Зашто бити великодушан

ВЕЛИКОДУШНОСТ је племенита особина, спремност да се од срца помаже другима и да им се несебично и обилно даје. Хебрејска реч надхив преведена у Исаији 32:8 као „великодушан“ такође може значити спреман и племенит. Грчка именица аплотис (преведена са „великодушност“ у 2. Коринћанима 9:11, са „дарежљиво“ у Римљанима 12:8 и „искреног срца“ у Ефешанима 6:5) у основи значи „једноставност“ (2. Коринћанима 11:3, Kingdom Interlinear). Сам Јехова је оличење великодушности, онај који савршено подмирује све потребе својих послушних створења ’у складу са својом вољом‘ (1. Јованова 5:14; Филипљанима 4:19). Сваки добар дар и савршен поклон долази од њега, укључујући и непроцењив дар мудрости (Јаков 1:5, 17).

Мојсије је подстакао Израелце да развијају Божју особину великодушности, чак и када позајмљују другима уз залог. Рекао им је: „Немој да ти срце отврдне и да будеш шкрт према свом сиромашном брату. Него дарежљиво отвори своју руку... Дај му и нека ти срце не буде шкрто кад му дајеш... Зато ти заповедам: ’Дарежљиво отвори своју руку према свом убогом и сиромашном брату у својој земљи‘“ (Поновљени закони 15:7-11).

Једна пословица каже: „Душа која великодушно даје, уживаће благостање, и ко обилно напаја друге, сам ће бити обилно напојен“ (Пословице 11:25). Исус Христ је то изразио следећим речима: „Више усрећује давање него примање“ (Дела апостолска 20:35). Такође је рекао: „Дајте, и даће вам се. Сипаће вам у крило добру меру, набијену, стресену и препуну. Јер каквом мером мерите, таквом ће вам се мерити“ (Лука 6:38).

Великодушност у хришћанској скупштини

Апостол Павле је на мало другачији начин потврдио истинитост те пословице када је рекао: „Ко оскудно сеје, оскудно ће и жети, а ко обилно сеје, обилно ће и жети.“ С обзиром на то начело, он додаје: „Нека свако учини како је одлучио у срцу, не нерадо или на силу, јер Бог воли онога ко радосно даје“ (2. Коринћанима 9:6, 7). Павле затим указује на Јеховин изузетан пример великодушности, коју је показао не само тиме што у изобиљу даје семе сејачу и хлеб људима за јело већ и тиме што је обогатио коринтску браћу за „сваку врсту великодушности“ како би могли бити дарежљиви према другима. Такви изрази великодушности, закључује Павле, ’подстичу људе да захваљују Богу‘ (2. Коринћанима 9:8-13).

Павле је подстакао браћу на такву великодушност када је писао Римљанима (12:8): „Ко дели, нека то чини дарежљиво“, као и Јеврејима (13:16): „Не заборављајте чинити добро и делити с другима, јер се таквим жртвама угађа Богу.“ Скупштине у Македонији биле су изванредан пример дарежљивости. То што су браћа давала „преко својих могућности“, одвајајући од својих скромних средстава, „уродило [је] богатством дарежљивости“ (2. Коринћанима 8:1-4).

Великодушност у давању прилога

Изгледа да су многи Јевреји и прозелити из других места који су постали хришћани у време Педесетнице 33. н. е., остали неко време у Јерусалиму како би се утврђивали у вери. Како нико од њих не би био у оскудици, хришћани су добровољно прилагали своју имовину, тако да им је „све било заједничко“ (Дела апостолска 4:32-37; упоредити с Делима апостолским 5:1-4). Касније је у јерусалимској скупштини организовано свакодневно дељење хране сиромашним удовицама (Дела апостолска 6:1-3). Павле је пружио упутства за коришћење приложених средстава да би се збринуле удовице које су заиста заслужиле помоћ (1. Тимотеју 5:9, 10).

У раној хришћанској скупштини нико није био примораван да даје прилоге. Павле је о томе писао: „Нека свако учини како је одлучио у срцу, не нерадо или на силу, јер Бог воли онога ко радосно даје“ (2. Коринћанима 9:7).

Величина прилога не пружа обавезно праву слику о нечијој великодушности. Исус Христ је једном приликом посматрао док су људи убацивали новац у храмске касице за прилог. Богати су давали много, али Исуса је задивила великодушност једне сиромашне удовице која је приложила само два новчића. Рекао је: „Ова сиромашна удовица убацила је више од свих њих. Јер су сви они убацили дарове од свог вишка, а ова  жена је од своје сиротиње убацила све што је имала за живот“ (Лука 21:1-4; Марко 12:41-44). Када је требало скупити прилог за помоћ сиромашним суверницима, Павле је запазио: „Давање је нарочито добродошло ако неко даје спремно. Од свакога се очекује да даје оно што има, а не оно што нема“ (2. Коринћанима 8:12).

Премда нико не може обогатити Јехову, који све поседује, давање прилога је част која његовим слугама пружа прилику да покажу своју љубав према њему (1. Летописа 29:14-17). Прилози који се не дају ради истицања или из себичних мотива већ са исправним ставом и ради подупирања правог обожавања Бога, доносе срећу и Божји благослов (Дела апостолска 20:35; Матеј 6:1-4; Пословице 3:9, 10). Особа се може побринути да има удео у тој радости тако што ће нешто од својих средстава редовно одвајати на страну за подупирање обожавања правог Бога и за помоћ онима који то заслужују (1. Коринћанима 16:1, 2).

Јехова пружа најбољи пример дарежљивости јер је људима дао „живот и дах и све“ као и свог јединорођеног Сина, и обогаћује хришћане за сваку врсту великодушности (Дела апостолска 17:25; Јован 3:16; 2. Коринћанима 9:10-15). Заиста, „сваки добар дар и сваки савршен поклон одозго је, јер долази од Оца небеских светлости“ (Јаков 1:17).

Запазимо да ови стихови о великодушности и дарежљивости нису у супротности са стиховима који осуђују незахвалност, беспосличење и лењост. На пример, лења особа која не оре због хладног времена не заслужује ништа када проси у време жетве, а тако ни онај ко неће да ради не треба да очекује помоћ од других (Пословице 20:4; 2. Солуњанима 3:10). Удовице су могле бити стављене на списак за примање помоћи само ако су испуњавале услове за то (1. Тимотеју 5:9, 10). Прилози које су скупљале скупштине у Галатији, Македонији и Ахаји нису били намењени свим сиромашним људима, од којих су већина били пагани, већ „за свете“ који су били у оскудици (1. Коринћанима 16:1; 2. Коринћанима 9:1, 2).