Да ли је рат спојив са хришћанством?

„По ком моралном мерилу је рат злочин или грех? То је заиста тешко питање“ (ОЛИВЕР О’ДОНОВАН, ПРОФЕСОР ХРИШЋАНСКЕ ЕТИКЕ)

НА СЛИЦИ под називом „Жртва“, урађеној на тему Првог светског рата, која је изложена у Канадском ратном музеју, приказани су пали борци, ратом изнурени војници и њихове породице код куће. Изнад тог призора је Исус Христ, распет на крсту. Неки су шокирани што је Исус, „Кнез Мира“, насликан поред призора ратних страхота (Исаија 9:6). Други који су захвални за жртве које су поднели њихови сународници сматрају да Бог и његов Син очекују да се хришћани боре за слободу свог народа.

Верске вође већ вековима у својим проповедима подржавају ратове. Теолог Августин је 417. н. е. написао: „Немојте мислити да Бог не прихвата војнике зато што носе оружје... Други се у вашу корист боре у молитвама против невидљивих непријатеља, док се ви у њихову корист борите у боју против видљивих варвара.“ У 13. веку, Тома Аквински је рекао да су „ратови дозвољени и праведни докле год се на тај начин сиромашни, као и сав народ штите од непријатеља“.

Шта ви мислите о томе? Да ли Бог одобрава ратове који се воде из наизглед племенитих разлога — да би се одбранила слобода неког народа или да би се ослободили потлачени? На основу ког „моралног мерила“ можемо разумети Божје гледиште о томе?

Пример Исуса Христа

Да ли је могуће докучити какво је Божје мишљење о тако сложеном питању као што је вођење ратова? Апостол Павле потврђује да то није лако када поставља следеће питање: „’Ко је упознао Јеховин ум, да би га нечем поучио?‘ А ми имамо Христов ум“ (1. Коринћанима 2:16). Дакле, да би нам у томе помогао, Јехова је послао Исуса да нам буде Узор. Оно што је Исус говорио и радио одражава Јеховин начин размишљања и поступања. Шта је онда Исус рекао о ратовању? Какав је став имао што се тиче рата?

Неки сматрају да не би постојао узвишенији разлог за употребу оружја од тога да се сачува живот Исуса Христа. Тако је мислио и један од његових апостола. Када је Исус био издат и када га је усред ноћи ухватила наоружана руља, његов пријатељ Петар је ’испружио руку, извукао свој мач, ударио првосвештениковог роба и одсекао му ухо‘. Да ли је било оправдано што је Петар тако  поступио? Исус је рекао Петру: „Врати свој мач на његово место, јер сви који се мача хватају од мача ће и погинути“ (Матеј 26:47-52).

Уопште не изненађује што је Исус тако реаговао. Он је две године пре тога рекао: „Чули сте да је било речено: ’Воли свог ближњег и мрзи свог непријатеља.‘ А ја вам кажем: Волите своје непријатеље и молите се за оне који вас прогоне, да бисте били синови свог Оца који је на небесима, јер он даје да његово сунце излази и злима и добрима и да киша пада и праведнима и неправеднима“ (Матеј 5:43-45). Да ли је разумно мислити да би један хришћанин могао да воли своје непријатеље и моли се за њих, а да истовремено учествује у рату против њих?

Историја показује да су хришћани имали много непријатеља. На пример, Римљани су осудили и погубили Исуса Христа. Убрзо након тога, само то што би се неко изјаснио као хришћанин сматрало се тешким злочином. Исус је предвидео да ће хришћани можда доћи у искушење да узму оружје и побуне се против римског тлачења, као што су то урадили неки Јудејци. Због тога је за своје следбенике рекао: „Они нису део света, као што ни ја нисам део света“ (Јован 17:16). Зато су хришћани били политички неутрални. Никаква неправда нити претња њима или држави у којој су живели није оправдавала учествовање у ратним сукобима.

