РОДИО сам се 1955. године, у аустралијској држави Квинсленд. Убрзо након мог рођења, моја мајка Естел је почела да проучава Библију с Јеховиним сведоцима. Крстила се наредне године, а мој отац Рон је прихватио истину 13 година касније. Ја сам се крстио у Квинсленду 1968. године.

Одмалена сам волео да читам и занимао ме је језик. Када смо ишли на породична путовања, моји родитељи су се сигурно чудили што током вожње читам књигу уместо да уживам у пејзажу. Али моја љубав према читању ми је значила у школи. У средњој школи у Гленоркију, на Тасманији, освојио сам неколико награда на такмичењима.

Онда је дошло време да донесем озбиљну одлуку. Да ли да прихватим стипендију за факултет? Колико год да сам волео да учим и читам, захвалан сам мајци што је у мене усадила љубав која је била још јача — љубав према Јехови (1. Кор. 3:18, 19). Зато сам, уз пристанак родитеља, завршио школовање након што сам стекао законом прописан степен образовања. Потом сам у јануару 1971, са 15 година, постао пионир.

 Наредних осам година служио сам на Тасманији. С временом сам се оженио прелепом Тасманком, Џени Алкок. Четири године смо служили као специјални пионири на удаљеним подручјима, у градовима Смитону и Квинстауну.

Године 1978, Џени и ја смо први пут путовали у иностранство, на међународни конгрес одржан у Порт Морсбију, на Папуи Новој Гвинеји. Још увек се сећам како је један мисионар држао говор на језику хири-моту. Иако нисам разумео ни реч, слушајући његов говор пожелео сам да постанем мисионар, да учим друге језике и држим говоре попут њега. Напокон сам увидео како бих могао да спојим своју љубав према Јехови с љубављу према језику.

На наше изненађење, по повратку у Аустралију били смо позвани да служимо као мисионари на острву Фунафути, које припада држави Тувалу, то јест некадашњим Елисовим острвима. Тамо смо стигли у јануару 1979. У то време је на целом Тувалуу било само троје Јеховиних сведока.

Учити језик тувалу уопште није било лако. На њему је постојала само једна књига, „Нови завет“. Није било ни речника ни курсева језика, па смо одлучили да сваког дана сами научимо од 10 до 20 речи. Убрзо смо увидели да не разумемо тачно значење већине речи које смо научили. Уместо да говоримо људима да је гатање грех, заправо смо им говорили да не треба да користе вагу и штапове за ходање! Било је неопходно да научимо језик да бисмо могли водити бројне библијске курсеве које смо започели. Зато нисмо одустајали. Годинама касније, једна од сестара с којима смо тада проучавали рекла нам је: „Тако нам је драго што коначно знате наш језик. У почетку нисмо имали појма шта причате!“

С друге стране, могло би се рећи да смо имали идеалне услове за учење језика. Пошто није било кућа за изнајмљивање, живели смо с једном породицом Сведока у главном селу. Тако смо се сасвим стопили с мештанима и били стално изложени новом језику. Будући да годинама нисмо говорили енглески, тувалу је постао наш главни језик.

Недуго затим, многи су почели да се занимају за истину. Али помоћу чега смо могли да проучавамо с њима? Нисмо имали публикације на њиховом језику. Шта да  користе за лично проучавање? Када почну да долазе на састанке, које песме да певају, како да прате програмске тачке и уопште да се припремају за састанке? Како да напредују и крсте се? Тим понизним људима је била неопходна духовна храна на матерњем језику! (1. Кор. 14:9). Питали смо се да ли ће икада бити библијских публикација на овом језику којим говори мање од 15 000 људи. Јехова нам је дао одговор на то, доказавши две ствари: (1) он жели да се његова Реч објављује „по далеким острвима“ и (2) он жели да сви које ’свет сматра неплеменитим и презире‘ нађу уточиште у његовом имену (Јер. 31:10; 1. Кор. 1:28).

