Писмо из Русије

Путовање до „краја света“

НАШ мали авион узлетео је из Јакутска и полако се уздизао у висину над долином Тујмада. Остављајући за собом мноштво залеђених језера различитих облика и величина, летели смо изнад Верхојанских планина, низа снегом прекривених врхова који су се купали у сунчевој светлости. Након што смо прешли 900 километара, коначно смо слетели у село Депутатски.

Ово је био почетак мог путовања у Републику Саха, познату и као Јакутија, предивну али негостољубиву земљу већу од целе Западне Европе. То је место где се температура креће између 40 степени Целзијуса током лета и минус 70 степени током зиме и у чијем се тлу могу наћи фосилни остаци огромних давно изумрлих животиња. Иако је прошло неколико година од када сам последњи пут био тамо, сећам се као да је било јуче малих градића обавијених густом маглом, трепераве поларне светлости и веселог и издржљивог јакутског народа.

Село Депутатски није било наше крајње одредиште. Мој сапутник и ја планирали смо да посетимо нека друга села. Прво међу њима било је село Хајир, које се налази 300 километара северније, недалеко од Лаптевског мора у северном Сибиру. Зашто смо се упутили тамо? Раније је један Јеховин сведок био у тим селима и пронашао многе људе који су желели да нешто више сазнају о Библији. Испоставило се да смо ми Сведоци из Јакутска, који је удаљен око 1 000 километара, били најближи! Сматрали смо да је тим људима било потребно охрабрење и помоћ.

Када смо стигли у Депутатски, пронашли смо једног човека који је ишао до Хајира, и он се понудио да нас повезе за прилично малу цену. Мало смо оклевали када смо угледали његова кола — стари дотрајали аутомобил руске производње који се осећао на бензин. Па ипак, одлучили смо да искористимо шансу и кренули смо с њим те вечери. Нисмо ни слутили шта нас чека.

Седишта у аутомобилу су била залеђена као и тундра којом смо пролазили, и није нам требало много да схватимо да се она неће ни одмрзнути. Првом приликом смо замолили возача да станемо да бисмо у торбама потражили вунену одећу коју смо затим обукли преко онога што смо већ имали на себи. Али хладноћа нам се увукла у кости и није било помоћи.

Наш возач, навикнут на хладноћу севера, и даље је био весео. Одједном је упитао: „Јесте ли икада видели поларну светлост?“  Пошто је никада нисам видео, он је зауставио кола и изашли смо напоље. На тренутак смо све заборавили. Стајао сам као укопан, очаран треперењем разнобојних светлосних завеса које су играле над нама — чудесним призором који је изгледао као да је надохват руке.

Негде пред свитање, док смо пролазили кроз залеђену тундру, заглавили смо се у смету. Помогли смо возачу да извуче аутомобил, што се још неколико пута поновило док смо ишли ка Хајиру путевима који су се пробијали кроз дубок снег. Тек када је свануло схватио сам да су ти „путеви“ заправо залеђене реке! Стигли смо у Хајир око подне, 16 сати након што смо напустили Депутатски. Иако смо мислили да ћемо се разболети због дужег излагања хладноћи, следећег јутра смо се пробудили свежи као и увек. Једино су ми прсти на ногама трнули, вероватно зато што су промрзли. Мештани су ми дали мало медвеђе масти да ублажим бол.

Сведоци обично посећују људе у њиховим домовима да би с њима разговарали о доброј вести. Међутим, овде у Хајиру, мештани су сами дошли да нас потраже чим су чули да смо стигли! Током две и по недеље сваки дан смо проучавали с њима, понекад од раног јутра до касно у ноћ. Било је узбудљиво упознати толико много срдачних, гостољубивих људи који су били заинтересовани за духовне ствари. Неке старије Јакуткиње рекле су нам: „Верујемо у Бога. То што сте ви дошли овде, на крај света, доказ је да Бог постоји!“

Локални обичаји су нам били веома занимљиви. На пример, људи стављају блокове леда поред своје куће као што се на другим местима слажу дрва за огрев. Кад им затреба вода, они само узму један блок и ставе га у велики котао над ватром да се отопи. Мештани су нас послужили једном изузетном рибом, врстом озимице, која је веома укусна када се припреми као локални специјалитет познат као строганина. Риба се замрзне чим се улови, затим се исече на танке штапиће, стави у смесу од соли и бибера и одмах се служи. Мештани су нам такође радо причали о фосилним остацима, као што су кљове мамута и фосилизована стабла која се често могу наћи на том подручју.

Од Хајира сам путовао стотинама километара, углавном авионом, да бих и у другим селима у Јакутији посетио оне који су заинтересовани за Библију. Људи који тамо живе заиста су срдачни и драги! Упознао сам једног малог дечака који је некако сазнао да се плашим летења. Да би ме охрабрио, поклонио ми је цртеж. Нацртао је два врапца и мали авион и написао: „Саша, када летиш авионом немој да се плашиш да ћеш пасти. Матеј 10:29.“ Када сам погледао тај стих, био сам веома дирнут. Тамо су записане Исусове речи о врапцима: „Ниједан од њих не пада на земљу, а да ваш Отац не зна за то.“

Испричао сам само неке од многих утисака из Јакутије. Та хладна, неприступачна земља увек ће ме подсећати на срдачне, дивне људе који стварно живе „на крају света“.

[Слике на 25. страни]

Јакутски народ је пријатан и гостољубив