Да ли сте знали?

Зашто су Јевреји држали Сабат од вечери?

Када је Јехова свом народу дао закон у повезаности с Даном очишћења, рекао је: „Тог дана не радите никакав посао... То је за вас сабат, дан потпуног одмора... Од вечери до вечери држите свој сабат“ (Левитска 23:28, 32). Ова заповест је одражавала становиште да је сваки дан започињао увече, након заласка сунца, и завршавао се с наредним заласком сунца. Дакле, за Јевреје је дан трајао од вечери до вечери.

Овај метод рачунања дана настао је по обрасцу који је поставио сам Бог. У опису првог симболичног дана стварања стоји следеће: „Било је вече и било је јутро — дан први.“ Наредни ’дани‘ су се такође рачунали на исти начин, наиме започињали су увече (Постанак 1:5, 8, 13, 19, 23, 31).

Јевреји нису били једини народ који је рачунао дане на овакав начин. Атињани, Нумиђани и Феничани су слично рачунали дане. С друге стране, за Вавилонце је нови дан започињао с изласком сунца, док су Египћани и Римљани рачунали дан од поноћи до поноћи, као што се рачуна и данас. Међутим, данашњи Јевреји још увек започињу и завршавају Сабат са заласком сунца.

Колико је износио „сабатни дан хода“?

Након што су на Маслинској гори видели како је Исус узашао на небо, ученици су се вратили у Јерусалим, који је био удаљен „сабатни дан хода“ (Дела апостолска 1:12). Путник би за један дан могао препешачити око 30 километара или више. Међутим, Маслинска гора се налази близу Јерусалима. На шта се онда мисли изразом „сабатни дан хода“?

Сабат је био дан када су Израелци морали да прекину са обављањем својих уобичајених активности. Тог дана нису смели чак ни да ложе ватру у свом дому (Излазак 20:10; 35:2, 3). Јехова им је заповедио: „Нека свако остане на свом месту. Седмог дана нико да не одлази са свог места“ (Излазак 16:29). Захваљујући том закону, Израелци су имали прилику да се одморе од уобичајених послова и да поклоне више пажње својој духовности.

Будући да им нису била довољна начела која су стајала иза Јеховиног закона, рабини који су били склони измишљању правила око Закона почели су да прецизно, а донекле и произвољно одређују колико особа сме да препешачи на Сабат, на пример да би присуствовала верској служби. Што се тога тиче, у једном делу стоји: „Због крутих закона у вези с држањем Сабата, тог дана ниједан Израелац није смео препешачити више од унапред одређене раздаљине, која је била позната као сабатни дан хода“ (Cyclopedia of Biblical, Theological, and Ecclesiastical Literature). Та раздаљина је износила 2 000 лаката, што би било нешто мање од 900 метара.

[Слика на 11. страни]

Поглед на Јерусалим с Маслинске горе