„Никад не занемари службу од врата до врата“

Испричао Јакоп Нојфелд

„Шта год да се деси, никад не занемари службу од врата до врата.“ Те речи су ми одзвањале у ушима док сам пешачио пет километара до најближег села. Када сам стигао, нисам имао храбрости да проповедам на првим вратима. Мало сам оклевао, а затим отишао у оближњи шумарак и тамо се горљиво помолио Богу да ми да храбрости како бих проповедао. Након тога, могао сам да се вратим и проповедам на оним вратима.

КАКО сам се нашао у том селу у забаченом делу Парагваја, где сам проповедао потпуно сам? Вратимо се на сам почетак. Рођен сам у новембру 1923. у украјинском селу Кронстал, у немачкој менонитској колонији. Крајем 1700-их, менонити су емигрирали из Немачке у Украјину где су имали прилично велика права као што су слобода вероисповести (али не и прозелитизам), право на самоуправу и изузеће од војне службе.

Комунистичка партија је сва та права укинула када је дошла на власт. Крајем 1920-их, велика имања менонита су претворена у задруге. Људи су изгладњивањем приморавани на сарадњу, и са свима који су се противили поступало се окрутно. Током 1930-их, КГБ (Комитет државне безбедности) одводио је из села многе мушкарце, и то обично током ноћи, све док их на крају није остало свега неколицина. Тако су 1938, када сам имао 14 година, одвели мог оца и никада га више нисам видео нити сам ишта чуо о њему. Две године касније, и мој старији брат је такође одведен.

До 1941, Хитлерове трупе су окупирале Украјину. За нас је то представљало ослобођење од комунистичког режима. Међутим, осам јеврејских породица које су живеле у нашем селу изненада су нестале. Све то што се дешавало изазвало је бујицу питања у мени. Зашто се то десило?

Поштење ми спасава живот

Немачке трупе су се 1943. повлачиле, водећи са собом већину немачких породица које би подупирале њихове ратне активности. Тако су били одведени и преостали чланови моје породице. До тада сам већ био регрутован у немачки СС одред у Румунији. Један мањи догађај који се одиграо у то време имао је велики утицај на мој живот.

Командант моје јединице желео је да види колико сам поштен. Наредио ми је да  однесем његову униформу на хемијско чишћење. У једном од џепова пронашао сам нешто новца који је он оставио. Када сам му вратио тај новац, рекао ми је да у униформи није било ничега. Остао сам при томе да је новац био у џепу. Недуго после тога, постао сам његов помоћник и био сам задужен да бринем о администрацији, распоређујем стражаре и бринем око новца наше јединице.

Једне ноћи, руска војска је заробила све из моје јединице осим мене. Ја нисам био с њима јер сам завршавао неки посао за команданта. Колико ми је познато, био сам једини који није заробљен, будући да сам због свог поштења добио тај посао. У супротном и ја бих био одведен.

Године 1944, изненада сам добио неограничено одсуство. Вратио сам се кући како бих посетио мајку. Док сам чекао следећи задатак, изучио сам зидарски занат, што ми је касније веома користило. У априлу 1945, америчке трупе су окупирале наше место у близини Магдебурга. Месец дана касније, рат се и званично завршио. Ми смо преживели. Чинило се да нам предстоје бољи дани.

Једног јунског дана, чули смо обавештење од градског добошара: „Америчке трупе су синоћ напустиле град, а руске трупе пристижу данас у 11 сати!“ Срца су нам клонула када смо схватили да смо поново заробљени у области коју су контролисали комунисти. Готово истог часа, мој брат од стрица и ја почели смо да планирамо како да побегнемо. До средине лета, прешли смо у област коју су контролисале америчке снаге. Затим смо у новембру, уз приличне тешкоће и огроман ризик, поново ушли у руску зону и тајно превели своје породице преко границе.

„Пажљиво слушај и упоређуј“

Населили смо се у тадашњој Западној Немачкој. С временом сам заволео Библију. Недељом бих одлазио на неко осамљено место како бих је читао. Оно што сам читао било ми је веома непознато, а догађаји који су у њој описани одиграли су се у далекој прошлости. Такође сам похађао часове катехизма како бих се припремио за крштење као менонит. Био сам прилично изненађен када сам у једној књизи катехизма пронашао изјаву: „Отац је Бог, Син је Бог и Свети дух је Бог“, након које је следило питање: „Да ли онда постоје три Бога?“ Испод тога, био је одговор: „Не, ово троје су једно.“ Питао сам свештеника како је то могуће. Он је одговорио: „Младићу, немој се толико удубљивати. Неки су изгубили разум због тога.“ Тог тренутка одлучио сам да се не крстим.

