Утешимо особе које имају неизлечиву болест

„Када сам сазнала да мама има неизлечиву болест, једноставно нисам могла да поверујем. Била сам у шоку и нисам могла да се помирим с тим да ће моја вољена мајка умрети“ (Грејс из Канаде)

КАДА доктори утврде да нека особа има неизлечиву болест, тада су и породица и пријатељи дубоко потресени и можда не знају како да реагују. Неки се питају да ли оболелој особи треба рећи истину о њеном здравственом стању. Други се боје да неће моћи да се суоче с тим да гледају како особа коју воле пати и можда губи своје достојанство услед последица те болести. Многе плаши помисао да неће знати шта да кажу или ураде током болесникових последњих сати живота.

Како бисте могли реаговати на тако лошу вест? Такође, како можете бити „прави пријатељ“ и пружити утеху и подршку током тог тешког периода? (Пословице 17:17).

Природна реакција

Сасвим је нормално да је особа потресена када јој неко драг оболи од тешке болести. Чак се и доктори, упркос томе што се свакодневно сусрећу са смрћу, често осећају узнемирено — чак немоћно — када треба да удовоље физичким и емоционалним потребама особа које болују од неизлечиве болести.

Можда је и вама тешко да контролишете своја осећања када видите како вама драга особа пати. Оза, једна жена из Бразила чија сестра болује од неизлечиве болести, каже: „Изузетно је болно гледати како особа коју јако волите подноси непрестане болове.“ Видевши како је његову сестру погодила губа, верни човек Мојсије  завапио је: „О Боже, молим те! Исцели је, молим те!“ (Бројеви 12:12, 13).

Зато што смо створени по слици нашег саосећајног Бога, Јехове, за нас је веома потресно када гледамо тешко стање у ком се налазе наши вољени који су оболели (Постанак 1:27; Исаија 63:9). Шта Јехова осећа у вези с људском патњом? Погледајмо како је Исус реаговао. Он је савршено одражавао личност свог Оца (Јован 14:9). Када је видео болесне, он се сажалио на њих (Матеј 20:29-34; Марко 1:40, 41). Као што је размотрено у претходном чланку у овом издању, када је Исусов пријатељ Лазар умро и када је Исус видео како је Лазарева смрт утицала на његову породицу и пријатеље, био је потресен и ’заплакао је‘ (Јован 11:32-35). У ствари, Библија описује смрт као непријатеља и обећава да ускоро ни болести ни смрти више неће бити (1. Коринћанима 15:26; Откривење 21:3, 4).

Сасвим је разумљиво што можда осећате потребу да окривите некога — било кога — због болног сазнања да је ваша вољена особа у тако тешком стању. Међутим, докторка Марта Ортиз која је радила студију о нези пацијената који умиру од неизлечиве болести, саветује: „Избегавајте да за болесниково стање окривљујете друге — тим доктора, медицинске сестре или себе. То ће само још више затегнути односе и скренуће пажњу с онога што треба да буде важније од свега осталог, а то су потребе пацијента који умире.“ Шта практично можете да учините како бисте помогли вашим вољенима да се помире са својом болешћу и све ближом смрћу?

Гледајте на особу, не на болест

Први корак је да гледате иза исцрпљености или физичких промена које су последица болести и обратите пажњу на особу. Како то можете чинити? Сара, једна медицинска сестра, каже: „Ја издвајам време како бих погледала фотографије пацијента када је био у пуној снази. Пажљиво слушам  док ми прича о неким догађајима из своје прошлости. То ми помаже да задржим на уму ствари из живота и прошлости особе, уместо да се концентришем на њено тренутно стање.“

Ан-Катрин, која је такође медицинска сестра, објашњава шта јој помаже да гледа иза физичких промена пацијента. „Особу гледам у очи“, каже она, „и концентришем се на оно што ја могу учинити да бих побољшала њено стање.“ У књизи која говори о потребама таквих пацијената стоји: „Обично се осећамо страшно непријатно када гледамо драгу особу коју су болест или нека несрећа физички наружиле. У тим ситуацијама, најбоље је да особу гледамо директно у очи и видећемо да је то иста особа, без обзира на болест“ (The Needs of the Dying — A Guide for Bringing Hope, Comfort, and Love to Life’s Final Chapter).