Године 1980, подружница нас је упутила да почнемо с превођењем, што је био задатак за који смо се осећали недорасло (1. Кор. 1:28, 29). Испрва смо имали само један стари мимеограф који смо купили од локалних власти. Користили смо га за штампање материјала за састанке. Чак смо превели књигу Истина која води до вечног живота и штампали је на тој машини. Још увек се сећам тешког мириса мастила и колико је напорно било по тропској врућини ручно штампати сву литературу. У то време нисмо имали струју.

Није било лако преводити на тувалу, јер готово да није било ниједног приручника на том језику. Али понекад је помоћ долазила из потпуно неочекиваног извора. Једног јутра сам грешком дошао на врата човеку који није волео Сведоке. Био је то један учитељ у пензији. Одмах ме је подсетио да је већ једном рекао да не жели да га посећујемо, а затим додао: „Само нешто да вам кажем. У вашем преводу превише користите пасив. То није својствено нашем језику.“ Консултовао сам се с другима и они су то потврдили, па смо прихватили сугестију. Невероватно ми је било то како нам је Јехова помогао — преко једног противника, који је очигледно читао нашу литературу!

 Позивница за Спомен-свечаност је била прво што смо одштампали на тувалуу за ширу јавност. Затим је, симултано с енглеским, изашла Вест Краљевства бр. 30. Били смо пресрећни што можемо људима дати нешто на њиховом језику. Постепено су на тувалуу излазиле брошуре па чак и књиге. Аустралијска подружница је 1983. почела са штампањем тромесечног издања Стражарске куле, које је имало 24 стране. Захваљујући томе смо сваке недеље у просеку имали по седам одломака за проучавање. Какав је био одјек код мештана? Пошто народ Тувалуа воли да чита, наша литература је била одлично прихваћена. Излазак сваке публикације био је објављен у вестима државне радио-станице, понекад и као ударна вест! *

Процес превођења почињао је од оловке и папира. Потом смо рукопис кориговали и више пута прекуцавали писаћом машином све док превод није био спреман за слање у подружницу у Аустралији. Тамо су две сестре независно једна од друге уносиле наш откуцани текст у компјутер, иако нису знале тувалу. Затим би упоредиле текст и установиле да ли је дошло до неке грешке. Тим системом рада су грешке биле сведене на минимум. Компоноване стране су нам стизале авионском поштом ради провере, након чега бисмо их слали назад у подружницу на штампање.

Колико се само све променило! Сада преводилачки тимови уносе текст директно у компјутер. У већини случајева се прелом текста ради у истој подружници, а затим се путем интернета шаље у штампарију. Нема више јурњаве до поште ради слања превода!

Како су године пролазиле, Џени и ја смо служили на разним острвима у Тихом океану. Са Тувалуа смо 1985. пребачени у подружницу на Самои. Тамо смо помагали око превођења на самоански, тонгански и токелау, и поред тога још увек преводили на тувалу. * Затим смо 1996. прешли у подружницу на Фиџију. Тамо смо помагали преводилачким тимовима за фиџијски, кирибати, науруански, ротумански и тувалу.

И дан-данас сам задивљен преданошћу браће и сестара који раде на превођењу наше литературе. Тај посао уме да буде веома тежак и исцрпљујућ. Па ипак, они се труде да одражавају Јеховину жељу да се добра вест објави „свим народима и племенима и језицима и народностима“ (Откр. 14:6). Примера ради, када је одлучено да се почне с превођењем Стражарске куле на тонгански, састао сам се са свим старешинама са Тонге и питао их ко би могао да се обучи за то. Један старешина, који је имао добар посао као механичар, рекао је да је спреман да сутрадан да отказ и почне с превођењем. То је било веома дирљиво будући да је имао породицу и није знао  како ће је издржавати. Ипак, Јехова се бринуо о њима и тај брат је много година служио као преводилац.

