Вршење Божје воље донело ми је велику радост

Испричао Бил Јармчак

Године 1947, завршио сам Библијску школу Галад за мисионаре, која је тада била у Саут Лансингу, у Њујорку. Био је то осми по реду разред. У марту те године, само неколико седмица касније, био сам на путу ка својој додели — далеком Сингапуру.

СА МНОМ је требало да служи један Канађанин по имену Дејв Фармер, који је завршио седми разред Галада. Укрцали смо се на некадашњи ратни брод Marine Adder (Морска змија), који је запловио из Сан Франциска у Калифорнији.

Прво смо се зауставили у Хонг Конгу. Оно што смо тамо видели било је застрашујуће. Разорне последице Другог светског рата биле су посвуда — људи су лежали на плочницима, изгладнели и полумртви. Убрзо смо се поново вратили на брод и били на путу ка Манили, главном граду Филипина.

Ужасне последице рата биле су очигледне и у том граду. По луци су били разбацани јарболи бродова које су потопили савезнички бомбардери и свуда око нас владала је беда. Тамо смо срели малу групу Јеховиних сведока који су нас одвели у тамошњу Дворану Краљевства. Били су радосни упркос проблемима с којима су се суочавали.

Следеће место у ком смо се зауставили била је Батавија (данас Џакарта) у Индонезији. Пошто је тамо беснео грађански рат и водиле се борбе, није нам било дозвољено да напустимо брод. Док смо пловили ка Сингапуру, питао сам се шта ћемо тамо затећи. Да ли је то било све што је остало од егзотичног Оријента о коме смо читали у туристичким проспектима?

За само неколико дана, моје стрепње су нестале. Догађаји који су уследили нису оставили места сумњи да је Дејву и мени била поверена служба која је имала Божје одобравање.

Како смо добили дозволу за боравак

Око месец дана након што смо отишли из Сан Франциска, наш брод је коначно упловио у луку на острву Сент Џон, издвојену зону у којој су бродови чекали на дозволу за улазак. Представници имиграционе службе су дошли на брод да би путницима прегледали документа. Том приликом нам је у пасоше ударен печат, којим нам је дозвољено да уђемо у земљу. Следећег јутра брод је ушао у пристаниште. Искрцали смо се након што је један од заповедника брода погледао наше пасоше.

 Следећег дана, вратили смо се до пристаништа да бисмо се опростили од мисионара с којима смо путовали. Они су даље пловили до свог одредишта у Индији и на Цејлону (данас Шри Ланка). Када нас је угледао капетан брода, дошао је у пристаниште и напао нас. Био је веома љут и викао да нисмо смели да напустимо брод. Раније, док смо још били на мору, контролор имиграционе службе, господин Хаксворт, наредио је капетану да нам не дозволи да напустимо брод када пристане у луку. Нисмо знали за то наређење, као ни заповедник који нам је дозволио да напустимо брод.

Господин Хаксворт је био гневан када смо дошли код њега. Викао је на нас и говорио да нам је забрањен улаз у Сингапур. Пошто нисмо знали за било какву забрану те врсте, показали смо му пасоше где је стајао печат с дозволом за улазак у земљу. Он је љутито зграбио пасоше из наших руку и прецртао ту дозволу. Али, брод је већ отпловио! Господин Хаксворт је задржао наше пасоше годину дана да би нам их коначно вратио с новом дозволом за боравак.

Плодоносна служба у Сингапуру

Када смо стигли у Сингапур у априлу 1947, човек по имену Џошуа био је једини Сведок. Он је служио као пуновремени проповедник, то јест пионир, до своје смрти почетком 1970-их. Ускоро, неки који су прихватили библијску истину почели су да је преносе другима. Јехова је почео да одговара на наше молитве за више радника у духовној жетви (Матеј 9:37, 38).

Године 1949, док је господин Хаксворт био на једном дугом одмору у Енглеској, шест мисионара који су завршили 11. разред Галада стигли су у Сингапур. У међувремену, Дејв који је био мој сарадник у служби током седам година, морао је да  напусти Сингапур због нарушеног здравља. Одселио се у Аустралију где је служио до своје смрти 1973. Међу шест новопридошлих мисионара била је и Ејлин Френкс, којом сам се оженио 1956.

Током година, проучавали смо Библију с многима који су касније постали Сведоци заједно са својом децом. Неки од њих су чак и данас у пуновременој служби у иностранству. Једно веома лепо искуство односи се на Лестер и Џоуни Хејнс, један пар из Америке који је живео у Сингапуру. Почели смо с њима да проучавамо Библију 1950-их. Они су веома брзо напредовали и крстили се након повратка у Сједињене Државе. Касније су Лестер и Џоуни имали пуно успеха у служби. Многима су помогли да постану Сведоци, укључујући и своје троје деце.

Џоуни је написала: „Када се осврнем уназад, та година у Сингапуру је променила наш живот. Да нас ви нисте ’узели под своје‘, вероватно бисмо још лутали по свету. Драго ми је што си ти поучио Леса истини јер је од самог почетка имао учитеља који је у њега усадио љубав према Јехови и хришћанској браћи. Заувек је то задржао у себи.“

Служили смо као породица у Сингапуру

Године 1962, ускоро ће на нашу доделу стићи принова. Наш породични лекар рекао је Ејлин да је трудна. Желели смо да останемо у мисионарској служби, али како би то било могуће уз дете? Натан Нор, који је тада надгледао делатност Јеховиних сведока широм света, писао нам је и саветовао ме да потражим запослење тако да можемо остати у Сингапуру. То је био велики изазов.

