Писмо из Ирске

Марљива потрага

БИО је то још један кишни дан. Неуморна кишица је сипила а капљице које су се задржавале на ветробрану мојих кола спречавале су ме да јасно видим пределе кроз које сам пролазио. Након што сам прешао 16 километара, стигао сам до врха брда које се уздиже над Вестпортом, приобалним градићем на западу Ирске. Коначно је измаглица ишчезла пред сунчевим зрацима и преда мном се указало мноштво острваца расутих по заливу попут предивних смарагда на тамноплавом сомоту. Само неколико острва је насељено док на остала фармери трајектом превозе своју стоку на испашу.

Обала која се протеже према западу оивичена је низом брда. Док их обасјава поподневно сунце, та брда оденута у папрат, тресет и врес подсећају на углачани бакар. Хоризонтом доминира Кро Патрик, купасти врх ког мештани називају Рик. Наставио сам свој пут кроз прометне, уске улице Вестворта, прошао врх Рик и продужио према подручју где Јеховини сведоци ретко када долазе.

Човек код кога сам се запутио није знао да ћу доћи тог дана. Примио сам писмо у ком је стајало да се он недавно доселио овде и жели да га посете Јеховини сведоци како би наставили разговор о библијским темама. Питао сам се: ’Колико има година? Да ли је самац или ожењен? Шта га занима?‘ Погледао сам у своју торбу и присетио се шта сам све спаковао — Библију и различиту библијску литературу. Размишљао сам о томе како бих могао да продубим његово занимање за поруку о Божјем Краљевству.

Врх Рик је остао иза мене. Пролазио сам поред мноштва малих необрађених поља која се спуштају до мора и дају том пределу шароликост јер су оивичена каменим зидовима, од којих многи потичу из доба Велике глади у 19. веку. Један усамљени галеб је лагано клизио небом. На хоризонту се искривљено глогово дрвеће савило попут стараца који стоје збијени једни уз друге окренути леђима ветру.

Овде нема кућних бројева ни имена улица. Адреса коју сам добио састојала се од назива поседа и грофовије. * Намеравао сам да најпре попричам са особом која сигурно зна где свако живи — с поштарем. Пола сата касније пронашао сам пошту, преуређену собу у једном низу кућа. На  вратима је стајао натпис „Затворено“. То ме није обесхрабрило. Распитао сам се у оближњој продавници и упутили су ме у околину грофовије.

Након што сам прешао још осам километара, наишао сам на оријентир који сам тражио — оштра кривина надесно и узак сеоски пут с леве стране. Покуцао сам на врата оближње куће. Отворила је једна старија госпођа која је поносно изјавила да је ту провела цео свој живот али да са жаљењем мора признати да не зна где бих могао пронаћи човека ког сам тражио. Рекла је да ће се распитати телефоном и позвала ме унутра.

Док је телефонирала, повремено је бацала поглед на мене, вероватно се питајући ко сам и зашто сам дошао. Приметио сам мали кип Девице Марије поред врата и велику слику са ликом Христа на зиду. На кухињском столу су лежале бројанице. Да бих одагнао њене бојазни, једноставно сам јој рекао: „Имам важну поруку за њега од неких пријатеља.“

Придружио нам се и њен супруг и почео да прича историју тог краја. У међувремену, госпођа није успела ништа да сазна из првог телефонског разговора па је инсистирала да останем још мало док она телефонира другима. Изгледа да нико није чуо ни за тог човека ни за ту кућу. Погледао сам на сат. Дан је већ поодмакао. Било ми је јасно да ћу морати да дођем још једном. Захвалио сам обома на помоћи, вратио се у кола и кренуо на дуг пут кући.

Поново сам дошао следеће седмице. Овог пута сам срео поштара и он ми је све детаљно објаснио. Петнаест минута касније, пронашао сам раскрсницу коју ми је описао. Скренуо сам лево и возио уским путем који се неколико пута успињао и спуштао. Тражио сам следећи оријентир, стари камени мост, али нисам успео да га пронађем. На крају сам наишао на последњи оријентир и тамо је, на самом врху брда, стајала кућа коју сам тако дуго и истрајно тражио.

На тренутак сам размислио о томе како да започнем разговор о доброј вести. Врата је отворио један старији човек. „Жао ми је“, рекао је, „али кућа коју тражите је преко пута.“ Показао је на једну кућу заклоњену дрвећем. Пун наде, сишао сам с брда и покуцао на врата. Док сам чекао, посматрао сам Атлантски океан удаљен тек неколико стотина метара. Ветар је био све јачи а таласи су се претварали у белу пену док су се разбијали о прелепу, нетакнуту обалу дугу неколико километара. Никог није било на видику а ни код куће.

Још два пута сам долазио док врата није отворио један младић. „Ово је та кућа“, рекао је, „али се претходни станар, човек ког тражите, одселио и не знам где сада живи.“ Објаснио сам му због чега сам дошао и сазнао да он никада раније није разговарао с Јеховиним сведоцима. Био је жртва пљачке и питао се зашто Бог дозвољава да се догађају такве неправде. Радо је узео најновија издања Стражарске куле и Пробудите се! у којима су били чланци баш о тој теми.

Свето писмо нас подстиче да се марљиво трудимо да пронађемо искрене особе које траже истину. Нажалост, ја нисам пронашао човека ког сам првобитно тражио. Па ипак, ни у ком случају не мислим да је мој труд био узалудан. У Ирској постоје многи који имају велику жељу да чују поруку о Божјем Краљевству. Уз Јеховин благослов, мало семе истине посејано у срце овог младића можда ће једног дана уродити плодом.

[Фуснота]