Писмо из Гане

Дан када је скинуо црни појас

ОН ИЗГЛЕДА другачије него што сам замишљао. Преда мном је витак младић у одећи од крутог белог памука, с црним појасом чврсто везаним око струка. Посматрам га док заузима борбени став — руке су му затегнуте и спремне да задају ударац, босих стопала чврсто стоји у раскораку. Лице му поприма помало суров израз а набрано чело указује на потпуну концентрацију. Очи су му скупљене, а поглед строг, претећи, без икаквог наговештаја благости која би се могла протумачити као слабост.

Следи муњевит покрет праћен снажним узвиком: „Ха-ја!“ Његова рука сече ваздух таквом брзином да не стижем да је пратим погледом. Зум! Дрвена даска се уз снажан прасак ломи на два дела и пада на земљу. Он затим хитро скаче и окреће се у ваздуху, при чему рукама и ногама изводи савршено усклађене покрете да би уплашеном и изненађеном противнику задао прецизно усмерене ударце. Да ли је могуће да је то човек који је изразио жељу да проучава Библију?

Прилазим и пружам му руку. „Ти мора да си Коџо. Колико ми је познато, желео би да проучаваш Библију.“ Он се рукује са мном, уз широк осмех и топао, пријатељски израз на лицу. Поглед му више није суров и застрашујућ већ пун радозналости. „Да, веома бих то волео“, одговара он. „Кад почињемо?“

Седимо са отвореним Библијама и књигама за проучавање на малој веранди уз његову кућу. Овде је хладније, мирније и сами смо. Ту смо нас тројица: Коџо, ја и његов кућни љубимац. То је мали мајмун, дугачак само 35 центиметара. На глави има разбарушене црвене чуперке, а на образима беле, због чега изгледа комично и несташно. Симпатичан, разигран и неописиво знатижељан, креће се около слободно, хода по нашим књигама, граби нам оловке и гура своје мале руке у џепове наших кошуља тражећи нешто занимљиво. Попут родитеља који је навикао на буку и врпољење мале деце, Коџо се не обазире на то већ пажљиво прати поглавље које разматрамо. Поставља много питања што ми показује да размишља и да је жељан знања. Можда је тренирајући карате научио да буде будан и опрезан, јер не прихвата ништа док се лично не увери у то и не добије доказ из Светог писма.

Наше проучавање лепо иде. Међутим, с временом примећујем како дубоко у њему почиње борба која постаје све јача. „Једино што волим на овом свету су борилачке вештине“, каже ми он. У срцу овог  младића видим страст према борби, посвећеност вештини коју је добро савладао и довео до савршенства. Он не само што воли карате, већ је са 26 година врхунски каратиста, носилац црног појаса, што је ниво који мало њих достигне или ће икада достићи.

Не знам шта ће Коџо урадити. Имам утисак да разуме да бављење каратеом и повређивање других својим ударцима није у складу са самилошћу, обзирношћу и бригом за друге, што су обележја љубави која постоји међу правим хришћанима. Па ипак, знам да је библијска истина смекшала срце људи који су били грубљи од њега. Ако је његово срце искрено, и Коџо ће постепено смекшати, сазрети под моћним утицајем Божје Речи. Морам бити стрпљив.

Једног спарног поподнева, пред крај нашег проучавања, читамо библијски стих који погађа Коџа као снажан ударац противника. „Јехова испитује и праведнога и злога, а онога ко воли насиље, силно мрзи душа његова“, чита он (Псалам 11:5). „Онога ко воли насиље“, понавља тихо за себе. Његове тамносмеђе очи, раније строге и непопустљиве, постају благе. Гледа ме са осмехом и каже: „Одлучио сам.“

Коџо и ја сада радимо оно што највише волимо — као волонтери, бесплатно проучавамо Библију с људима који желе да је упознају. Овог јутра договорили смо се да посетимо младића по имену Лук.

На путу до његове куће, идемо уским пролазима кроз пијацу препуну људи. Стотине продаваца стоје иза тезги и нуде своју робу: гомиле црвених и зелених чили папричица, корпе зрелих парадајза, бамије, као и радио-апарате, кишобране, комаде сапуна, перике, кухињски прибор и хрпе половне обуће и одеће. Девојке продају врућу зачињену храну коју носе на глави у великим алуминијумским посудама. Оне грациозно ходају, вешто налазећи пут кроз мноштво људи, нудећи гладним купцима укусне супе и варива са сушеном рибом, рачићима и пужевима. Око ногу нам се мотају пси, козе и кокошке које бучно кокодачу. Чује се трештање радија, звук аутомобилских сирена и довикивање људи.

Настављамо даље земљаним путем који нас одводи од градске вреве и стижемо до једне оронуле куће са избледелим натписом који показује да је ту некада било одмориште. Лук, витак младић од двадесетак година, стоји на улазу и позива нас унутра, у хладовину. У кући се налази мноштво кеса и кутија у којима стоји сушено биље и корење, лишће везано концем и дебели комади коре дрвећа. Све то припада Луковој старој тетки која је траварка. Знање стицано генерацијама налази се у њеним биљним мешавинама које су на посебан начин уситњене, измешане и обећавају излечење од сваке могуће болести. Лук нас очекује. Поспремио је кућу и наместио три дрвене хоклице. Седимо збијени један уз другог и почињемо с проучавањем Библије.

Коџо помаже Луку да разуме Библију. Седим иза њих и слушам како разматрају библијски одговор на питање зашто на земљи има толико патње. Док Коџо помаже Луку да пронађе један библијски стих, гледам како снажним рукама нежно окреће странице. Затим се присећам како су, не тако давно, те руке задавале ударце у борби. Моћ Божје Речи уклонила је укорењене негативне црте које су толико честе у овом безбожном свету и претворила их у позитивне особине као што су самилост и љубав. То је ненадмашно достигнуће.

На повратку кући, прилазимо човеку који седи у сенци манговог дрвета. Он мирно слуша док Коџо отвара Библију и чита из ње. Када схвата да смо Јеховини сведоци, човек скаче на ноге и бесно виче: „Не подносим вас!“ На тренутак ми се чини да ће Коџо бурно реаговати, али затим видим да постаје опуштен и мирољубиво се поздравља с њим. Полако се удаљавамо.

Док идемо низ пут, Коџо се сагиње и шапуће ми: „Срце ми је јако лупало кад је то рекао. Знаш ли шта сам могао да му урадим?“ „Знам“, одговарам са осмехом. И он се смеши док настављамо својим путем.