’Он ме води стазама праведним‘

Испричала Олга Кембел

„Добар пример је као звонце које позива друге да се одазову на његов звук“, рекла је моја сестра Емили. „Ти си зазвонила и ја сам се одазвала.“ Емили ми је написала писмо како би ми честитала што сам напунила 60 година пуновремене службе. Испричаћу вам каква је била моја младост и како сам изабрала пуновремену службу за свој животни позив.

РОЂЕНА сам 19. јануара 1927. у украјинској фармерској породици која је живела близу града Вако, у Саскачивену, држави на средњем западу Канаде. Мој брат близанац Бил и ја смо били шесто и седмо дете у породици која је бројала осморо деце. Још као деца, помагали смо оцу који је напорно радио на фарми. У нашој малој кући мајка је бринула о нама упркос страшним боловима услед реуматоидног артритиса, због ког је на крају и умрла. Имала је само 37 година, а ја сам имала само 4.

Шест месеци након мајчине смрти отац се поново оженио. Ускоро су неслога и немир испунили наш дом, који је сада требало да делимо с нових пет полусестара! Трудила сам се да маћехи показујем поштовање, али је мом старијем брату Џону то много теже падало.

Крајем 1930-их, Бил и ја смо похађали више разреде у основној школи проводећи тако више времена ван куће. Тиме смо избегли тешку ситуацију која је владала у нашем дому. Како се назирао Други светски рат, многе је захватио дух родољубља. Наша нова наставница увела је поздрављање заставе, а једна ученица је одбила да учествује у томе. Ученици су је засули увредама. Међутим, мене је задивила њена храброст и упитала сам је зашто није поздравила заставу. Објаснила ми је да је Истраживач Библије, како су понекад звали Јеховине сведоке, и да је одана само Богу (Излазак 20:2, 3; Дела апостолска 5:29).

Самосталан живот

Године 1943, запослила сам се у граду Принц Алберт на утовару камиона и достави безалкохолних пића. Будући да сам жудела за духовним вођством, купила сам Библију али сам схватила да је заиста тешка за разумевање. Била сам разочарана и због тога сам плакала. Оченаш је био све што сам знала из Библије (Матеј 6:9-13).

Једне недеље, газдарица код које сам живела а која је била религиозна жена, поносно је рекла да је отерала с прага једну „библијашицу“. ’Како је могла да буде тако груба?‘, питала сам се. Неколико недеља касније, нисам се осећала добро па нисам отишла у цркву. Тог дана је та „библијашица“ поново дошла.

 „Да ли се молиш?“, упитала ме је.

„Да, знам Оченаш“, одговорила сам.

Пажљиво сам је слушала док ми је објашњавала значење тих Исусових речи. Обећала је да ће поново навратити у среду.

Када се газдарица вратила, одушевљено сам јој испричала о тој госпођи, која је била Јеховин сведок. На моје изненађење, газдарица ми је запретила речима: „Уколико поново дође у среду, обе ћу вас избацити из куће!“

Обишла сам читав комшилук тражећи Сведокињу за коју сам сазнала да се зове госпођа Ремпал. Када сам је пронашла, објаснила сам јој мој проблем и замолила је да ми исприча све што може о Библији. Изгледало је да смо покриле све теме од Постанка до Откривења! Она је упоредила данашње време с Нојевим данима када је Бог уништио неправедни свет, а спасао Ноја и његову породицу и оставио их да живе на очишћеној земљи (Матеј 24:37-39; 2. Петрова 2:5; 3:5-7, 12).

„Видим да си прихватила ова библијска учења као истину“, рекла је госпођа Ремпал након нашег дугог разговора. „За две недеље одржаће се један конгрес Јеховиних сведока и требало би да се крстиш.“ Те ноћи, док сам будна лежала у кревету, размишљала сам о свему што сам сазнала. Крштење је изгледало као заиста крупан корак. Па ипак, желела сам да служим Богу! Иако је моје знање о Библији било оскудно, крстила сам се 15. октобра 1943, када сам имала 16 година.