Сасвим сигурно, такав приступ од нас захтева да имамо самоконтролу и одлучност. Жорж, један хришћански старешина који редовно посећује такве болеснике, овако то сажима: „Љубав према особи мора бити јача од болести.“ Уколико своју пажњу усмеримо на особу, а не на болест, то ће бити добро и за њу и за нас. Ивон, која је бринула о деци оболелој од рака, каже: „Када схватите да можете помоћи пацијентима да сачувају своје достојанство, то вам помаже да се суочите с њиховим физичким пропадањем.“

Будите спремни да слушате

Људи се могу устезати да контактирају с неким ко је на самрти чак иако је то неко кога изузетно воле. Зашто је то тако? Они се боје да неће знати шта да кажу. Ипак, Ан-Катрин, која је недавно неговала пријатељицу оболелу од неизлечиве болести истиче да и ћутање има своје место. Она каже: „Утеху не пружамо само речима већ и нашим понашањем. Када примакнемо столицу и седнемо поред њих, када се приближимо и пружимо им руку, када се не устежемо да заплачемо у тренутку када нам говоре како се осећају — свим тим показујемо да нам је стало до њих.“

Вашим вољенима вероватно је потребно да изразе оно што осећају — да разговарају искрено и отворено. Ипак, оболела особа је често свесна да је њеним вољенима нелагодно и да избегавају разговор о озбиљним личним стварима. Добронамерни пријатељи и рођаци могу такође избегавати да разговарају о нечему што се тиче болесника, чак могу крити неке важне медицинске информације. Какве су последице када се од болесника крију такве информације? Једна докторка која ради с таквим пацијентима каже да онима који настоје да сакрију истину од болесне особе то „одузима снагу која је потребна за нешто много значајније, наиме за разговор с болесником о његовом стању и помагање да се суочи са својом болешћу“. Стога, уколико болесна особа то жели, треба јој допустити да говори отворено о свом стању или о могућој смрти.

Када су биле суочене са смрћу, Божје слуге из прошлости се нису устезале да изразе своја страховања Јехови Богу. Један пример је 39-годишњи краљ Језекија који је сазнавши да ће умрети своју тескобу изразио у молитви (Исаија 38:9-12, 18-20). Слично томе, особама које пате од неке неизлечиве болести треба допустити да изразе своју тугу када виде да се њиховом животу ближи крај. Можда су разочаране јер им се неће остварити неке жеље, као што су путовања, заснивање породице, гледање унучића како одрастају или служење Богу у још већој мери. Можда страхују да ће се пријатељи и чланови породице удаљити од њих зато што се плаше да неће знати шта треба рећи или урадити (Јов 19:16-18). Такође се плаше бола, губитка контроле над телесним функцијама или тога да ће умрети у самоћи.

 Ан-Катрин каже: „Важно је да допустите болеснику да се изрази, а да га у томе не прекидате, осуђујете или пак умањујете његова страховања. То је најбољи начин да сазнате како се он заправо осећа и да разумете шта жели, чега се боји и шта очекује.“

Разумети основне потребе болесника

Тешко стање у коме се налази оболела особа, а које је можда погоршано неким агресивним медицинским третманом и пропратним последицама таквог третмана, може вас толико узнемирити да заборавите на основну потребу болесника. То је потреба да особа донесе личну одлуку.

У неким културама, породица може покушати да заштити болесну особу тиме што крије праву истину о њеном стању, чак до те мере да јој одузима право да сама донесе одлуку што се тиче избора лечења. У другим културама, може се појавити други проблем. На пример, Жери, један медицински техничар, каже: „Особе које посећују болесника понекад имају обичај да стојећи поред његовог кревета причају о њему као да он више није ту.“ И у једном и у другом случају, такви поступци лишавају болесника његовог достојанства.