Већина странаца су радили као представници страних компанија. Ја нисам имао искуство у пословном свету пошто сам након завршетка школе одмах започео с пуновременом службом, што је било око 23 године раније. Зато сам платио једној агенцији за запошљавање у Лондону да састави моју радну биографију, темељену на мом раду као верског службеника у страној земљи. Они су то послали многим мултинационалним компанијама у Сингапуру.

Стално сам добијао следеће одговоре: „Жао нам је што не можемо да нађемо радно место за некога с вашим квалификацијама.“ Сматрали су да сам превише квалификован! Пролазили су месеци и родила се наша ћерка Џуди. Брат Нор је тада био у посети Сингапуру и отишао је у болницу да види Џуди и моју супругу. Он нас је утешио следећим речима: „Можете остати у мисионарском дому све док Бил не пронађе неки посао.“

Неколико месеци касније, добио сам посао као трговачки заступник у једној међународној авио-компанији. Плата је била тако мала да смо једва састављали крај с крајем. Две године касније, запослио сам се у једној америчкој авио-компанији и плата ми је тада била дупло већа. На крају сам стекао углед у авио-саобраћају и могао сам да посветим више времена породици и служби проповедања.

У животу нам је најважнија била служба Јехови тако да су духовне ствари имале приоритет. Захваљујући томе, имао сам многа задужења у Јеховиној организацији. Ејлин је поново започела с пуновременом службом. У међувремену је проповедање о Краљевству цветало у Сингапуру. Средином 60-их година прошлог века, купили смо једну лепу зграду у центру града која је служила као Дворана Краљевства. У њој су се састајале четири скупштине.

Увођење забране

С временом су се на хоризонту појавили мрачни облаци противљења. Када смо 14. јануара 1972. по свом обичају отишли на састанак у Дворану Краљевства, на капији је био ланац с катанцем. На капији се налазило обавештење да Јеховини сведоци  у Сингапуру нису више законски признати. Били смо забрањени! *

Затварањем Дворане Краљевства није се зауставило служење Јехови, али ја сам се у себи питао: ’Шта Бог жели да учиним са својом породицом?‘ Размишљао сам да уколико будемо депортовани, вероватно више никада нећемо моћи да се вратимо и посетимо наше пријатеље у Сингапуру. Зато сам питао свог шефа у компанији да ли бих могао да радим у Куала Лумпуру, у Малезији. Тада бих с породицом могао без потешкоћа да путујем. На моје изненађење, понудио ми је посао шефа испоставе у Куала Лумпуру, због чега бих имао дупло већу плату и друге бенефиције.

Питао сам се: ’Да ли Бог жели да се преселимо из Сингапура и одемо од наше браће?‘ Молили смо се Јехови као породица. Схватили смо да нас је Јехова довео у Сингапур. Зато сам донео одлуку да останемо. Мој шеф је био запрепашћен што сам одбио тако добру понуду.

Живети и радити под забраном је било веома стресно, будући да су нам стално претили хапшењем и затварањем. У више наврата смо искусили тачност речи из Псалма 34:7: „Анђео Јеховин улогорен стоји око оних који се Бога боје, и избавља их.“

Нова додела

Након што смо више од 46 година служили у Сингапуру, 1993. године замољени смо да се преселимо на Нови Зеланд где смо могли служити с мање стреса и неизвесности. Беспотребно је рећи колико смо били тужни што напуштамо нашу драгу браћу у Сингапуру, коју смо много заволели. Па ипак, били смо охрабрени чињеницом да је њихова вера саграђена на чврстом темељу „ватросталним“ материјалима. То им је помогло да остану непоколебљиви упркос многим испитима с којим су наставили да се суочавају (1. Коринћанима 3:12-14).

Сада, након више од 14 година на Новом Зеланду, Ејлин и ја, иако у поодмаклим годинама, још увек уживамо у служби као специјални пионири. Моја два брата — Мајк, који има 94 године и Питер који има 90 — још увек служе Јехови у Канади.

Наша ћерка Џуди се 1998. вратила на Оријент и тамо служила неколико година. У једном од својих писама она је написала: „Сваки дан захваљујем Јехови што имам ту велику част да служим овде. Хвала и вама за брижну поуку и жртве које сте учинили и даље чините да бисте ми то омогућили.“ Она се 2003. вратила на Нови Зеланд да би бринула о нама. *

Захвални смо Јехови што су нам наше околности дозволиле да се одазовемо на позив Господара жетве за више радника. То нам је пружило неизрециву радост. Након што ’овај свет прође‘, као што Библија каже да ће проћи, радоваћемо се када се испуни Божје предивно обећање: „Онај ко врши Божју вољу остаје заувек“ (1. Јованова 2:17).

[Фусноте]

[Слика на 29. страни]

Џошуа је био једини Сведок у Сингапуру када смо стигли 1947.

[Слика на 29. страни]

Са Дејв Фармером у Хонг Конгу, на путу за Сингапур, 1947.

[Слика на 29. страни]

Са Ејлин, 1958.

[Слика на 31. страни]

С нашом ћерком Џуди

[Извор]

Kimroy Photography

[Извор слике на 28. страни]

Kimroy Photography