Чак и на мртвом језику Библија је жива

ПОСЛЕДЊИХ неколико векова, барем половина језика у свету је изумрла. За један језик се каже да је изумро када више ником није матерњи језик. Зато се и за латински обично каже да је „мртав језик“ иако је предмет великог истраживања и званични језик Ватикана.

Неки први и важни преводи Библије били су на латинском. Да ли преводи на једном тако застарелом језику могу и данас бити „живи“ и утицати на читаоце Библије? Фасцинантан историјски преглед тих превода пружа нам одговор на то питање.

Најстарији латински преводи Библије

Латински је био први језик древног Рима. Међутим, апостол Павле је хришћанима у том граду писао на грчком. * То није представљало никакав проблем пошто су људи обично говорили оба језика. Будући да су многи становници Рима дошли из делова Азије где се говорио грчки, за тај град се говорило да све више поприма грчки утицај. Језичка ситуација у Римском царству је била шаролика, и разликовала се од подручја до подручја. Међутим, с порастом царства растао је и значај латинског језика. Због тога су свети списи Библије превођени с грчког на латински. То је изгледа започело у другом веку н. е., на подручју северне Африке.

Ти различити преводи су познати као Vetus Latina то јест старолатински превод. Данас није доступан ниједан древни рукопис с комплетним латинским преводом Светог писма. Делови који постоје, као и указивања писаца на неке друге делове, изгледа показују да Vetus Latina није била једно целовито књижевно дело. Уместо тога, она је по свему судећи била производ више преводилаца који су радили одвојено и у различито време. Зато се пре може рећи да је у питању збирка различитих превода с грчког.

Појединачни напори да се делови Библије преведу на латински довели су до проблема. На крају четвртог века н. е., црквени отац Августин рекао је да „свако ко се домогао неког грчког манускрипта и ко је мислио да донекле зна оба језика — чак и ако је то знање било веома ограничено — усудио се да преводи“ на латински. Августин и још неки други су сматрали да има превише превода и доводили су у питање њихову тачност.

Јеронимов превод

Човек који је желео да стане на пут таквој пометњи у превођењу Библије био је Јероним, кога је 382. н. е. римски бискуп Дамас користио као свог секретара. Он је од Јеронима затражио да ревидира латински текст јеванђеља и он је то завршио за само неколико година. Затим је започео ревизију и других библијских књига.

Јеронимов превод, који је касније постао познат као Вулгата, настао је на основу различитих извора. Да би превео Псалме, Јероним је користио један грчки  превод хебрејског дела Библије, Септуагинту која је завршена у другом веку пре н. е. Ревидирао је јеванђеља и превео са изворног хебрејског знатан део такозваног „Старог завета“. Преостали део Писма су вероватно превели други аутори. И делови превода Vetus Latina нашли су своје место у Јеронимовој Вулгати.

Јеронимов превод је у први мах наишао на хладан одазив. Чак га је и Августин критиковао. Па ипак, тај превод се постепено наметнуо као мерило за Библије у једном тому. У осмом и деветом веку, изучаваоци попут Алкуина и Теодулфа започели су да исправљају и коригују грешке које су се услед честог преписивања увукле у Јеронимов превод. Неки други су текст поделили у поглавља и тиме омогућили лакше коришћење Писма. Појавом штампања с покретним словима, Јеронимова Вулгата је била прва штампана Библија.

На Тридентском сабору, који је одржан 1546, Католичка црква је Јеронимовом преводу дала назив Вулгата. Сабор је ту Библију прогласио аутентичним и званичним текстом Римокатоличке цркве. У исто време, сабор је затражио и ревизију тог превода. Посао је додељен посебним комисијама, али је папа Сикст V, због нестрпљења и очигледно претеране самоуверености, одлучио да сам заврши тај задатак. Када је коначно започело штампање његовог  превода, 1590. године, папа је умро. Кардинали су одмах повукли његово дело, јер су сматрали да је пуно грешака и уништили су постојеће примерке.