С једног краја Канаде на други

Мој брат Фред ми је у новембру понудио да радим као спремачица у двоспратној кући у којој је живео у Торонту, на истоку Канаде. Сложила сам се с тим, надајући се да ћу тамо имати више слободе да служим Јехови. Пре него што сам отишла код њега, посетила сам своју сестру Ен која је још увек живела близу Саскачивена. Имала је изненађење за мене — она и Дорис су проучавале Библију с Јеховиним сведоцима и мене је подстицала да учиним исто. Тада сам своју тајну поделила с њом — ја сам већ била крштени Сведок!

Заједно с млађом сестром Емили кренула сам на дуго путовање возом до Торонта. Бил нас је сачекао на железничкој станици и одвео нас до куће коју је делио с Фредом и Џоном. Упитала сам Фреда ко још живи у тој кући. „Никада нећеш погодити“, рекао је. „Сећаш ли се Алекса Рида из нашег места? Он живи на спрату и тај чудни човек је заинтересован за оне Истраживаче Библије!“ Срце ми је јако лупало од радости.

На прстима сам се попела на спрат да бих видела Алекса и договорила се с њим да одемо на хришћански састанак те исте вечери. Желела сам да без одлагања присуствујем састанцима тако да моја телесна браћа не би имала прилику да покушају да ме од тога одврате. Недуго затим, први пут сам отишла у службу проповедања, иако са мном никада није вођен библијски студиј. Уживала сам разговарајући с многим Украјинцима, користећи језик који сам научила у детињству.

Бил је волео да чита Стражарску кулу, коју сам често остављала у његовој соби. Након што се преселио у Британску Колумбију на западу Канаде, послала сам му као поклон претплату на Стражарску кулу. Иако обично није много причао, овог пута ми је написао писмо од десет страница да би  ми захвалио. С временом је предао свој живот Јехови и постао реван хришћански надгледник. На моју велику радост, петоро моје браће и сестара — Бил, Ен, Фред, Дорис и Емили — постали су крштене Јеховине слуге!

Канадска влада је 22. маја 1945. укинула забрану на проповедничку делатност Јеховиних сведока. * У ствари, схватила сам да смо били под забраном тек када сам чула то саопштење. С пријатељицом Џуди Лукас одлучила сам да започнем пуновремену службу као пионир у Квибеку, на истоку земље, где се користио француски језик. Када су моје сестре Дорис и Емили чуле за наш план, одлучиле су да буду пионири у Ванкуверу, у Британској Колумбији, на другој страни континента.

Религиозна нетрпељивост у Квибеку

Пресељење у Квибек је било више од само промене средине. Тамошњи Сведоци су се суочавали са жестоким противљењем њиховој служби проповедања. * Радосно смо учествовали у дељењу трактата Снажна мржња Квибека према Богу, Христу и слободи јесте срамота за целу Канаду. Та ватрена порука разоткрила је религиозну нетрпељивост према Јеховиним сведоцима.

Током 16 дана, почињући у два сата ноћу, тихо смо делили трактате остављајући их на прагове кућа. Док смо били у једној стамбеној згради, сазнали смо да је полиција кренула да нас ухапси. Избегли смо да нас открију тако што смо се сакрили у једној уличици. Следећег дана, поново смо на улицама нудили Стражарску кулу и Пробудите се! Током наредних месеци полиција нас је хапсила толико често да смо престали и да бројимо. Да бих била спремна за затвор, увек сам са собом носила четкицу за зубе и крејон за обрве.

У новембру 1946, Натан Нор, који је био на челу међународне делатности Сведока, дошао је из Бруклина да нас посети. Позвао је нас 64 пионира из Квибека да похађамо девети разред Библијске школе Галад у Саут Лансингу, у држави Њујорк. У тој школи смо добили темељну петомесечну библијску поуку. Након што смо дипломирали у августу 1947, послати смо у разне градове широм Квибека како бисмо оснивали нове скупштине.

