Писмо из Аустралије

„Прочитаћу је још вечерас“

ЗАБАЧЕНИ и слабо настањени крај Аустралије дозива у мисли пустињски крајолик с високим температурама и огромним пустињама. Ипак, на овом подручју живи око 180 000 људи, што је око један проценат свеукупне аустралијске популације.

Када сам био мали, моји родитељи, који су Јеховини сведоци, водили су ме тамо у службу проповедања. Непрегледна пространства и нетакнута дивљина будили су моју машту. Надаље, моје срце су освојили стамени, једноставни људи с тог подручја. Данас и ја имам породицу и желео сам да моја супруга и двоје деце, узраста 10 и 12 година, доживе тако нешто.

Припрема за пут

Прво смо сели да прорачунамо трошак. Колико далеко ћемо моћи да путујемо? Колико ћемо моћи бити одсутни? Један брачни пар и две сестре пионирке из наше скупштине желели су да пођу с нама. Договорили смо се да путујемо за време школског распуста средином године. * Онда смо писали аустралијској подружници Јеховиних сведока у Сиднеју и затражили подручје за проповедање. Замолили су нас да проповедамо на удаљеном подручју у близини Гундивиндија, једног забаченог градића, око 400 километара западно од Бризбена, где живимо.

Сазнали смо да у Гундивиндију постоји једна мала скупштина Јеховиних сведока. То је за нас била додатна радост. Познанство с новом браћом и сестрама било би међу најлепшим тренуцима нашег путовања. Јавили смо им да ћемо доћи. Њихово одушевљење нам је показало да им је драго што долазимо.

Кратко пре него што смо кренули, састали смо се да видимо како ћемо преносити добру вест о Краљевству људима на том забаченом подручју. Посебно смо желели да покажемо поштовање према култури и обичајима Абориџина које ћемо срести. На пример, нека племена гледају на подручје на којем живе као на заједнички дом. Било би неприкладно ако би неко непозван крочио на њега.

Одлазак на подручје

Дошао је дан за који смо се спремали. У два аутомобила натоварена стварима, кренули смо ка Гундивиндију. Узорана поља остала су иза нас, а на хоризонту су се појавиле зелене равнице прошаране усамљеним  дрвећем еукалиптуса. Пријатно зимско сунце блистало је на ведром небу. Неколико сати касније стигли смо у Гундивинди где ћемо преноћити у изнајмљеним кућицама у камп-насељу.

Наредни дан је био недеља. Освануо је сунчан и пријатан — као створен за проповедање! Летње температуре обично иду и преко 40 степени Целзијуса! Прво смо посетили заједницу Абориџина, удаљену око 30 километара. Речено нам је да прво идемо код Џени, седе старице која је била представник те заједнице. Пажљиво је саслушала поруку коју смо јој преносили из Библије и радосно прихватила књигу Учи од Великог Учитеља. * Тада нас је позвала да проповедамо и припадницима њене заједнице.

Деца су трчала испред нас и најављивала наш долазак. Сви су нас слушали с поштовањем и прихватали библијску литературу. Ускоро више нисмо имали литературе и било је време да се вратимо у Гундивинди на скупштински састанак. Пре него што смо кренули, обећали смо им да ћемо се вратити и разговарати с онима с којима нисмо успели.

Тог поподнева, Дворану Краљевства је испунио жагор радосних гласова док су познанства брзо прерастала у пријатељства. Тамошњих 25 Сведока верно су проповедали поруку о Краљевству раштрканом становништву тог краја, које је бројало око 11 000, и које је живело на подручју од 30 000 квадратних километара. „Хвала вам што сте дошли и помогли нам“, рекао је један захвални Сведок. После радосног састанка, отишли смо негде на освежење. Пре одласка у кревет те вечери, нахранили смо опосуме који су тумарали камп-насељем.

„Уз светлост ватре“

Следећа два дана, посетили смо удаљена имања расејана дуж границе Квинсленда и Новог Јужног Велса. Крај пута су се углавном смењивали суво шипражје еукалиптуса и равничарски, неограђени пашњаци где су пасле овце и говеда. Уз пут смо такође видели неколико кенгура, који су покретима ушију одавали да су свесни нашег присуства. Поносни ему шепурио се на једном ограђеном земљишту у даљини.

У уторак поподне наишли смо на једно велико стадо које је споро ишло дуж пута. Каубоји који пазе на таква стада већ дуго се крећу овим подручјем, посебно у време суше. Убрзо смо наишли на једног каубоја који је јахао свог коња. Зауставио сам кола крај пута и изашао да га поздравим. „’Бар дан“, рекао је тај старији човек и зауставио се да би разговарао с нама. Поред њега је стајао његов пастирски пас.

Након што смо разменили пар речи о суши, почео сам да му говорим о библијској истини. „Чујте, нисам чуо ништа из Библије још од свог детињства!“, рекао је. Сматрао је да су верске вође одговорне за пад морала у свету. Па ипак, имао је дубоко поштовање према Библији. Након занимљивог разговора, понудио сам му књигу Шта Библија заиста научава? * Он ју је узео у руке, ставио у џеп своје кошуље и рекао: „Ако говори о Библији, прочитаћу је још вечерас уз светлост ватре.“

Повратак кући

Те вечери смо испричали наша искуства духовној браћи и сестрама у Дворани Краљевства. Обећали су да ће посетити заинтересоване особе којима смо проповедали. Када се састанак завршио, било нам је тешко отићи јер смо се зближили. Сви смо били обогаћени духовним охрабрењем (Римљанима 1:12).

Сутрадан смо кренули кући. Размишљајући о нашем путовању, уверени смо да је Јехова богато благословио наш труд. То нас је духовно окрепило. Када смо стигли кући, упитао сам децу: „Где желите да идемо следећи пут на одмор? Негде на планину?“ „Не, тата“, рекли су, „желимо да идемо поново тамо где смо били и да проповедамо.“ Моја супруга је звонко додала: „Идемо! То је био наш најбољи одмор!“

[Фусноте]