Такви ревни преводиоци имају исто гледиште као и чланови Водећег тела, којима је веома стало до тога да духовна храна буде на располагању и мањим језичким групама. На пример, једном се појавило питање да ли је вредно труда преводити публикације на тувалу. Веома ме је охрабрио одговор Водећег тела: „Не видимо ниједан разлог да се прекине с превођењем на језик тувалу. Иако је то малобројан народ у поређењу с другима, и даље је неопходно пренети добру вест тим људима на њиховом матерњем језику.“

Џени и ја смо 2003. године из преводилачког одељења на Фиџију прешли у Службу за сарадњу с преводиоцима у Патерсону. То нам је изгледало као сан! Постали смо део тима чији је задатак да организује превођење наших публикација на нове језике, као и да поспеши превођење на језицима где је оно већ организовано. У наредне две године смо обилазили разне земље да бисмо обучавали преводилачке тимове.

Довршићу вам сада причу с почетка. Водеће тело је 2000. године одлучило да се преводилачким тимовима широм света помогне да буду ефикаснији. До тада је већина преводилаца добила само основну обуку. После презентације коју смо одржали пред Одбором за писање, Водеће тело је одобрило да се за све преводилачке тимове у свету организује посебна обука. То је укључивало курс за боље разумевање енглеског, као и упознавање с преводилачким техникама и прелазак на тимски рад.

Какав је био резултат? Као прво, умногоме се побољшао квалитет превода. Као друго, знатно се повећао број језика на који се преводи наша литература. Када смо почели да служимо као мисионари 1979, Стражарска кула је излазила на само 82 језика. На већини језика часопис је излазио неколико месеци после енглеског издања. Међутим, сада Стражарска кула излази на преко 240 језика, у већини случајева симултано с енглеским издањем. Духовна храна је сада доступна на преко 700 језика. О томе смо некада могли само да маштамо.

Године 2004, Водеће тело је донело још једну значајну одлуку, наиме да се већи акценат стави на превођење Библије. Неколико месеци касније, превођење Библије је започето у свим подружницама где су постојали услови за то. Тако се отворила могућност да се превод Нови свет објави на још многим језицима. Године 2014, забележено је да овај превод целог Светог писма или неких његових делова постоји на 128  језика, укључујући и неке језике којима се говори у јужном делу Тихог океана.

Један од најлепших догађаја у мом животу било је присуствовање конгресу на Тувалуу 2011. Месецима је тамо владала страшна суша, тако да је изгледало да ће конгрес бити отказан. Међутим, исте вечери када сам стигао пала је обилна киша, и конгрес је ипак био одржан! Имао сам част да објавим излазак грчког дела Светог писма — превод Нови свет на тувалуу. То је језик с најмањим бројем изворних говорника који је добио овај непроцењиво вредан дар. По завршетку конгреса још једном је уследио пљусак. Такорећи, на присутне су се тог дана излили и благослови и киша!

Нажалост, моја супруга Џени, с којом сам провео 35 година заједничког живота, није доживела овај значајан догађај. Преминула је 2009, након десетогодишње борбе с раком дојке. Када ускрсне, сигурно ће бити пресрећна кад чује да је изашао превод Библије на тувалуу.

Након неког времена, оженио сам се са Лорејни Сикивоу. Лорејни је служила у Бетелу на Фиџију као преводилац за фиџијски, и раније је сарађивала са Џени. Опет имам дивну жену с којом ме вежу љубав према Јехови и љубав према језику.

Кад се осврнем на протекле деценије, веома ми је драго што наш небески Отац Јехова брине о људима из свих језичких група, биле оне велике или мале (Пс. 49:1-3). Видео сам како се тим људима лице озари када први пут виде литературу на свом језику или запевају песме Јехови на језику блиском њиховом срцу (Дела 2:8, 11). Добро се сећам речи Саула Тијасија, једног старијег брата са Тувалуа. Када је први пут отпевао песму Краљевства на свом језику, рекао је: „Мислим да треба да пренесете Водећем телу да ове песме боље звуче на тувалуу него на енглеском.“

Од септембра 2005, служим као члан Водећег тела Јеховиних сведока, што је част којој се нисам надао. Више не служим као преводилац, али захвалан сам Јехови што ме користи у потпомагању преводилачког рада широм света. Права је радост знати да Јехова брине о духовним потребама свих припадника свог народа, па чак и оних на далеким острвима усред Тихог океана! Баш као што псалмиста каже: „Јехова је почео краљевати! Нека се весели земља! Нека се радују многа острва!“ (Пс. 97:1).