз, затворили смо школу. Писали смо подружници и питали где је потребна помоћ. Упутили су нас на југоисток Енглеске. С нама је живела само најмлађа ћерка, Деби, па сам и ја почео с пионирском службом. После пет година, замолили су нас да пређемо на север и помогнемо тамошњим скупштинама. Након што се Деби удала, провели смо 10 година у међународном програму за градњу. Били смо у Зимбабвеу, Молдавији, Мађарској и Обали Слоноваче. Затим смо се вратили у Енглеску да помогнемо око градње у лондонском Бетелу. Пошто сам имао искуства у пословима на фарми, замољен сам да радим и на тадашњој бетелској фарми. Нас двоје сада служимо као пионири на северозападу земље.

Гвен: Наша прва љубав — балет — била је пролазно задовољство. Наша друга и највећа љубав — служба Јехови — пружила нам је право, трајно задовољство. И даље смо партнери, али не као плесачи већ као пионири. Неизмерно смо срећни што смо помогли многима да упознају драгоцену истину која значи живот. Таква „писма препоруке“ су далеко боља од светске славе (2. Кор. 3:1, 2). Да нисмо пронашли истину, сад бисмо имали само сећања на некадашњу каријеру, старе фотографије и програме представа у којима смо наступали.

Дејвид: То што смо се потпуно посветили служењу Јехови знатно је утицало на наш живот. Мени је помогло да будем бољи супруг и отац. У Библији пише да су Марија, краљ Давид и други своју радост изражавали плесом. Нас двоје једва чекамо Јеховин нови свет, у ком ћемо плесати од радости (Изл. 15:20; 2. Сам. 6:14).