Неколико дана касније, чуо сам како један странац разговара с мојом сестром од тетке. Радозналост ме је навела да се придружим њиховом разговору и поставио сам му неколико питања. У то време, нисам знао да је тај странац у ствари Ерих Николајциг, који је преживео концентрациони логор у Вевелсбургу. Питао ме је да ли желим да боље разумем Библију. Када сам рекао да желим, он ме је уверио да ће све чему ме буде поучавао потврдити из моје Библије.

Након само неколико разговора, Ерих ме је позвао на један конгрес Јеховиних сведока. Мислим да је то био један од првих конгреса који су организовани након рата. Био сам одушевљен и записао сам сваки библијски стих који су говорници прочитали или поменули. Ускоро сам схватио да проучавање Библије носи са собом одређене одговорности и због тога сам одлучио да прекинем с проучавањем. Такође ми је било тешко да схватим да постоји само једна права религија. Када је Ерих видео да сам одлучан да се вратим старој цркви, дао ми је овај савет: „Пажљиво слушај и упоређуј.“

Након само две посете свештеницима моје цркве схватио сам да оно о чему су говорили нема смисла и да сасвим сигурно немају истину. Писао сам многим свештеницима  и постављао им библијска питања. Један од њих ми је одговорио: „Немаш права да проучаваш Свето писмо зато што ниси поново рођен.“

Једна млада жена с којом сам се забављао, приморала ме је да донесем једну тешку одлуку. Она је припадала једном правцу менонита који су наглашавали поновно рођење. Пошто је подлегла притиску породице, која је мрзела Јеховине сведоке, рекла ми је да уколико не заборавим на ту нову религију, она ће престати да се забавља са мном. До тада ми је истина била толико јасна да сам разумео да је једина исправна одлука била да се више не виђам с њом.

Ускоро ме је Ерих поново посетио. Рекао ми је да је за следећу недељу планирано крштење и питао ме да ли желим да се крстим. Дошао сам до закључка да су Јеховини сведоци научавали истину и желео сам да служим Јехови Богу. Зато сам прихватио тај позив и крстио се у једној кади у мају 1948.

Кратко након мог крштења, моја породица је одлучила да се пресели у Јужну Америку, у Парагвај, и мајка ме је преклињала да пођем с њима. Та идеја ми се није свидела, зато што сам сматрао да треба још да напредујем у стицању знања из Библије и потребних вештина. Приликом једне посете подружници Јеховиних сведока у Визбадену, упознао сам Аугуста Петерса. Он ме је подсетио да сам одговоран да бринем о својој породици. Такође ми је дао и овај савет: „Шта год да се деси, никад не занемари службу од врата до врата. Уколико је будеш занемарио, бићеш као и сви чланови других религија хришћанског света.“ До дан-данас, схватам колико је важан тај савет и колико је  потребно да се проповеда „од куће до куће“, то јест од врата до врата (Дела апостолска 20:20, 21).

У Парагвају су ме назвали „лажним пророком“

Недуго након тог разговора са Аугустом Петерсом, заједно са својом породицом укрцао сам се на брод за Јужну Америку. На крају смо пристигли у подручје Гран Чако у Парагвају, у још једну менонитску колонију. Две недеље након што смо пристигли, кренуо сам на пут, који је описан на почетку овог чланка, како бих сасвим сам проповедао у суседном селу. Брзо се прочуло да је међу новопридошлицама и један „лажни пророк“.

Сада се показало колико је непроцењиво моје знање зидарског заната. Свим досељеничким породицама биле су потребне куће, које су грађене од ћерпича са сламеним кровом. Током следећих шест месеци, имао сам пуно посла и мноштво прилика да неформално проповедам. Људи су били љубазни, али чим би њихова кућа била изграђена били су срећни да ми виде леђа.

