Бог је био милосрдан према мени

Испричао Болфенк Мочник

„Сада буди јак.“ Мајка ме је загрлила и изговорила те важне речи које су ми улиле одлучност. Милиционери су нас раздвојили и суђење је почело. На крају ми је изречена пресуда — пет година затвора. Можда би већина људи била очајна. Међутим, искрено речено, ја сам коначно осетио дубок унутрашњи мир. Испричаћу вам како је дошло до тога.

ДОГАЂАЈИ које сам управо описао одиграли су се у Словенији 1952. Али моја прича заправо почиње више од две деценије раније, 1930. Тада су Истраживачи Библије, како су се Јеховини сведоци у то време звали, организовали прво групно крштење у нашој земљи. Моји родитељи, Берта и Франц Мочник, били су међу онима који су се крстили. Тада сам имао шест, а моја сестра Мајда четири године. Наш дом у Марибору био је центар хришћанских активности.

Адолф Хитлер је преузео власт у Немачкој 1933, и почео да прогони Сведоке. Многи Сведоци из Немачке су дошли у Југославију да би помагали у делу проповедања. Моји родитељи су радо пружали гостопримство тим верним људима. Један од гостију ког се добро сећам био је Мартин Пецингер који је касније провео девет година у нацистичким концентрационим логорима. Много касније, од 1977. па до смрти 1988, служио је као члан Водећег тела Јеховиних сведока.

Када је био код нас, Мартин је увек спавао у мом кревету а моја сестра и ја у спаваћој соби с родитељима. Он је имао малу, џепну енциклопедију с пуно слика која је заокупљала моју дечју машту. Волео сам да листам ту књигу.

Време озбиљних испита

Године 1936, док је јачала Хитлерова моћ, моји родитељи су присуствовали веома важном међународном конгресу у Луцерну, у Швајцарској. Пошто је отац имао пријатан глас, тада је био изабран да снима библијске проповеди које су касније пуштане у домаћинствима широм Словеније. Убрзо након тог незаборавног конгреса, почело је страховито прогонство Сведока у Европи. Многи су пропатили и умрли у нацистичким концентрационим логорима.

У септембру 1939. почео је Други светски рат, а до априла 1941. немачке трупе су окупирале делове Југославије. Словеначке школе су затворене и било нам је забрањено да у јавности користимо свој језик. Пошто су Јеховини сведоци неутрални  у свим политичким сукобима, одбијали су да подупиру рат. * Због тога су многи били ухапшени а неки и погубљени. Међу њима је био младић по имену Франц Дрозг, ког сам добро познавао. Око сто метара од наше куће налазило се место где су нацисти стрељали људе. Још увек ми је пред очима призор како мајка тканином покрива уши да не чује пуцњаву. Последње речи које је Франц написао у опроштајном писму свом добром пријатељу биле су: „Видимо се у Божјем Краљевству.“

Одлука због које сам дубоко зажалио

Имао сам тада 19 година. Иако сам се дивио Францу због његовог чврстог става, био сам уплашен. Хоћу ли и ја умрети? Моја вера је била слаба а однос с Јеховом није био чврст. Тада сам позван у војску. Мој страх је био јачи од вере тако да сам се одазвао на тај позив.

Послат сам на руски фронт. Гледао сам како свуда унаоколо гину моји саборци. Рат је био ужасан и окрутан. Савест ме је све више оптерећивала. Преклињао сам Јехову за опроштај и за снагу да кренем исправним путем. Када је један снажан напад проузроковао пометњу у нашој чети, искористио сам прилику да побегнем.

Знао сам да ћу бити погубљен ако ме ухвате. Наредних седам месеци сам се скривао на различитим местима. Чак сам успео да пошаљем Мајди дописницу са следећим речима: „Напустио сам послодавца и сад радим за новог.“ Хтео сам да кажем да желим да служим Богу, али прошло је још неко време пре него што сам то заиста и учинио.

