Писмо из Никарагве

„Код реке Коко скрени десно“

„ТРЕБАЋЕ ти теренско возило, дизалица и додатне канте с горивом. Спреми се на то да ћеш наилазити на блато до шасије. Код реке Коко скрени десно.“

Морам признати да ми те речи другог мисионара нису баш улиле самопоуздање. Упркос томе, једног уторка ујутро пошао сам на пут да бих присуствовао већем хришћанском скупу у Вамблану, малом граду на северу Никарагве.

Кренуо сам у зору својим старим али издржљивим камионом. Најпре сам возио равним Панамеричким аутопутем, а у месту Хинотега прешао сам на неасфалтиран пут који тамошњи становници зову фео, то јест ружан пут. Пре него што сам изашао из тог града, пажњу су ми привукла имена двеју продавница — једна се звала Божје чудо а друга Ускрсење.

Пут је вијугао и скретао, успињао се и спуштао. Возио сам веома споро кроз кањоне и клисуре. Прошао сам и поред дугуљастог језера које се угнездило у једној долини, на високој планини прекривеној облацима. Кроз измаглицу сам видео дрвеће обрасло орхидејама и прекривено пузавицама.

У једној оштрој кривини једва сам се мимоишао са аутобусом који се кретао средином пута. Избацивао је црни дим а каменчићи су прштали под његовим точковима док је пролазио. Овде у Никарагви, на предњем стаклу аутобуса јасно се могу видети натписи с надимцима безобзирних возача: Освајач, Шкорпија, Питон или Ловац.

У подне сам стигао до равнице Пантасма. Тамо сам прошао поред дрвене куће с двориштем од утабане земље. Тај призор је подсећао на слику из неке старе књиге: старац је седео на клупи, пас је спавао испод дрвета а два ујармљена вола стајала су упрегнута у кола с дрвеним точковима. У једном малом граду видео сам како група деце излази из школе. У својим тамноплавим униформама испунила су главну улицу тако да је изгледала попут плаже коју је запљуснуо талас.

Сунце је пекло када сам стигао у Вивили и први пут видео реку Коко. Та моћна река доминирала је градом док су њене воде неуморно хитале напред. Сетивши се упутства, скренуо сам десно према Вамблану, до ког је водио опасан пут дуг 37 километара.

Возио сам преко стена, бразди и избочина, а камион је упадао у воду док сам прелазио преко осам или девет потока. Покушавајући да избегнем бразде у сасушеном блату, успео сам да направим малу олују од  прашине. Што би се рекло, „нагутао сам се прашине“. Мој пут се завршио у долини с густим дрвећем где се налазио Вамблан, моје одредиште.

Следећег јутра, већ у пола пет изгледало је као да су сви будни. Устао сам раније јер ме је пробудило непрестано кукурикање петлова. Шетао сам главном улицом удишући планински ваздух испуњен мирисом тортиља које су се пекле у каменим пећима.

Живописни призори раја које је насликао један тамошњи уметник видели су се ту и тамо на зидовима. На пулперијама, малим продавницама, стајале су рекламе за различите врсте кола напитака. Плакати су подсећали људе на обећања последње три владе. У двориштима, недалеко од кућа, налазили су се пољски ве-цеи од сјајног лима, подигнути на бетонским плочама.

Обраћао сам се људима са адиос, јер је то поздрав који се у неким деловима Никарагве користи приликом сусрета а не на растанку. Они су се смешили и срдачно разговарали са мном. Причали смо покушавајући да надгласамо „саобраћајну буку“ — клопарање копита коња и мазги.

До петка увече, породице су пристигле на дводневни конгрес. Долазиле су пешке, на коњу или камионом. Неки дечаци и девојчице пешачили су шест сати у пластичним сандалама. Прелазили су реке иако им је претила опасност од копнених мина и храбро газили преко мирних вода у којима је било пијавица. Неки из удаљених места носили су са собом само мало хране — пиринач припремљен са свињском машћу. Зашто су сви они дошли?

Дошли су да ојачају своју наду у бољу будућност и да буду поучени из Библије. Дошли су да би угодили Богу.

Осванула је субота. Испод лименог крова, окупило се више од 300 људи који су седели на дрвеним клупама и пластичним столицама. Мајке су храниле своје бебе. Са оближње фарме допирало је гроктање свиња и кукурикање петлића.

Температура је скочила и убрзо је постало скоро неподношљиво вруће. Ипак, присутни су веома пажљиво слушали савете и поуке. Пратили су у својим Библијама стихове које су говорници читали, певали песме с библијским темама и с поштовањем слушали молитве које су изговаране за њих.

Након програма, придружио сам се некима и играо шуге с децом. Затим смо прегледали белешке које су правили млади. Показао сам им слике звезда и галаксија на свом компјутеру. Деца су се смејала а њихови родитељи су били срећни.

Конгрес се брзо завршио и сви су морали да пођу кући. Ја сам кренуо следећег јутра, носећи у мислима много пријатних успомена а у срцу пуно љубави према новим пријатељима. Одлучан сам да их опонашам тако што ћу се трудити да будем задовољан и чекам на Бога.

[Слике на 17. страни]

Породице су путовале километрима да би присуствовале конгресу у Вамблану