Поборници Божјег Краљевства

Прави хришћани остају неутрални као што је Исус и желео. Погледајмо шта се догодило у Иконији, древном граду у Малој Азији. „Тада су незнабошци и Јудејци са својим поглаварима кренули да их [Павла и Варнаву] злостављају и заспу камењем. Кад су апостоли то сазнали, побегли су у ликаонске градове Листру и Дерву и њихову околину, па су тамо објављивали добру вест“ (Дела апостолска 14:5-7). Запазимо да се хришћани нису оружјем бранили од насиља, нити су се светили. Напротив, наставили су да проповедају „добру вест“. Коју су то добру вест проповедали?

Хришћани су проповедали исто што и Исус. Он је рекао: „Морам објавити добру  вест о Божјем краљевству“ (Лука 4:43). Исус и његови следбеници су заступали Божје Краљевство. Христ никада није користио војну силу да би одбранио то Краљевство. Он је рекао: „Моје краљевство није део овог света. Кад би моје краљевство било део овог света, моје слуге би се бориле да не будем предат Јудејцима. Али моје краљевство није одавде“ (Јован 18:36).

’Волите један другога‘

Неутралност у време ратних сукоба је једно од обележја правих хришћана. Исус је рекао: „По томе ће сви знати да сте моји ученици, ако будете волели један другога“ (Јован 13:35). Милиони људи су срећни што су видели да постоје они који показују такву љубав, чак и када се због одбијања да носе оружје суочавају са исмевањем, затворском или смртном казном.

Процењује се да су у време када су нацисти окупирали Европу власти затвориле око 10 000 Јеховиних сведока зато што су као хришћани били неутрални. Око 3 000 њих било је послато у концентрационе логоре. Током тог истог периода, у Сједињеним Државама је преко 4 300 Јеховиних сведока било затворено зато што су одбили да служе војску. Ни Сведоци у Немачкој, ни Сведоци у Америци нису носили оружје нити су се борили против својих суверника или било кога другог. Како би уопште могли то да раде, а да и даље тврде да воле једни друге и своје ближње?

Многи мисле да је оружани сукоб неопходан вид самоодбране. Али размислимо о следећем: Хришћани у првом веку су опстали иако нису узвраћали када су их окрутно прогонили. Моћно Римско царство није могло да искорени хришћанство. Прави хришћани и данас постоје и још увек су неутрални. Уместо да узимају ствари у своје руке, они су уверени у то да ће им Бог помоћи. Његова Реч, Библија, каже: „Не освећујте се, вољени, него дајте места гневу Божјем, јер је писано: ’Моја је освета, ја ћу узвратити, каже Јехова‘“ (Римљанима 12:19).

[Оквир на 30. страни]

РАТОВИ КОЈЕ ЈЕ БОГ ОДОБРАВАО

Вековима пре него што је основано хришћанство, древни Израелци, који су били Божји изабрани народ, повремено су добијали заповест да скупе војску и крену у ратне походе. Пре него што су ушли у Ханан, земљу коју је Бог обећао Аврахаму, Израелцима је било речено: „Јехова, твој Бог, предаће [седам народа] теби, а ти их порази и побиј их. Не склапај с њима савез и немој им се смиловати“ (Поновљени закони 7:1, 2). Зато је израелски војсковођа Исус Навин поразио те непријатељске народе „као што је заповедио Јехова, Израелов Бог“ (Исус Навин 10:40).

Да ли је то било немилосрдно освајање територије мотивисано похлепом? Нипошто. Ти народи су били огрезли у идолопоклонству, крвопролићу и сексуалној изопачености. Чак су и децу спаљивали као жртве (Бројеви 33:52; Јеремија 7:31). Због своје светости, правде и љубави према свом народу, Бог је морао да уклони сву нечистоћу из те земље. Чак и тада, Јехова је испитивао срце сваког појединца — што ниједан војни заповедник данас не може урадити — и поштедео је оне који су били спремни да се промене и да му служе.

[Слика на 31. страни]

Да ли је Исус очекивао од својих следбеника да се боре како би одбранили њега или своје сувернике?

[Слика на 31. страни]

Група Јеховиних сведока након ослобођења из концентрационог логора Бухенвалд, 1945. године