У августу 1945, три месеца након што је Немачка капитулирала пред савезницима, могао сам да се вратим у Марибор. Били смо срећни што је цела наша породица — отац, мајка и моја сестра — преживела тај ужасни рат. Међутим, до тада су комунисти преузели власт и прогонили су Јеховине сведоке. Дело проповедања је било званично забрањено али Сведоци су прешли у илегалу и наставили с проповедањем.

У фебруару 1947, тројица верних Сведока — Рудолф Кале, Душан Микић и Едмунд Стропник — били су осуђени на смрт. Ипак, касније су им пресуде преиначене у затворске казне од по 20 година. Новине су нашироко писале о свему томе и многи су сазнали за неправедно поступање према Сведоцима. Кад сам прочитао те чланке, осетио сам јаку грижу савести. Знао сам шта је требало да урадим.

Стицање духовне снаге

Био сам и те како свестан да морам чврсто заступати библијску истину. Зато сам се трудио да што више учествујем у илегалном делу проповедања. Захваљујући марљивом читању Библије, стекао сам духовну снагу да прекинем с нечистим навикама као што је коришћење дувана.

Године 1951, крстио сам се у знак предања Богу и вратио се начину живота који  сам напустио пре скоро десет година. С временом сам почео да доживљавам Јехову као правог оца који је веран, одан и чија љубав не пролази. Иако сам у младости доносио немудре одлуке, дубоко ме је дирнуло оно што Библија говори о Божјој спремности да опрости. Као брижни Отац, он ме је привлачио себи „конопцима љубави“ (Осија 11:4).

Током тог тешког времена, тајно смо одржавали хришћанске састанке у домовима Сведока и проповедали на неформалан начин. Мање од годину дана након мог крштења био сам ухапшен. Мајка ме је видела кратко пре суђења. Као што сам поменуо у уводу, чврсто ме је загрлила и охрабрила: „Сада буди јак.“ Када ми је изречена пресуда од пет година затвора, остао сам смирен и непоколебљив.

Делио сам малу ћелију с још три осуђеника, па сам могао да разговарам о Библији с тим људима који иначе не би имали прилику да чују библијску поруку. Иако нисам имао Библију ни библијску литературу, изненадио сам се колико сам стихова и њихових објашњења запамтио док сам раније сатима проучавао Библију. Говорио сам другим затвореницима да ће ми Јехова дати снагу да издржим ако будем морао да одслужим пет година у затвору. Међутим, он би могао да ми отвори врата и раније. Уколико би то учинио, размишљао сам, ко би могао да их затвори?

Добијамо већу слободу

У новембру 1953, влада је прогласила амнестију и сви Јеховини сведоци у затворима били су пуштени на слободу. Тада сам сазнао да је забрана нашег дела проповедања укинута два месеца раније. Одмах смо почели да реорганизујемо скупштине и дело проповедања. Пронашли смо место за одржавање састанака у сутерену једне зграде у центру Марибора. На зид смо ставили таблу с натписом: „Јеховини сведоци — скупштина Марибор“. Били смо радосни и пуни захвалности што можемо слободно да служимо Јехови.

Почетком 1961, започео сам с пуновременом службом као пионир. Око шест месеци касније, позван сам да помажем у представништву Јеховиних сведока у Југославији, које се тада налазило у Загребу. То је била једна мала канцеларија у којој је радило троје људи. Суверници који су живели у близини долазили су преко дана да помажу око производње часописа Стражарска кула на југословенским језицима.

Сведокиње из тог краја такође су нам помагале. Између осталог, спајале су странице часописа. Ја сам обављао различите послове као што су коректура, превођење, достављање пошиљки и састављање извештаја.

Ново задужење

Године 1964, поверено ми је да служим као путујући надгледник, што је подразумевало редовно посећивање бројних скупштина Сведока како би се јачала њихова вера. Веома сам заволео тај вид службе. Од једне до друге скупштине сам углавном путовао аутобусом или возом. Да бих стигао до Сведока у малим селима, често сам путовао бициклом или пешке, понекад по блату до чланака.