Наградоносна служба

Нас четири младе жене биле смо послате у град Шербрук. Док смо ишле на подручје за проповедање и док смо се враћале с њега, марљиво смо вежбале француски, увек изнова понављајући конјугацију глагола. У време ручка, понекад нисмо имале новца за храну тако да бисмо отишле кући и проучавале Библију. Моја партнерка у служби, Кеј Линдхорст, веома добро је знала граматику. Прво ме је поучила граматици енглеског језика тако да сам касније лако могла да разумем граматику француског језика.

Врхунац моје пионирске службе био је у граду Викторијавилу, који је тада имао 15 000 становника. Веома мало људи је говорило енглески, тако да је то било најбоље могуће окружење да побољшамо свој француски. Наша прва недеља је била веома узбудљива. Где год смо ишле људи су прихватали литературу коју смо нудиле. Када смо поново дошле, сва врата су била затворена и ролетне су биле спуштене. Шта се десило у међувремену?

Тамошњи свештеник је упозорио људе да нас не слушају. Зато су нас док смо ишле од куће до куће нека деца издалека пратила и бацала на нас камење и грудве снега. Упркос томе, многи су горљиво желели да чују библијску поруку. У почетку, дозвољавали су нам да долазимо код њих само након што би пао мрак. Међутим, како су напредовали  у познавању Библије више је нису проучавали тајно већ отворено и то упркос неодобравању комшија.

Током 1950-их, заједно са сестрама поново сам отишла у Вако у посету. На скупштинском састанку причале смо своја искуства из службе проповедања. Након састанка, председавајући надгледник нам је рекао: „Мајка ће вам бити веома срећна када ускрсне и када схвати да су њена деца постала Јеховини сведоци!“ Рекао нам је да је она проучавала Библију са Сведоцима пре него што је умрла. Очи су нам се напуниле сузама када смо схватиле да је она усвајала библијска учења која би сасвим сигурно поделила с нама да није тако брзо умрла.

Брак и заједничка служба

Године 1956, упознала сам Мертона Кембела, Сведока који је током Другог светског рата због свог става хришћанске неутралности провео 27 месеци у затвору. Мертон је скоро десет година служио у централи Јеховиних сведока у Бруклину. Он је имао многе лепе духовне особине и због тога сам схватила да би био добар муж. Дописивали смо се неколико месеци, а обострано поштовање и наклоност прерасли су у љубав.

Венчали смо се 24. септембра 1960. Каква је радост била провести последњих 47 година с овим дивним духовним човеком! Мертон је служио 58 година у Службеном одељењу, које пружа помоћ и вођство скупштинама Јеховиних сведока широм Сједињених Држава. Преко 30 година, моја додела у бруклинском Бетелу била је да изабирам декорацију и намештај за гостинске собе, а касније да учествујем у украшавању великих Конгресних дворана у области града Њујорка. Затим смо 1995. Мертон и ја добили нову доделу у Образовном центру Јеховиних сведока у Патерсону, око 110 километара северно од Њујорка.

Када сам с 12 година отишла од куће, никада нисам ни помишљала да ћу једног дана бити окружена тако великом духовном породицом у којој су и моја рођена браћа и сестре. Прижељкујем време у новом свету када ћемо се окупити око мајке и причати јој шта се дешавало док је она спавала — посебно о томе како је Јехова Бог с љубављу бринуо о духовним потребама њене деце. Веома смо срећни што нас је Јехова водио „стазама праведним“! (Псалам 23:3).

[Фусноте]

[Слике на 27. страни]

Моји родитељи и кућа у којој сам живела с њима и седморо браће и сестара

[Слика на 29. страни]

Са сарадницама у служби у Отави 1952.

[Слика на 29. страни]

С мојом браћом и сестрама (слева надесно): Ен, Мери, Фред, Дорис, Џон, ја, Бил и Емили

[Слика на 29. страни]

С Мертоном данас