Нада је још једна основна потреба. У земљама где је доступна квалитетна здравствена нега, нада је често уско повезана с проналажењем делотворних метода лечења. Мишел је помагала својој мајци којој се рак појављивао три пута. Она објашњава: „Уколико мајка жели да покуша неку нову терапију или да разговара с неким другим специјалистом, тада јој помажем да дође до више информација. Схватила сам да с једне стране морам бити реална, али у исто време позитивна када с њом разговарам.“

Шта уколико не постоји нада да ће се пронаћи лек? Не заборавите да такви болесници осећају потребу да отворено говоре о смрти. Жорж, раније цитирани хришћански старешина, каже: „Веома је важно не скривати од њих близину смрти. То омогућава особи да учини неке практичне кораке и да се припреми за своју смрт.“ Таква припрема даје болеснику прилику да заврши оно што жели и ублажава његову забринутост да ће можда бити терет за друге.

Наравно, нормално је да вам је тешко да разговарате о томе. Међутим, такви отворени разговори пружају вам јединствену прилику да искрено изразите своја најдубља осећања. Особа на самрти можда жели да изглади неке раније несугласице, да изрази своје кајање или да тражи опроштај. Такви разговори вас могу више него икада раније зближити с особом која умире.

Пружити им утеху до самог краја

Како можете утешити особу чији се живот ближи крају? Раније цитирана докторка Ортиз, каже: „Дозволите болеснику да изрази своје последње жеље. Пажљиво слушајте. Уколико можете, потрудите се да му испуните те жеље. Ако то није могуће, будите искрени и реците му то.“

Више него икада раније, особа која је на самрти може осећати потребу да остане у контакту с онима који су јој најважнији у животу. Жорж каже: „Помозите болеснику да одржава контакт с вољенима, чак иако су ти разговори кратки зато што он нема пуно снаге.“ Иако су ти разговори само преко телефона, они омогућују да се и једна и друга страна охрабре и такође да се заједно моле. Кристина, једна жена из Канаде која је заредом изгубила три вољене особе, каже: „Како се приближавају крају свог живота, то више зависе од молитви сухришћана.“

Да ли треба да се плашите тога да плачете пред вољеном особом? Никако. Ако плачете пред њом, ви јој у ствари пружате прилику да буде утешитељ. У књизи која говори о потребама таквих болесника запажа се: „Може бити заиста дирљиво искуство да вас особа која умире теши, а то у исто време може бити веома значајно за њу“ (The Needs of the Dying). Тешећи друге, особа којој је пружано толико бриге сада може да се поново пронађе у улози брижног пријатеља, оца или мајке.

 Разумљиво је да вас неке околности могу спречити да будете уз ваше вољене током њихових последњих тренутака. Међутим, ако сте у могућности да будете уз њих у болници или у њиховом дому, држите их за руку све до самог краја. Ови последњи тренуци вам омогућују да покажете осећања која сте ретко изражавали. Немојте дозволити да вас то што особа не може да реагује спречи да се опростите од ње и да јој кажете да је волите и да се надате да ћете је поново видети када ускрсне (Јов 14:14, 15; Дела апостолска 24:15).

Ако урадите све што можете у овим последњим тренуцима, вероватно вас касније неће мучити кривица. У ствари, ти тренуци када су емоције најјаче могу вам касније бити извор утехе. На основу свега овога, показаћете да сте заиста прави пријатељ „у невољи“ (Пословице 17:17).

[Истакнути текст на 27. страни]

То што се концентришемо на вољену особу, а не на њену болест, добро је и за њу и за нас

[Оквир/Слика на 29. страни]

Како поштовати пацијентово достојанство

У многим земљама, улажу се напори да се призна право пацијента који болује од неизлечиве болести да свој живот заврши у миру и достојанствено. У том правцу од велике је помоћи саставити документ с пацијентовим жељама. На тај начин се показује поштовање према пацијентовим правима и пружа му се могућност да умре код куће или у некој медицинској установи.

Документ с пацијентовим жељама може помоћи да се:

• Побољша комуникација с лекарима и рођацима

• Породица растерети доношења важних одлука што се тиче пацијентовог лечења

• Ограничи могућност примене нежељених, непотребних, агресивних и скупих метода лечења

Такав документ треба да садржи барем следеће информације:

• Име особе која ће бити ваш пуномоћник што се тиче одлука у вези с лечењем

• Извесне методе лечења које бисте прихватили или одбили уколико се ваше здравствено стање не може побољшати

• Уколико је могуће, име лекара упознатог с вашим избором лечења

[Слика на 26. страни]

Концентришимо се на живот и прошлост особе, а не на њено тренутно стање