Било је и смешних тренутака. Једном приликом ме је један суверник возио до следеће скупштине коњском запрегом. Док су кола поскакивала по земљаном путу, један од точкова се расклимао и отпао. Обојица смо завршили на земљи. Док смо седели у прашини, подигли смо поглед и видели како нас коњ разрогачено гледа као да нам се чуди. Годинама смо се томе смејали. Искрена љубав тих драгих пријатеља са села доносила ми је радост и увек ће ми остати у посебном сећању.

У Новом Саду сам упознао Марику која је служила као пионир. Њена љубав према библијској истини и ревност у служби толико су ме одушевиле да сам пожелео да она буде моја супруга. Неко време након  што смо се венчали, почели смо да заједно учествујемо у путујућој служби.

Током забране, моја породица је пролазила кроз тешке периоде. Отац је био лажно оптужен да је сарађивао с непријатељем током рата и изгубио је посао. Водио је дугу, узалудну борбу да се врати на посао и на крају се веома обесхрабрио. Једно време је његова вера ослабила али ју је касније поново ојачао. Пре него што је умро 1984. био је активан у својој скупштини. Моја понизна и верна мајка преминула је раније, 1965. Мајда и данас служи у скупштини Марибор.

Наша служба у Аустрији

Марика и ја смо 1972. године позвани да одемо у Аустрију да бисмо проповедали многим Југословенима који су се тамо преселили због посла. Када смо стигли у Беч нисмо ни сањали да ћемо ту и остати. Постепено су се широм Аустрије оснивале нове скупштине и групе на југословенским језицима.

С временом, почео сам да служим као путујући надгледник и посећивао сам скупштине и групе којих је у земљи било све више. Касније смо били замољени да путујемо у Немачку и у Швајцарску, где су такође осниване сличне скупштине. Помагао сам и око организације многих покрајинских састанака и обласних конгреса у тим земљама.

Пошто су тим конгресима понекад присуствовали чланови Водећег тела, поново сам срео Мартина Пецингера. Присећали смо се догађаја од пре четрдесетак година када је био чест гост у нашем дому. Питао сам га: „Да ли се сећаш како сам волео да листам твоју џепну енциклопедију?“

„Сачекај мало“, одговорио је и изашао из собе. Вратио се с књигом и дао ми је, рекавши: „Узми је као поклон од пријатеља.“ Та књига заузима посебно место у мојој библиотеци.

Активан упркос здравственим проблемима

Године 1983, установљено је да имам рак. Убрзо након тога, лекари су ми рекли да ћу умрети. Био је то стресан период, посебно за Марику, али захваљујући њеној љубави и бризи, као и практичној помоћи многих суверника, и даље водим испуњен и смисаон живот.

Марика и ја још увек пуновремено служимо у Бечу. Већи део времена одлазим ујутро у подружницу и радим на превођењу, док Марика проповеда у граду. Пресрећан сам кад видим како је у Аустрији број југословенских досељеника који су постали Сведоци нарастао од мале групе на преко 1 300 објавитеља. Марика и ја смо имали задовољство да многима од њих помогнемо да упознају библијску истину.

Недавних година сам имао част да учествујем у програму посвећења нових подружница у бившим југословенским републикама — у Хрватској 1999. и у Словенији 2006. Био сам један од дугогодишњих Сведока који су замољени да испричају своје успомене на време када је пре око 70 година започело дело проповедања у тим земљама.

Јехова је заиста отац пун љубави који је спреман да нам великодушно опрости пропусте и грешке. Како сам захвалан што он не гледа само наше преступе! (Псалам 130:3). Са сигурношћу могу рећи да је према мени био добар и милосрдан. *

[Фусноте]

[Слика на 27. страни]

Слева надесно: моји родитељи, Берта и Франц Мочник, Мајда и ја у Марибору, 1940-их

[Слика на 29. страни]

С мојом супругом Мариком