Нови превод је изашао 1592. под надлежношћу папе Клемента VIII и постао је познат као Сикстова и Клементова Вулгата. Неко време је била званичан превод Католичке цркве. Та Вулгата је постала основа за католичке преводе Библије на народни језик. Тако је 1781. настао и италијански превод Антонија Мартинија.

Библија на латинском у савремено доба

Студије на подручју текстологије у XX веку јасно су показале да је Вулгати, као и другим латинским преводима потребна ревизија. Католичка црква је 1965. у ту сврху формирала једну стручну комисију и задужила је да ревидира тај латински превод у складу са сазнањима до којих се дошло у савремено доба. Требало је да се тај нови превод користи за време служби у католичким црквама.

Тај нови превод је Нова Вулгата. Њен први део изашао је 1969, а 1979. папа Јован Павле II је дао свој благослов излажењу тог превода. У њеном првом издању, на неким местима, као на пример у Изласку 3:15 и 6:3, могло се наћи Божје име, Јахве. Међутим, друго издање, које је 1986. објављено под надлежношћу цркве, било је нешто другачије. Један члан комисије је о томе рекао да је „у знак покајања... Јахве замењено с латинским Dominus“, што значи Господ.

Као и у случају Вулгате, која је вековима раније била на мети критике, и Нова Вулгата је била критикована, чак и од стране католичких интелектуалаца. Иако је испрва  представљена као превод са снажним екуменским тоном, многи су на њу гледали као на препреку верском дијалогу, посебно зато што је предложена као врховно мерило за превођење на језик обичног народа. У Немачкој је Нова Вулгата била у средишту полемике између протестаната и католика у вези с тим који би превод био општехришћански, то јест прихватљив за обе деноминације. Протестанти су оптужили католике што инсистирају да се тај нови превод мора строго држати Нове Вулгате.

Иако латински више није у тако широкој употреби, Библија на том језику има и директан и индиректан утицај на милионе читалаца. Она је обликовала верску терминологију на многим језицима. Али без обзира на ком је језику, Божја Реч је делотворна и мења живот милиона људи који се труде да поступају у складу с њеним вредним учењима (Јеврејима 4:12).

[Фуснота]

[Истакнути текст на 23. страни]

Папа Јован Павле II дао је свој благослов преводу Нова Вулгата. У првом издању појављивало се Божје име, Јахве

[Оквир на 21. страни]

ИЗРАЗИ КОЈИ СУ УШЛИ У УПОТРЕБУ

Vetus Latina садржи многе изразе који су ушли у употребу. Један пример је превод грчке речи диатики, која је уместо „савез“ преведена као „завет“ (2. Коринћанима 3:14). Због таквог превода, људи и данас хебрејски део Светог писма називају „Стари завет“, а грчки део „Нови завет“.

[Оквир на 23. страни]

ДОКУМЕНТ КОЈИ ЈЕ ПРЕДМЕТ БРОЈНИХ ДЕБАТА

Ватиканска Конгрегација за богоштовље и дисциплину сакрамената објавила је 2001, након четири године рада, документ Liturgiam authenticam (Веродостојна литургија). Он се налази на удару критике многих католичких изучавалаца.

У том документу стоји да Нова Вулгата има одобрење цркве, и да зато сви други преводи треба да се равнају по том преводу, чак и кад он одступа од онога што се налази у древним изворним текстовима. Само под тим условима, католичка хијерархија може прихватити неки превод Библије. У том документу још стоји да католички преводи треба да „име свемоћног Бога које се појављује као хебрејски тетраграм (ЈХВХ)“ преводе „било којом домаћом речју која је еквивалент“ речи „Господ“, на латинском Dominus. Тако нешто је урађено у другом издању Нове Вулгате, без обзира што је у првом издању стајало „Јахве“. *

[Фуснота]

[Слика на 22. страни]

Алкуинов превод Библије на латинском, 800. н. е.

[Извор]

Извор: Paléographìe latine, by F. Steffens (www.archivi.beniculturali.it)

[Слике на 22. страни]

Сикстова и Клементова Вулгата, 1592.

[Слике на 23. страни]

Излазак 3:15, Нова Вулгата, 1979.

[Извор]

© 2008 Libreria Editrice Vaticana