У међувремену, из Немачке је бродовима пристигло још менонита који су тражили уточиште. Међу њима је била и Катерина Шеленберг, која је кратко разговарала са Сведоцима и убрзо схватила да је оно што су научавали истина. Док је с другим менонитима путовала за Парагвај, рекла је да је Јеховин сведок иако још није била крштена. Због тога јој је било забрањено да продужи ка немачкој колонији. Остала је сама у Асунсиону, престоници Парагваја, где се запослила као кућна помоћница, научила шпански, пронашла Сведоке и крстила се. У октобру 1950, та храбра млада жена постала је моја супруга. Била ми је велика подршка и помагала у свему што смо заједно прошли током свих ових година.

За кратко време, уштедео сам довољно новца како бих купио запрежна кола и два коња која сам користио у служби проповедања, увек имајући на уму савет брата Петерса. До тада нам се придружила и моја сестра која је такође постала Сведок. Често смо устајали у четири сата ујутро, путовали четири сата, проповедали два до три сата и затим се враћали кући.

У нашој литератури сам прочитао да браћа држе јавна предавања, па сам и ја у колонији једном приликом организовао предавање у коме сам говорио о Божјем Краљевству. У Немачкој никада нисам био ни на једном скупштинском састанку, тако да сам само нагађао како он треба да изгледа. Осморо људи је присуствовало том састанку и то је било превише за свештенике менонитске цркве. Организовали су једну акцију како би прикупили сву библијску литературу коју смо оставили људима, саветујући их да нас и не поздрављају.

Затим сам позван у управу те колоније где су ме управник и два свештеника из Канаде неколико сати испитивали. На крају је један од њих рекао: „Младићу, можеш веровати у шта год желиш, али мораш да обећаш да ни са ким нећеш разговарати о својој вери.“ То обећање нисам могао да дам. Зато су ми рекли да морам да напустим колонију, јер нису желели „лажног пророка“ међу „верним братством“. Када сам то одбио, понудили су да плате све путне трошкове за целу моју породицу. Остао сам при свом и одбио да напустим колонију.

Тог лета 1953, отишао сам на конгрес у Асунсион. Тамо сам разговарао с Натаном Нором, из светске централе Јеховиних сведока у Њујорку. Он ми је предложио да се преселим у престоницу и сарађујем  с малом групом мисионара који су тамо служили, посебно зато што нисмо имали великог успеха у проповедању у менонитској колонији.

Стављање Краљевства на прво место

У целом Парагвају је у то време било само 35 Сведока. Разговарао сам са својом супругом и иако није била одушевљена да се преселимо у велики град, била је спремна да почнемо све испочетка. Године 1954, нас двоје смо градили нашу кућу — и то сами користећи своје слободно време. Никада нисмо пропустили ниједан састанак и увек бисмо викенде користили да разговарамо с људима о Библији.

Једна од предности коју сам имао, била је да пратим покрајинског надгледника, који посећује скупштине Јеховиних сведока. Служио сам као његов преводилац док је посећивао неке немачке колоније у Парагвају. Пошто нисам добро говорио шпански, најтеже ми је било када сам први пут морао да преведем један говор са шпанског на немачки.

Због лошег здравља моје супруге, 1957. смо се преселили у Канаду. Затим смо се 1963. преселили у Сједињене Државе. Где год да смо били, трудили смо се да стављамо Краљевство на прво место у свом животу (Матеј 6:33). Веома сам захвалан Јехови Богу што ми је омогућио да сазнам истину из његове Речи, Библије, док сам био веома млад. Библијска поука коју сам примио помогла ми је на многим пољима живота.

Заиста ми је била част да помогнем другима да сазнају дивне истине из Библије које су и мени донеле велику утеху. Највећу радост ми причињава то што су сва моја деца и унуци прихватили библијску поуку која им је пружена од најранијег детињства. Сви они се држе савета који ми је давно дао брат Петерс: „Шта год да се деси, никад не занемари службу од врата до врата.“

[Истакнути текст на 22. страни]

Највећу радост ми причињава то што су сва моја деца и унуци прихватили библијску поуку која им је пружена од најранијег детињства

[Слике на странама 20, 21]

Катерина и ја кратко пре нашег венчања 1950.

[Слика на 21. страни]

С првим дететом у нашем дому у Парагвају 1952.

[Слика на 23. страни]

Данас с мојом породицом

[Извор]

Photo by Keith Trammel © 2000

[Извор слике на 19. страни]

Photo by Keith Trammel © 2000